Honest John (MGR-1): prva američka nuklearna raketa na čvrsto gorivo koja je čuvala Evropu od prodora SSSR

Iskreni ili čestiti Džon (Honest John) pripada prvoj generaciji balističkih raketa. To je i prva američka raketa na čvrsto gorivo s mogućnošću nošenja nuklearne bojeve glave. Nastala je kao odgovor na masovno prisustvo oružanih snaga Istočnog bloka koje su na granici Srednje i Zapadne Evrope nagomilale artiljerijske, raketne, pešadijske i vazduhoplovne divizije naoružane do zuba.

Pri tom su aktivno radili na taktičkim balističkim raketama kojima su mogle, u datom trenutku, da obaspu protivnika. Amerikanci su imali odličan odgovor – raketa je nadživela mnoge svoje vršnjake.

Stvaranje

Amerikanci su uspeli da se domognu boljeg dela nemačke raketne škole, pa su relativno brzo koncipirali i stvorili za svoje vreme veoma uspešnu, dugovečnu raketu. Razvijena je u komaniji Redston Arsenal (Redstone Arsenal, Alabama). Dobila je naziv Artiljerijska raketa XM31 (Artillery Rocket) i prvi put se na poligonu pojavila 29. juna 1951. godine. Prestižna američka industrija učinila je ostalo, pa je raketa ubrzo počela da stiže u trupe tokom januara 1953. godine.

Sovjeti su pravilno procenili njene kvalitete i namenu. Bila je određena da dejstvuje na prednjem kraju odbrane kao sredstvo taktičkog odvraćanja i kontraudara, za slučaj da sovjetske trupe masovno i frontalno krenu ka Lamanšu, kako se to u vreme Hladnog rata govorilo. Septembra iste godine ona dobija trupnu oznaku M31. Posle prijema sredstva i obuke, prvi bataljoni raspoređeni su duž graničnih područja, širom Evrope, početkom 1954. godine.  

Kada se pojavila, bila je to značajna pretnja, rađena američki pedatno i precizno. Pored atomske bojeve glave mogla je da nosi i fugasnu b/g mase 680 kg, odnosno 1500 funti. Treba napomenuti da ona u primarnoj varijanti nije ni bila predviđena za konvencionalnu B/g, mada je za nju najpre bila konstruisana. Po svojoj konfiguraciji pripadala je nevođenim raketama na čvrsto gorivo, s klasičnom kompozicijom tela i krila-stabilizatora.

Prevožena je rastavljena u malom konvoju na armijskim kamionima. Pred lansiranje, posade su u terenskim uslovima sastavljale tri osnovne sekcije (bojeva glavu, motor i strukturu repnih stabilizatora). Za lansiranje je korišćen lanser M289, a posada od šest ljudi mogla ju je dovesti u bojevu gotovost za samo 15 minuta. U stvarnosti, to bi potrajalo nešto duže.

Prvobitno je raketa nosila bojevu glavu W7s nuklearnim punjenjem različite snage, do 20 kilotona. Kasnije, 1959. godine, razvojem minijaturizacije nuklearnog potencijala, dobila je bojevu glavu W31 s tri varijante: 2, 10 ili 30 kilotona. Raketno gorivo imalo je masu veću od jedne tone. Motor je radio 4,5 sekundi, obezbeđujući brzinu od oko 750m/sec (Mah 2,3). Raspon dometa bio je između 5,5 i 24,8 kilometara. Juna 1963. godine sve rakete su preimenovane u seriju MGR-1: M31 u svim varijantama dobila je oznaku MGR-1A, M50 je označena kao MGR-1B, a M50A1 je označena sa MGR-1C.

Raketa je proizvođena u Daglasu (Douglas Aircraft Company, Santa Monika i Long Bič, Kalifornija). Proizvodnja je trajala sve do 1965. godine. Serije M31 i kasnija verzija M50 dostigle su gotovo 7.100 komada. Bez obzira što je to bila prva u arsenalu, ona je imala duži vek trajanja od svih drugih balističkih raketa osim ICMB sistema Minitmen (Minuteman). Konačno je zamenjena tek 1973. godine raketom MGM-52 Lens (Lance-koplje).

Međutim, ostala je sve do 1985. godine u trupama NATO u Evropi, a u jedinicama Nacionalne garde SAD do kraja 1982. godine. Njen trupni vek s fugasnom bojevom glavom trajao je sve do kraja devedesetih godina u naoružanju Grčke, Turske i Južne Koreje. To je bilo i jedan od povoda što nas je naš popularni vojni analitičar i novinar M. Lazanski podsećao povremeno da se ova raketa nalazi neposredno uz naše granice.

U vreme kada je povučena iz evrpskih oružanih snaga (1985. godine) nalazila se u naoružanju Belgije, Velike Britanije, Kanade, Danske, Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Norveške, Tajvana i navedene tri zemlje koje su je poslednje otpisale. Na zamenu im je došao M270 Multiple Launch Rocket System.

Taktičko-tehničke osobine

Njeni vršnjaci su odavno po muzejima ili isečeni za druge potrebe: 2K6 Luna, MIM-14 Nike Herkules (prvi SAM s nuklearnom b/g), kao i BOAR – Bombardment Aircraft Rocket (nevođena nuklearna raketa vazduh zemlja, razvijena za potrebe US NAVY).  

Mali Džon

Verzija MGR-1 imala je svoju umanjenu varijantu – MGR-2 Mali Džon (Little John). Ona je predviđena da formacijski pripada poljskoj artiljeriji i lansirana je s postolja XM34. Imala je mogućnost nošenja nuklearne ili klasične bojeve glave. Prevashodno je bila namenjena za podršku pri desantnim operacijama i dopunjavala je MGR-1. Razlikovala se ne samo po veličini već i po tome što je dobijala rotaciju još pre ispaljenja, na lansirnoj šini, za razliku od veće verzije.

Zahvaljujući maloj masi mogla je lako da se transportuje različitim letelicama, pa čak i da se vuče automobilom. Koristila je balističku putanju, a za razliku od veće rakete bila je kompaktna i mogla je praktično odmah, uz mala pripreme, da se lansira. Uvedena je u naoružanje kad i njen uzor, a počela je da se uklanja iz jedinica 1967. godine, da bi 1970. i poslednji primerci bili sasečeni. Ukupno je proizvedeno oko 500 komada.

Još da razjasnimo odakle ime raketi. General Holger N. Toftoj (Major General Holger Nelson Toftoy) koji je bio odgovoran za projekat, izabrao je nadimak da bude privlačan i lak za pamćenje jer je znao da vojnici obično sami nadenu neki nadimak oružju. Uspeo je u tome jer je reč o delu fraze kojom se ponekad započinjalo ubeđivanje o iskrenim, časnim namerama i odbranom ugleda (I am an honest man…). U svakom slučaj, časno je odslužila svoje.