„Vraćamo bazu Bagram“: Trampov plan za povratak u Avganistan kako bi se suprotstavio uticaju Kine

Donald Tramp je ponovo podigao prašinu — ovog puta najavom da želi da Sjedinjene Države vrate kontrolu nad vazduhoplovnom bazom Bagram u Avganistanu. Na zajedničkoj konferenciji za medije u Londonu, sa britanskim premijerom Kirom Starmerom, aktuelni predsednik je poručio: „Pokušavamo da ga vratimo“, misleći na nekadašnje američko uporište severno od Kabula. Poruka je jasna: Vašington razmatra radikalan zaokret, uz naglasak na nadmetanje sa Kinom i obnovu strateškog prisustva u srcu Centralne Azije.

Ono što ovaj plan čini politički eksplozivnim nije samo ambicija, već i nasleđe – haotično, ponižavajuće povlačenje SAD iz Avganistana 2021. godine, koje je postalo globalni simbol strateškog brodoloma. Bagram je napušten u tišini noći početkom jula 2021, bez javne pompe, bez ozbiljnog prelaznog plana: struja je ugašena, lokalni komandanti ostali su zatečeni, a nekoliko nedelja kasnije talibani su bez ispaljenog metka ušli u Kabul.

U svim podsećanjima na taj kolaps, slike ljudi koji se kače za C-17 i padaju sa neba, kao i bombaški napad ISIS-K kod kapije „Abbey Gate“ 26. avgusta u kojem su poginula 13 američkih vojnika i stotine Avganistanaca, ostale su urezane kao epitaf jedne pogrešno vođene misije.

Zašto baš Bagram?

Bagram nije bilo kakva pista — to je nekadašnji centar gravitacije američke kampanje: dve duge poletno-sletne staze, skladišta, logistički hub, velika bolnica, zatvorski kompleks i infrastruktura za stalni ISR (obaveštajno-izviđački) nadzor regiona. Sa distance strateških krugova, Bagram nudi ono što Katar (Al Udeid), UAE (Al Dafra) i Oman (Duqm) ne mogu u potpunosti da nadomeste: direktnu „nogu“ u Centralnoj Aziji i kraće vreme reagovanja prema Hindukušu, Pakistanu i zapadnom Xinjiangu.

Tramp je okvirio motiv i kroz prizmu Kine: „Baza je sat vremena od mesta gde Kina proizvodi nuklearno oružje.“ Geografski, avganistansko-kineska veza svodi se na uzak Vakanski koridor, daleko od glavnih kineskih nuklearnih kompleksa, ali politička poruka je drugačija:

Amerika želi čvorište odakle može da nadzire kineske vojne aktivnosti, kao i šire procese duž Puta svile/BRI koridora. Kako god da ocenite preciznost te tvrdnje, signal je nedvosmislen — rivalitet sa Pekingom diktira mapu.

Povratak uz stare rane

Povratak u Bagram nije samo logističko pitanje. To je politički i bezbednosni lavirint. Potreban je dogovor sa talibanima, režimom koji SAD nisu ni priznale; ili, u suprotnom, spremnost na operacije visokog rizika. U pozadini stoji i Sporazum iz Dohe (2020), koji je najavio američko povlačenje do maja 2021. i otvorio put događajima koji su kulminirali avgustovskim haosom.

Činjenica da je tadašnje rukovodstvo u Vašingtonu dozvolilo da se evakuacija svede na jedan jedini izlaz — kabulski aerodrom — ostaje strateška mrlja koju je video ceo svet: nezaštićene perimetarske zone, improvizovani kontrolni punktovi, eksplozije, očaj, i na kraju politička cena koju SAD i dalje plaćaju u kredibilitetu.

Trampova poruka pokušava to da preokrene: Bagram kao simbol „granita“ umesto „peska“. Ali kako?

Šta bi Amerika tražila zauzvrat — i dala?

Tamo gde je Tramp ostao namerno neodređen („trebaju im stvari od nas“), čita se prostor za dil: humanitarne pakete i olakšice u zamenu za ograničen američki kontingent; tehničke aranžmane oko obuke, antiteroristički centar fokusiran na ISIS-K; možda i „kancelarijsko“ diplomatsko prisustvo. Talibani su 2023. slali signale da žele međunarodnu legitimnost i ulaganja — naročito u rudna bogatstva.

A tu je i drugi sloj: minerali. Avganistan poseduje značajne rezerve bakra (Mes Ajnak), retkih metala i litijuma (često preuveličavano kao „saudijska Arabija litijuma“) — kritične komponente za baterije, rakete, radare. Kina tu već igra dugo: kineske kompanije su potpisivale ugovore o eksploataciji, iako su mnogi zastali. Vraćanje u Bagram bi, u američkoj viziji, podrazumevalo i nadzor nad tom „mineralnom geopolitikom“.

Bezbednosna logika

Nakon 2021, Vašington je obećao sposobnost “izvan horizonta”: udari iz daljine, bez trajnog boravka. U praksi, bilo je uspeha (eliminacija Ajmana al-Zavahirija u centru Kabula 2022), ali i promašaja koji su koštali civilnih života.

Pouka je surova: bez lokalne mreže i uporišta kao što je Bagram, takve operacije su skupe, spore i politički rizične. Zato se u Pentagonu, prema američkim medijima, mesecima razmatraju scenariji ograničenog povratka — makar kroz specijalne snage i ISR platforme.

Šta stoji na putu povratka SAD?

Šta stoji na putu povratka? Pre svega, politički legitimitet: niko u Vašingtonu ne želi da bilo kakav pritisak ka međunarodnom priznanju talibana izgleda kao nagrada za njih. Zatim pravo i Kongres: svako novo razmeštanje tražilo bi jasnu podršku na Kapitol Hilu, a sećanje na Abbey Gate i haotičnu evakuaciju 2021. i dalje je živo.

Tu je i regionalna diplomatija — Pakistan, Iran, Rusija i Kina imaju direktan interes da ograniče američko „usidravanje“ u srcu Centralne Azije. Najzad, bezbednosni rizik na terenu je realan: talibanske frakcije, ćelije ISIS-K i mreže krijumčara vrlo brzo bi mogle da „podižu cenu“ svakog američkog koraka, od sabotaža do napada na logistiku.

Kako bi povratak mogao da izgleda?

Najrealnije — mali, pametni trag: Ako bi povratak uopšte bio moguć, najrealniji scenario ličio bi na mali, pametno dizajniran trag: rotacione timove specijalnih snaga (SOF) bez masovnih garnizona; trajna ISR dežurstva (avioni i dronovi) za nadzor i ciljavanje; perimetar baze obezbeđen kombinacijom lokalnih i ugovornih snaga kako bi se smanjio američki otisak; striktno definisana misija — kontraterorizam protiv ISIS-K i ograničen regionalni nadzor — bez ambicije za „nation-building“ 2.0.

Sve izvan toga vrlo brzo bi nas vratilo starim greškama: klizanju mandata, eskalaciji troškova i političkom zastoju kod kuće.

Zašto se o ovome uopšte govori?

Zato što je 2021. razgolitila ono što rivali SAD priželjkuju: sliku nespremnosti, kontradiktornih naredbi i strateške konfuzije. Povratak u Bagram bio bi pokušaj da se taj narativ preseče — ne beskrajnim ratom, već jasnim sidrištem moći. Da li je izvodljivo? Uz vrlo tvrdu trgovinu sa talibanima i žestok rizik — da. Da li je opasno? Nesumnjivo. Ali posle prizora iz Kabula, u očima Trampove Bele kuće, rizik izgleda manji od štete koju je nanelo bekstvo bez plana.

Ideja o „povratku u Bagram“ nije samo nostalgija za bazom. To je politički obračun sa poniženjem 2021, pokušaj da se ponovo uspostavi američka poluga u Centralnoj Aziji i pošalje poruka Pekingu da SAD nisu iščezle iza Persijskog zaliva. Hoće li se dogovor roditi — i po kojoj ceni — zavisiće od toga koliko je Vašington spreman da proguta gorak ukus prošlog poraza da bi sebi obezbedio novu, oprezniju vrstu prisustva.