Dosije Odessa: da li je postojala organizovana mreža za bekstvo nacista posle Drugog svetskog rata?

Odgovor na ovo pitanje zaista zavisi od onoga ko na njega odgovara. Ukratko da podsetimo, pre nego što zađemo dublje u temu: Frederik Forsajt (Frederick McCarthy Forsyth), nije bilo ko. Reč je o agentu britanske obaveštajne službe MI6 koji je bio njen pripadnik više od dve decenije. Posvetio se pisanju i jedan od njegovih najpopularnijih romana bio je i ostao ”Dosije Odessa”, odnosno ”The Odessa File”, objavljen 1972. godine.

U zavisnosti od prevoda, pojavljivao se i pod naslovima ”Zavera Odessa”, ”Slučaj Odessa”, itd. Knjiga je naišla na veliki odziv čitalaca pa je ubrzo, već 1974. godine poznati reditelj Ronald Nim snimio istoimeni film u koprodukciji Velike Britanije i Zapadne Nemačke. Da li je reč o veoma maštovitom piscu, manipulatoru koji je poluistine odlično unovčio, ili je ova organizacija zaista postojala?

ODESSA, ili Organisation der ehemaligen SS–Angehörigen (Organizacija bivših pripadnika SS) jeste akronim koji se često koristi kao naziv za međunarodnu mrežu koja je krajem i posle Drugog sv. rata omogućavala bivšim nacistima da se sklone od ruke pravde. Praktično, to je Zajednica uzajamne pomoći bivših članova oružanih snaga SS (Hilfsgemeinschaft auf Gegenseitigkeit der Angehörigen der ehemaligen Waffen-SS – HIAG).

Često se u popularnoj literaturi ta abrevijatura koristi kao zajednički naziv za mnoge organiziacije koje su se bavile istim zadatkom. Njihov cilj (kao i cilj Odesse) bio je pomoć nacističkim beguncima. To je obuhvatalo najpre njihovu temeljnu bezbednosnu proveru, zatim davanje sigurne veze i, konačno, konkretnu pomoć pri prebacivanju u države gde bi bili sigurni, ili bar manje progonjeni.

Primarni cilj bio je izbegavanje sudskog gonjenja i procesa, a posle toga i stvaranje uslova za novi život, s novim identitetom. Tako su mnogi nacisti postali mirni, lojalni građani nekih država, a značajan broj njih (o čemu smo već pisali) vrboban je od strane zapadnih obaveštajnih službi radi subverzivnih aktivnosti na tlu novog protivnika – Istočnog bloka. 

Najsigurnije utočište bila je Južna Amerika (Argentina, Brazil, ali i bliskoistočne i arapske zemlje). Mreža je imala svoja uporišta u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj i Vatikanu; pomogla je mnogima da prebegnu na sigurno. Ako znamo da je Klaus Barbi (lionski dželat) bio aktivni saradnik američkih i engleskih obaveštajnih službi, te da čak ni Francuzi nisu mogli lako stići do njega, možemo samo zamisliti koliko su se sigurno osećali drugi nacisti pod okriljem država gde su se sklonili.

Postupak sklanjanja esesovaca nije bio ni lak ni brz, ali je bio neverovatno drzak i dalekosežan! Očekivalo se da u krajnjoj liniji dožive rehabilitaciju, uključe se u rad organa Savezne Republike Nemačke (osnovane 1949. godine), aktiviraju se politički i, ukoliko treba, dobiju pravnu zaštitu najboljih mogućih advokata.

Isto tako, podrazumevalo se, ukoliko je javna rehabilitacija bila nemoguća, da im se stvore uslovi kako bi se bavili uobičajenim poslovima kao što su trgovina, mala industrija i privreda, zanati. Generalni cilj bilo je: otupiti pamćenje nemačkog, ali i drugih naroda o nacističkim zverstvima i predstaviti ih kao patriote. Da li su u tome uspeli, procenite sami. 

Nastanak

Za naciste smo konstatovali da su bili zločinci najgore vrste, fanatici, ali da nisu bili ni glupi, a ni lojalni kako su se zaklinjali. Već 1944. godine bilo je jasno kako će se rat završiti. Tako je desetog avgusta 1944. godine u hotelu Maison Rouge (crvena kuća) održan tajni (?) sastanak najvećih nemačkih privrednika i bankara. Oni su bili dužni da razrade načine obezbeđenja mirne budućnosti nacista, ali iz svojih razloga.

Među prisutnima bili su bankar Kurt fon Šreder, magnat uglja Emil Kirdorf, predstavnik svetski poznate korporacije IG Farben (proizvođač, između ostalog i bojnih otrova za upotrebu u konclogorima), Georg fon Šnicler, Gutstav Krup fon Bolen und Galbah i magnat čelika Fric Tisen. To su bili poslovni ljudi, bez mrve iluzija kako će se stvari razvijati i kojom brzinom, pri čemu su bili veoma upućeni u međunarodne veze svih vrsta i – u moć novca da sve to reši. 

Oni su imali svoj motiv, nezavisno od esesovaca. Ako pogledate pažljivije ta imena, lako ćete ih naći i danas u samom vrhu nemačkog poslovnog sveta. Prvi korak je bio da se bezbedno na skrivene račune van Nemačke sklone sredstva koja će biti iskorišćena za obnovu Nemačke. Njihovi neprijatelji Jevreji tu taktiku zovu ”duplo dno”.

Pri tom su bili u prilici da nacistima (koji su bili dovoljno oprezni da im se jave i zatraže pomoć) pomognu da napuste Nemačku. Bilo je to dobro i za jedne i za druge. Diskretno, onako kako to bankari i industrijalci znaju, stvorena je odlično finansirana organizacija koja je dobila nazivOrganization Der Ehemaligen SS-Angehörigen (Oranizacija nekadašnjih članova SS), odnosno ODESSA.

Aktiviranje plana

Posle rata samo deo nacista, oni koji baš nisu mogli da pobegnu ili se sakriju jer su bili isuviše poznati, stigli su pred lice pravde. Međutim, niži činovi to su rešavali daleko lakše. Umeli su da dođu do lažnih dokumenata, promene lični opis i podatke i da (čak i na taj način) ostanu da žive i rade u samoj Nemačkoj. Tajna mreža Die Spinne (Pauk) obezbeđivala je falsifikovana dokumenta, novac i sigurne kontakte.

Moć novca i veza bili su takvi da su s priličnom sigurnošću mogli da pređu nezaštićene delove švajcarske granice. Došavši u Švajcarsku, brzo bi se prebacili  u Italiju, koristeći takozvanu Manastirsku maršrutu. Katolički sveštenici iz Rima, uglavnom franjevci, prebacivali su naciste iz jednog do drugog manastira sve do Rima.

Po svedočenju Simona Vizentala (koga ne treba posebno predstavljati) jedan od franjevačkih manastira (Via Sicilia) postao je tranzitno čvorište za esesovce. Kako je to bilo moguće? Zahvaljujući episkopu iz Graca, Alojzu Hudalu; on je obezbedio u manastirima uslove da se nacisti već u Italiji nađu u bezbednoj situaciji, da bi se potom mogli raštrkati po celom svetu. 

Putevi begunaca odavno su poznati kao pacovske staze ili pacovski kanali. Preko Italije, Španije, ali i Danske i Švedske, išli su relativno sigurni putevi za sklanjanje iz tada veoma tesne Evrope, prepune okupacionim snagama saveznika; oni su danonoćno lovili naciste iz svojih razloga, o čemu smo već pisali.

Ko nije hteo da se mnogo udaljava, ostao bi na sigurnom, u frankističkoj Španiji. Oni oprezniji uputili su se u Južnu Ameriku. Kada je formiran Izrael, otvorile su se nove mogućnosti. Arapske države postale su blagonaklone za njihov prijem jer su delili istu mržnju prema Jevrejima. 

Argentina, obećana zemlja

Najmanje 10.000 nacista stiglo je do Južne Amerike. Oko 280 istaknutih nacističkih vođa našlo je sklonište u Argentini. O tome je pisao argentinski književnik Uki Gonji (Uki Goñi) u svojoj knjizi Prava Odessa: švercovanje nacista u Peronovu Argentinu (u originalu: ”La auténtica Odessa” edición 2008, Área Paidós, Buenos Aires, 2008. god. Engl. ”The Real Odessa: Smuggling the Nazis to Perón’s Argentina”).

Pred rat, Gonjijev deda je 1938. godine bio dipomata. Od njega je pisac saznao da je postojalo tajno naređenje vlade o zabrani izdavanja viza Jevrejima u cilju sprečavanja njihovog dotadašnjeg nesmetanog imigriranja u Argentinu. Godine 1938. na čelo države dolazi Huan Domingo Peron, veliki simpatizer nacista. Na kraju rata, 1945. godine započet je Nirnberški proces koji je na Perona ostavio veliki utisak. Za njegovo shvatanje ratne pravde to je bilo neodrživo, pa je doneo odluku da spase što veći broj nacista od savezničkih sudova.  

Obično Perona okrivljuju što je Argentina postala glavno utočište, ali kada je on došao na vlast u Argentini je već bilo mnogo tih zlikovaca. Pored Perona, mnogi drugi zvaničnici, uključujući i vojni vrh, delili su simpatije za njih. Dobri odnosi ove dve zemlje počeli su još tridesetih godina, pa su nacisti stvorili svoju špijunsku mrežu širom Latinske Amerike. Peronovi agenti su pravovremeno, uz pomoć Švajcaraca i Vatikana (tako tvrdi Gonji) osnovali tajni biro za ovaj posao.

Argentina je je tek u martu 1945.godine, na pritisak saveznika, objavila rat Nemačkoj, ali to nije naudilo dobro organizovanoj i uhodanoj špijunskoj mreži da nastavi na svom radu spasavanja kolega iz faterlanda. Argentinci su više puta javno demonstrirali svoju solidarnost s nacističkom nemačkom, a posebno povoljno mesto za njih bila je Zapadna Patagonija. Njena  klima i izgled podsećali su na Bavarske Alpe. Glavni grad Patagonije, Bariloče, bilo je najpopularnije mesto njihovih okupljanja. Tu je jednom prilikom došao i Skorceni tražeći svoje stare drugove radi svojih planova u Evropi. 

Mit ili istina

Iako je dobro poznato da je veliki broj nacista i ratnih zločinaca nestao iz Nemačke, pa i s evropskog kontinenta, mnogi istraživači poriču da je ova organizacija postojala. Neki ovaj termin pripisuju pragmatičnim Amerikancima tvrdeći da su ga oni skovali kako bi obuhvatili sve poznate i nepoznate grupe i aktivnosti koje su se bavile skrivanjem nacista.

Do danas traju rasprave o poreklu i autentičnosti tog imena. Spomenuti Uki Gonji tvrdi da nacisti nisu mogli neorganizovano da izvedu takve logističke podvige (prikupljanje novca, formiranje dokumentacije, putovanje, prihvat, dalji život u mestu dospeća, itd); da li se ta organizacija zvala Odessa, on ne tvrdi eksplicitno. 

Engleski istoričar Gaj Valters (Guy Edward Barham Walters) u svojoj knjizi ”Lov na zlo” (pod punim nazivom Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice) objavljenoj 2009. godine, napisao je da nije mogao da nađe nikakve dokaze da je postojala mreža baš pod tim imenom.

Međutim, imenovao je mnoge druge za koje je imao dokaze kao što su ”Konzul”, ”Šarnhorst”, ”Zeksgestirn”, ”Lajbvahe”, ”Lustige Bruder”; pored njih navodi i već poznatu mrežu ”Pauk” (”Die Spinne”) koju je izvesno vreme vodio Skorceni. Ovom temom su se bavili i drugi publicisti, ali pouzdanost njihovih izvora je dovedena u pitanje (izjava nekadašnjeg komandanta Treblinke i sl).

Njima se pridružuje švedski istoričar Danijel Štal (Daniel Ståhl) koji u jednom od svojih eseja iz 2011. godine navodi da postoji saglasje u zajednici istraživača o tome da Odessa nije postojala. U tome nije bio sam jer je nemački istoričar Hajnc Šnepen (Heinz Schneppen) tvrdio da je to bilo deo Amerikanaca plana da se dezavuiše Peronov režim. S obzirom na to da su ovu tvrdnju zastupali ljudi preko čijih teritorija su se nacisti izvukli iz ruku pravde, procenite sami koliko je ubedljivo to što tvrde. 

To bi moglo da znači i dve stvari: ili je Odessa mit (formiran za potrebe neke obaveštajne službe), ili je bila tako dobro organizovana da je nemoguće utvrditi da je uopšte postojala. Reklo bi se da je to ideal za svakog zaverenika. 

Posebno interesantno mesto Odessa ima u masovnoj kulturi. Motivi iz ove storije korišćeni su u romanu i filmu ”Momci iz Brazila”, britanskoj tv seriji ”Kesler”, filmu ”Amin” i mnogim drugima. Čak je za vreme skandala Votergejt (Watergate scandal) koji je uništio Niksona, Gordon Lidi (George Gordon Battle Liddy), američki advokat, tvrdio da su preobučeni vodoinstalateri iz Bele kuće bili, ustvari, pripadnici organizacije Odessa.

U njegovoj priči bila je samo jedna nedoslednost koja mu nije išla na ruku: on je jedan od agenata FBI osuđenih  za provalu i nezakonito prisluškivanje baš u tom skandalu. Pored niza povremenih tabloidnih tekstova, Odessa se spominje i u istoriji kinematografije, ali ne samo kao odličan film. Prvi red (First Order), fitivni vojni pokret, antagonisti iz trilogije Ratovi zveda, bili su koncipirani po uzoru na konceptu Odessa. 

Kako god da se ta organizacija zvala, i koga god da je inspirisala, jasno je da nacisti nisu mogli pojedinačno, iz pukog očaja ili avanturizma da se dohvate bezbednog mesta. Organizacija je veoma praktična nauka i negira bilo kakvu improvizaciju kada je uspeh sa stanovišta cilja u pitanju.