Samo na prvi deo pitanja (ko) imamo pouzdan odgovor. Sve drugo zavisi od razvoja događaja. Istorija pamti slučajeve razaranja kakva su načinjena i čine se tokom SVO. Spomenimo najveće: Drezden, Berlin, Varšava, Staljingrad…
Bez obzira na to što su te štete izgledale kao slike apokalipse, već posle desetak godina nije se mogao videti (osim slučajno zaostalih) nijedan trag da je rat tu vođen. U ruskoj javnosti povremeno buknu diskusije o tome da li se uopšte isplati objavljati porušene gradove koji su oslobađani širom Donbasa.
Te rasprave su na talasu dilema o kojima smo već pisali. Očigledno da u Rusiji ne vlada jednoumlje kako se to obično smatra, ali dilema o kojoj trenutno govorimo jeste aktuelna, ne samo kod građanstva već i kod onih kojima je to struka – urbanista, arhitekata, građevinara i, naravno, ekonomista.
Internet nam je omogućio da vidimo ono što je ranije bilo teško uočljivo: krvave, ogorčene borbe, kao u Staljingradu, za svaku ulicu, kuću pa i sobu, morale su da dovedu do razaranja. Ono je utoliko veće što su sredstava u odnosu na Drugi sv. rat znatno ubistvenija i destruktivnija. Kada Rusi osvoje neko selo, seosko naselje, varošicu ili grad i nastave dalje, iza njih ostaje pustoš. Istine radi, nisu je samo oni izazvali, već i branilac. Javnost, pogotovo ona, laička, pita se da li Rusija treba da izgrađuje uništene gradove i da li se to isplati?
Tehnički gledano, to nije neizvodljivo. Varšava je rekonstruisana metar po metar na osnovu sačuvanih katastarskih ctreža i brojnih fotografija. Međutim, nije retkost da se cela naselja izmeste u miru prilikom pravljenja brana i veštačkih jezera. Kod nas su poznati primeri Brze Palanke, Donjeg Milanovca i drugih mesta. Meštani trpe, tuguju, prilagođavaju se, a država radi po svome.
Za rusko rukovodstvo nije ni tehničko ni političko pitanje da li treba obnoviti neko naselje, jer oni dilema nemaju. Često viđamo slike Marijupolja na kojima vidimo delove obnovljenog grada u kome kao da nikada nije bilo borbi. Međutim, lavinu pitanja izazvalo je uništenje Marjinke (rus. Марьинка, ukr. Мар’їнка). Grad je pre sukoba imao nešto više od 9.000 stanovnika i prostirao se na 2,3 km², dok je gradska oblast iznosila nešto preko 17 km². Za njegovo zauzimanje vođene su, s prekidima, strahovite borbe od marta 2022. do 25. decembra 2023. godine. Etnički sastav mesta je bio većinski ukrajinski.
Rusima je trebalo više od 600 dana da u potpunosti odbace ukrajinske snage iz ovog strateški važnog čvora iz kog se moglo kontrolisati priobalje Azovskog mora udaljeno oko 100 km. Kada su utihnule borbe moglo se konstatovati da je grad, posebno njegov centar, faktički obrisan s lica Zemlje. No, ovaj gradić nije jedini koji je takvu sudbinu doživeo.
Tu su i Artjomovsk (Артёмовск /Бахмут), Ugljedar ( Угледар), Selidovo ( Селидово), a ništa bolje nisu prošli do sada Pokrovsk, Konstantinovka, Slavjansk i Kramatorsk. Slična sudbina čeka, verovatno, i druga mesta koje su Rusi isplanirali da oslobode (ili zauzmu, demilatirzuju, kako ko vidi i tumači ciljeve SVO).
Reklo bi se – to je sudbina gradova u ratnim zbivanjima. Ali, ništa manje stravične i surove nisu ni slike iz Pojasa Gaze, Sirije, pa ni iz drugih država i mesta koja su se našla u centru bitaka, ili kao meta bombardovanja. Uverili smo se da Rusi imaju iskustvo u obnovi potpuno razrušenih gradova, ali na to treba utrošiti ogromna sredstava. Da li ih sada Rusija ima? Sigurno da, ali ulaganje zavisi od priroriteta, koje pak diktira unutrašnja i spoljna geostrateška situacija.
Kako su Rusi dočekali postamajdanske događaje i talase izbeglica? Jesu li spremni i jesu li moćni da odgovore navedenim izazovima? Autor ovih redova bio je u prilici da se uveri kako su Rusi reagovali na Majdan. Širom Moskovske oblasti, a zatim i dubinom Rusije već 2015. godine vrlo spremno su dočekane reke izbeglica koje su ostale bez krova nad glavom bežeći od surovih bombardovanja i spasavajući živote.
Na ponuđenoj pomoći međunarodnog Crvenog krsta Rusi su se ljubazno zahvalili u stilu možemo i sami. I zaista su mogli (setimo se kome su sve i kako pomogli i u prvim nedeljama i mesecima korone). Službe bezbednosti, Crveni krst, Ministarstvo za vanredne situacije i lokalne uprave reagovale su po planu.
Obavljane su provere, formirani izbeglički kartoni, regulisana državljanstva, dobijani poslovi, a vrlo brzo se iz šatorskih naselja prešlo u prava, tvrdo građena naselja trajnog karaktera. Pri tom su državana i privatna preduzeća iznalazila način da zaposle pridošlice i prime deo tereta ratnih napora. Oni koji su želeli da se vrate u obnovljena, oslobođena naselja Donjecke i Luganske Republike mogli su to da urade.
MARIUPOL Residents are perplexed
— Ignorance, the root and stem of all evil (@ivan_8848) September 19, 2025
The city will not be the same
Restoration and Life today pic.twitter.com/j5BDlasCuG
Često spominjani Marijupolj jeste dobar primer, ali da li je i pravi pokazatelj? Stotine, hiljade naselja zbrisana su s lica zemlje u ime zacrtanih ciljeva i tu povratka više nema. Pitanje je samo vremena i ukupnog, trajnog razrešenja odnosa Rusije i Ukrajine, odnosno statusa Donbasa i regiona koji su se izjasnili da pristupe Ruskoj Federaciji. Ona prema njima obavezu, ali postavlja se i realno pitanje: da li obnavljati nešto što će možda sutra ponovo biti u žarištu borbi?
I najubeđeniji saveznici Ukrajine morali su da konstatuju kako je već sada pod kontrolom Rusa u Donbasu prirodno blago vredno (prema najskromnijim procenama) oko 14 triliona dolara. Pitanje je vremena kada će ono biti opredmećeno. Jasno je da je, tako posmatrano, novac najmanji problem, pogotovo ako znamo da i Rusija ima veoma bogate saveznike. Uostalom, da li treba podsećati da sloboda i mir nemaju cenu?
Pa sva mesta koja imaju ekonomsku opravdanost,u kojima ne moguć vidok standard treba obnoviti,ali nikako ne sva kao iz nekog prkosa ko što “naši” muslimani i hrvari obnavljaju džamije i crkve iz prkosa uz podršku (naravno, moralnu, ne i finansijsku) anglos.e.r.o.nj.a pa to traje još uvek a u te džamije ima 1 hodža/svećenika i 2 vernika. Naravno da ruski mentalitet to nije, ići će to sve rezonski,a da imaju love da sve ponovo izgrade, imaju, dakle nikakav problem💁
Nema od obnove nista ,rat ce traje i traje.Mozda eskalira u WW3.Cim neki rat dugo traje vece sanse za to.
” Istine radi, nisu je samo oni izazvali, već i branilac.”
Dodajem iz prve ruke, ukri kad se povlace iz svojih gradova (kad Rusi u njih vec nastupaju) obicno udaraju iz sve snage po tim gradovima i cesto su razaranja gradskih objekata istog stepena i sa strane Rusa i sa strane ukra.
Naravno da ce obnoviti gde god ima neki rudnik ili slicno. Pa ko tu da radi i gde da zivi?
The article highlights the devastating reality of wars destruction and the complex ethical dilemmas surrounding reconstruction. Its a sobering reminder of the human cost and the immense challenges faced by both civilians and authorities in rebuilding lives and communities.