Novo pojačanje Su-35S: Ruske VKS dobile čak petu seriju lovaca 4++ generacije ove godine!

Upravo danas, 24. septembra, ruske Vazdušno–kosmičke snage preuzele su novu seriju višenamenskih lovaca Su-35S proizvedenih u Komsomoljsku na Amuru (KnAAZ). Kao i obično kod državnih odbrambenih ugovora, posebno u toku aktivnih sukoba, zvaničnici ne objavljuju broj primeraka niti detalje rute i jedinica, ali je poruka svedena na jednu rečenicu: isporuke se nastavljaju bez pauze, a avioni su prošli kompletna zemaljska i letna ispitivanja i već su prebačeni na mesta baziranja, uključujući reone odgovorne za protivvazdušnu odbranu.

Ova današnja isporuka uklapa se u ritam koji je, praktično, postao dvomesečni a ne kvartalni standard za Su-35S u 2025. godini. Prethodne pošiljke su registrovane početkom godine, potom u prolećnom i letnjem talasu, sa široko praćenim transportima tokom jula i — ono što je izazvalo najviše pažnje — u avgustu.

Ruske Vazdušno-kosmičke snage danas su dobile novu seriju višenamenskih lovaca Su-35S, proizvedenih u fabrici u Komsomoljsku na Amuru. Avioni su prošli sva potrebna testiranja i već su raspoređeni na lokacije predviđene za borbeno dežurstvo, uključujući i zone PVO. pic.twitter.com/g4EYbdc2j4

— Oruzje Online (@oruzjeonline) September 24, 2025

Današnji septembarski transfer čini najmanje petu pošiljku u tekućoj godini, što se lepo uklapa u izjave ruskih zvaničnika da su kapaciteti KnAAZ-a „na visokom i stabilnom tempu“ i da će „sledeće serije uskoro stići“. Broj po avionu po partiji ruska strana uporno ne saopštava — u praksi se, po vizuelnim tragovima i kretanju, primećuje od nekoliko primeraka pa naviše — ali kontinuitet je jasan: linija Su-35S radi punom parom.

Su-35S je okosnica ruske lovačke komponente 4++ generacije i svojevrsni „univerzalni vojnik“ za istok Evrope. Njegova suština je spoj aerodinamike sa ekstremnim upravljanjem potiskom i snažnog senzorskog paketa. Dva motora AL-41F-1S sa vektorisanim potiskom daju mu ono što piloti zovu „višak upravljivosti“ — mogućnost da u kratkom vremenu promeni vektor brzine i ugao napada daleko iznad onoga što klasično krilo dozvoljava. To nije gimnastika za avio-miting — to je praktična taktička rezerva u bliskoj vazduhoplovnoj borbi, pri prekidima zahvata i u prelazima između profila misije.

U nosu je „srce“ aviona, radar Irbis-E velike izlazne snage i dometa, zasnovan na faznoj rešetki sa mehaničkom skenirajućom platformom (PESA). Irbis-E je poznat po mogućnosti detekcije ciljeva malog efektivnog radarskog preseka na velikim daljinama i istovremenom praćenju više meta, uz režime protiv niskoletećih ciljeva i krstarećih raketa. Upareno sa opto-elektronskim sistemom OLS-35 i prijemnikom radarskog ozračenja, Su-35S dobija situacionu svest i u „tihom“ profilu, kada pilot bira da radar ćuti, oslanjajući se na pasivna sredstva i podatke sa višeg nivoa komandovanja.

Naoružanje je ono što ovu platformu čini opasnom i van vizuelnog dometa. U „vazduh-vazduh“ profilu standard je kombinacija raketa srednjeg dometa (R-77-1) i dugog dometa (R-37M), uz kratkodometne vođene projektile sa visokim uglom zahvata za blisku borbu. U „vazduh-zemlja/more“ modu, Su-35S nosi spektar taktičkih vođenih sredstava: od protivradarskih (H-31P) i protivbrodskih (H-31A) do krstarećih/vođenih municija klase H-59/H-35 i klasičnih KAB vođenih bombi. Elektronska samoodbrana se u praksi svodi na integrisane ometače i kontejnere „Hibini“, plus taktičke procedure — i to je jedno od polja na kojem su ruske posade poslednje dve godine intenzivno menjale navike zbog pritiska zapadne PVO.

Kada se današnja isporuka stavi u kontekst 2025, dobija se razumljiv obrazac: barem četiri partije do kraja avgusta, današnja je peta. Taj tempo je, zapravo, odgovor na dve paralelne potrebe: popunu u borbenim jedinicama angažovanim na istočnom frontu i zamenu/rotaciju resursa u dubini teritorije, gde Su-35S preuzima ulogu „kišobrana“ nad čvorištima logistike i industrije. Avioni ne ostaju statični — prisustvo se raspoređuje po osećaju gde će pritisak biti najveći narednih nedelja. Ukupno, uzimajući u obzir prethodne ugovore, predpostavlja se da su ruske Vazduhoplovne snage od 2012. do kraja 2024. godine dobile oko 135 serijski proizvedenih lovaca Su-35S, a sada je tempo isporuke veći.

U ukrajinskom ratu Su-35S je najpre postao „duga ruka“ lovačke avijacije. Zbog prisustva zapadnih sistema PVO, ukrajinski borbeni avioni uglavnom su gurani na niske visine i kratke „izlete“ blizu fronta. Su-35S je odgovorio patrolama na visini i lansiranjem dugometnih R-37M, čime se pokušava „odgurnuti“ protivnik još dalje od kontakt linije i prisiliti ga da bira još nepovoljnije profile. Drugi krak upotrebe je protivradarska borba: parovi Su-35S uz pomoć izviđačkih platformi i „radarske slike“ sa zemlje love radare koji se uključuju kratko i odmah se sele. Tu se, uz H-31P i vođene bombe, vidi napredak ruskih posada u poslednjih godinu dana — manje ulaska u opasne zone, više napada sa sigurne distance i koordinacije sa bespilotnim udarima.

Treći sloj je sinergija sa zemaljskom PVO i AWACS-om. Ruski A-50/A-50U su imali težak period, ali i dalje odrađuju vođenje i distribuciju ciljeva duboko u ruskom vazdušnom prostoru. Su-35S tu igra lojalan, ali autonoman šah: kada AWACS vidi daleko, lovci dobijaju presek; kad AWACS ćuti ili je daleko, Irbis-E i pasivni senzori drže liniju. Rezultat je održavanje stalnog pritiska na ukrajinske platforme i pokušaj da se presretnu krstareće i vođene municije pre ulaska u kritične zone. Da, protiv Patriota i Iris-T, Su-35S se drži na distanci — zato su municije za daleki udar ključne i zato se modernizacija „vazduh-zemlja“ kompleta gura tako agresivno.

Šta današnja isporuka menja na terenu? Sama po sebi, jedna partija ne pomera ose fronta. Ipak, zbir ovakvih isporuka tokom godine radi nešto mnogo važnije: drži operativnu flotu „debelo iznad“ praga potrebnog za rotacije, nadoknađuje gubitke i habanje i omogućava da se u praksi izvodi ono što se u doktrini zove „trajni lovački pritisak“. To je dosad najefikasnija ruska karta protiv ukrajinske avijacije podržane zapadnim PVO, satelitima i AWACS-ima, dakle, ne spektakularni pojedinačni okršaji, nego konstanta pritiska. Plus, svaki novi primerak koji uđe u jedinicu donosi još posada istreniranih u realnim uslovima, sa taktikama koje su se rodile iz iskustva, ne iz učionice.

Zašto je tempo od skoro jedne partije na dva meseca bitan? Ovakav šablon je zaista ozbiljan za Moskvu i sankcije u kojima se nalazi, posebno kad znamo da KnAAZ paralelno isporučuje i druge tipove (npr. Su-57 u manjem obimu) i radi remont/modernizaciju. Ako taj ritam potraje do kraja godine, VKS ulazi u zimu sa „punim policama“ lovačkih naleta — a to je period kada se i rat dronovima i protivbaterijska borba usporavaju, dok lovci i raketne vojske preuzimaju veći deo posla.

Tehnološki, Su-35S nije čarobni štapić. Nije „nevidljiv“ u smislu standarda pete generacije i mora da poštuje opasne zone modernih PVO. Ipak, njegova vrednost leži u kombinaciji dometa, senzora, elektronske samoodbrane i arsenala koji se može gađati spolja, izvan dometa. To je razlog zašto ga ruska strana i dalje gura — i zašto su današnje isporuke, koliko god „rutinske“ delovale, zapravo ključne cigle u zidu koji se zida godinama, a ne mesecima.

Ako zaokružimo: današnja isporuka Su-35S dodaje još jedan sloj borbenog „mesa“ VKS-u u godini u kojoj su isporuke već imale više talasa nego što su mnogi na zapadu očekivali. U ukrajinskom sukobu, to se prevodi u više patrolnih sati, više udara iz sigurne udaljenosti i više fleksibilnosti u lovačkim zadacima. U industrijskom smislu, prevodi se u dokaz da KnAAZ i UAC drže dobar tempo. Na nivou operativne slike, rezultat je jednostavan: više krila na nebu znači više opcija na tabli i to je, na kraju, jedina „statistika“ koja zaista menja tok vazduhoplovnog rata.