Koja država bi mogla sledeća da dođe do nuklearnog oružja [ako Vašington dozvoli]?

Debata o tome da li bi pojedini američki saveznici trebalo da razviju sopstveni nuklearni arsenal tinja već godinama, ali se 2025. ponovo zagrejala: severnokorejski testovi i ubrzana modernizacija Kine pojačavaju nervozu Zapada u Aziji, dok na Bliskom istoku Saudijska Arabija otvoreno traži civilni nuklearni aranžman sa Sjedinjenim Državama koji uključuje i obogaćivanje uranijuma.

U takvom okruženju, pitanje „ko bi mogao sledeći“ često se svodi na dve adrese: Južnu Koreju i Saudijsku Arabiju.

U nastavku sumiramo razloge „za“ i „protiv“, aktuelne politike i realne prepreke.

Južna Koreja: najbliži prag, ali i najjača „kočnica“

U Seulu je podrška javnosti za nacionalno nuklearno oružje postala popularna: prema istraživanju Asan instituta iz januara 2025, čak 76% građana podržava sopstvenu nuklearnu sposobnost, a većina bi to čak i zadržala u slučaju da se severnokoreška pretnja smanji.

Ipak, državna politika ide drugim putem. Od „Vašingtonske deklaracije“ (april 2023. godine) SAD i Republika Koreja su podigle mehanizme proširenog odvraćanja, uključujući formiranje Nuklearnog konsultativnog saveta (NCG). Taj forum – potvrđen i kroz zajedničke izjave 2024. i 2025. – služi za zajedničko planiranje i vidljivije delovanje američkih strateških snaga (posete strateških bombardera, pristajanje nuklearnih podmornica i dr.), kako bi se umanjila potreba za korejskim nuklearnim opcijama.

Šta bi se promenilo ako bi Bela kuća bila otvorenija za „nuklearnu autonomiju“ svojih saveznika?

Istorijski gledano, Donald Tramp je još 2016. sugerisao da Japanu i Južnoj Koreji možda ne bi trebalo braniti sopstveno nuklearno odvraćanje – izjava koja je i danas polazna tačka brojnih analiza. Ali formalna američka politika ostaje protiv širenja nuklearnog kluba i oslanja se na garancije proširenog odvraćanja, ne na proliferaciju.

Pored političkih, tu su i pravne prepreke: Južna Koreja je članica Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT) i potpisnica sporazuma sa IAEA. Izlazak ili kršenje bi imalo ogromne bezbednosne, ekonomske i diplomatske posledice. Zato se u Seulu trenutno više raspravlja o jačanju nuklearnog zajedničkog planiranja sa SAD i o „nuklearnom deljenju“ u smislu konsultativnih mehanizama – ne o izradi domaće bojeve glave.

Saudijska Arabija: građanski nuklearni program kao odskočna daska?

Rijad je 2025. godine naglasio nameru da razvije pun ciklus civilnog nuklearnog programa – uključujući obogaćivanje uranijuma – i aktivno pregovara sa SAD o sporazumu 123 (okvir za civilnu nuklearnu saradnju). Novost je da Vašington više ne uslovljava napredak tim sporazumom formalnom normalizacijom odnosa s Izraelom, što ubrzava razgovore. 

Saudijski zvaničnici su početkom 2025. javno govorili o planovima za obogaćivanje, tvrdeći da je cilj energetska diverzifikacija. Kritičari upozoravaju da je obogaćivanje tehnologija sa „dvojakom upotrebom“ – korak bliže potencijalnom vojnom programu – posebno u regionu opterećenom neizvesnošću oko iranskog nuklearnog dosijea.

U pozadini stoji i bezbednosna logika: ukoliko Iran sačuva visok nivo obogaćivanja ili dodatno odmakne u programu, Rijad jasno signalizira da neće ostati bez odgovora. Istovremeno, pojedini analitičari prate saudijske vojne veze s Pakistanom i pitaju se šta bi nova odbrambena saradnja mogla značiti za „nuklearni kišobran“ – iako obostrane zvanične potvrde o takvom aranžmanu ne postoje.

Japan, Poljska i drugi: glasna debata, tihi pragovi

U Japanu se povremeno otvara rasprava o „nuklearnom deljenju“, ali osnovna državna „tri nenuklearna principa“ ostaju čvrsti, a javna podrška oružju skromna. Tokom 2024. i 2025. Tokijo je nastavio da jača konvencionalne sposobnosti i protivraketnu odbranu, oslanjajući se na američki nuklearni kišobran.

U Evropi, Poljska javno traži dublju ulogu u NATO nuklearnom deljenju, pa i mogućnost stacioniranja savezničkog oružja na svojoj teritoriji. To nije isto što i nabavka sopstvene bombe, ali menja raspored odvraćanja na istočnom krilu.

Koliko je stvarno verovatno „zeleno svetlo“ iz Vašingtona?

Čak i uz političku volju pojedinih aktera u SAD da „olabave“ pristup, postoje tri tvrde brane: međunarodne obaveze (NPT), rizik od regionalnih trka u naoružanju i udar na kredibilitet američkog proširenog odvraćanja.

Zbog toga se i 2025. energija troši na dve staze: Jačanje vidljivosti i integracije američkih nuklearnih planova sa ključnim saveznicima poput Južne Koreje kroz NCG, i sklapanje striktnih civilnih nuklearnih sporazuma koji ograničavaju proliferacione rizike, kao u slučaju Saudijske Arabije.

Ko bi sledeći mogao imati nuklearno oružje?

Ako pitate „ko bi sledeći mogao imati nuklearno oružje“, najiskreniji odgovor je: gotovo niko – osim ako dođe do dramatičnog kolapsa postojećih bezbednosnih garancija i međunarodnih režima.

Južna Koreja je favorit i politički najbliža „psihološkom pragu“, ipak sa druge strane je i najsnažnije usidrena u američko odvraćanje i NPT. Saudijska Arabija gradi most ka civilnoj nuklearnoj energiji, ali svaki korak ka oružju otvorio bi geopolitičku Pandorinu kutiju. Drugim rečima, i kada predsedničke izjave deluju fleksibilnije, sistem i dalje gura ka – odvraćanju bez proliferacije.