Ratni dopisnici Trećeg rajha: kako su Gebelsove propagandne čete oblikovale sliku Drugog svetskog rata

Frontovski izvođači propagantnih radova. Tako bi se mogli još nazvati izvrši akteri medijskog rata. Uobičajeni naziv za njih bio je i ostao ratni dopisnici (Kriegsberichterstattung, War correspondent, Военко́р, Correspondant de guerre). Imali su ih svi, a kako je to izgledalo na nemačkoj strani tokom Drugog sv. rata? Novinari na frontu bili su deo totalnog rata. Nacisti svakako nisu izmislili totalni rat, ali su ga primenili u punom obimu.

Propaganda je bila jedno od njihovih važnih oružja. Sama reč propaganda u osnovi ima latinsku glagolsku imenicu propagare – širenje, rasprostiranje. Ovaj termin masovno je postao poznat tek početkom XIX veka, mada se spominje već 1622. godine i vezuje se za papu Gregora XV (Alessandro Ludovisi)  i osnivanje posebnog tela katoličke crkve pod nazivom Congregatio de Propaganda Fide (Nadleštvo za širenje vere). Kako vidimo, ni propagandu nisu izmislili nacisti. 

Zašto se onda, kada hoćemo da istaknemo zloupotrebu medija, uvek najpre setimo sintagme gebelsovska propaganda?

Istorija nas uči tome da je protivnika lakše dotući ako ga pre toga pobedite na psihičkom, mentalnom i moralnom planu. Unošenje nesigurnosti, straha, nepoverenja u svoje sposobnosti i vođstvo, pa i panike kao vrhunca propagandnog rata, jesu izvaredan saveznik onome ko ume da ga upotrebi. Svakako da i to traži žrtve.

Setimo se da je od preko 300 sovjetskih frontovskih snimatelja svaki peti poginuo. Nemci su bili svesni moći propagande pa je ministarstvo, koje je predvodio Gebels (Dr Paul Joseph Goebbels), imalo ogromna sredstva i neograničeno poverenje. To vladino telo imalo je pun službeni naziv Imperijalno ministarstvo narodnog prosvećenja i propagande.

Da je moć propagande velika, svedoči i sama pojava Gebelsa, čoveka koji je do poslednjeg trenutka ostao uz Hitlera i bio njegov naslednik nepun dan, dok sa suprugom nije pobio celu svoju porodicu (na kraju i sebe), kako ne bi pala u ruke Sovjetima. On je bio hrom, ružan, onizak, antipatičan čovek. Bio je potpuno suprotna pojava od natčoveka (Übermensch) o kome je govorio. I kao takav, on je uspeo da ubedi Nemce da su viša rasa i bez kompleksa se fotografisao sa stasitim, plavokosim Tevtoncima.

Ogroman propagandni aparat Trećeg rajha značajno je zavisio od  dotura sirovih vesti s fronta. One su potom kreirane i prilagođavane u službama ministarstva, tako da bi od one početne informacije često malo šta ostalo. Stoga su mnogi sumnjičavi Nemci počeli da čitaju između redova, pa im izraz ”skraćivanje linija fronta” dobro govorio da se njihove snage povlače. Naveli smo jedan popularan primer, a takvih jezičkih paralela ima mnogo. Kako su se Nemci spremili da na nivou trupe proprate ratne aktivnosti širom Evrope i Afrike? Najbolje se to videlo na primeru Istočnog fronta, iskušenja pred kojim nijedna država do tada nije bila. 

Sam posao nije bio lak, a Nemce su pri tom s druge strane čekali asovi Glavne političke uprave RKKA. Ni Sovjeti nisu bili naivni kada je reč o propagandi i manipulaciji, pa je i ova oblast morala biti temeljno zastupljena. Vilhelm Kajtel i Jozef Gebels zaključili su 1938. godine poseban Akt o propagandnom obezbeđenju ratnih dejstava. Tada je i počelo formiranje prve četiri specijalne čete propagande. Od okupacije Sudeta pa do kraja rata ova formacija aktivno je učestvovala u ratnim naporima Trećeg rajha, stalno se povećavajući.

Nemci su na Istočnom frontu imali neočekivano mnogo posla, pa su stoga i propagandne čete brzo umnožavane. Podsetimo se u najkraćem surovih činjenica: U prvoj godini rata, od 170. sovjetskih divizija koje su sačekale neprijatelјa na granici, 28 je u potpunosti uništeno, a 70 je izgubilo do polovine svog sastava. Opšti gubici iznosili su oko 747.000 lјudi. Pored toga, RKKA je izgubila 3985 aviona, 11.703 tenka, 18.794 oruđa i minobacača. Samo u prvoj godini rata u zaroblјeništvo je palo više od 3,8 miliona lјudi, a za ceo rat oko 5,3 miliona. Tako je upisano u većini nemačkih dokumenata. Sovjetski izvori protivrečno govore o drugim podacima. Brojka zaroblјenih koleba se oko četiri i po do pet i po miliona lјudi. Utoliko je divljenje za žilavost i snagu da preobrate situaciju veća.

S druge strane imamo još surovije činjenice:

• Оd ukupnih gubitaka nemačke armade 74% je bilo protiv SSSR, triput više nego protiv svih ostalih 25 zemalja zajedno. 
• Na 16 poginulih nemačkih vojnika na Istočnom frontu, dolazio je jedan s nekog drugog ratišta. 
• Samo u Kurskoj bici bilo je angažovano 50 nemačkih divizija, dvaput više nego na Zapadnom frontu tokom cele 1943. godine. 
• Samo u Staljingradu Nemci su izgubili sedam puta više vojnika nego u Africi tokom celog rata. 

Protiv sovjetskih trupa bilo je angažovano 80% aktivne vojske, 68% artiljerije, 64% tenkova i 48% aviona Luftvafe.  Jasno je da ovakve kolosalne gubitke nije bilo lako predstaviti svojoj javnosti.

Formacijski sastav propagandnih četa

Svaka propagandna četa imala je odeljenje vozača, tri voda izveštača (foto-reportera, novinara) s prve linije fronta, vod za postavljanje razglasa, radne grupe, i transportni konvoj za snabdevanje i logističku podršku. Svaki vod izveštača imao je četiri sekcije: za tekstualno, fotografsko, filmsko i radijsko izveštavanje. Vod za postavljanje razglasa imao je tri vozila sa fabrički instaliranim uređajima (radio-prijemnik, gramofon, magnetofon, pojačalo sa zvučnicima, mikrofonski pult). Uz njih je išlo i posebno vozilo opremljeno za samostalno prikazivanje filmova u prifrontovskom pojasu.  

U propagandnu četu nije bilo lako ući. Pored partijske selekcije tu je bila i ona profesionalna. Odanost nije bila dovoljna, ona se podrazumevala. Kandidati su obučavani specifičnostima rada na borbenoj prostoriji. Morali su da prođu taktičku obuku, da poznaju metode i postupke svoje i neprijateljske vojske, tt osobine oružja i sredstava, kako bi njihovi izveštaji bili jasni konzumentima i bili kompetentni; pri tom su koristili službenu vojnu terminologiju, kako ne bi izazivali čuđenje ili podsmeh (a time i nepoverenje) kod frontovskog sastava. Oni koji su prošli obuku morali su da polože i odgovarajući ispit. Na ratištu nije bilo mnogo mogućnosti za učenje zanata i popravne ispite…Sve to je odnosilo dragocene sekunde, a često i živote. Ratni dopisnik morao je da u frontovski pojas dospe potpuno spreman, svestan šta ga čeka i šta treba da radi. 

Imenovanje svakog komandira odobravao je lično ministar Gebels. Glavni centar za obuku nalazio se u Potsdamu (26 kilometara jugozapadno od Berlina). Tu su se nalazile i centralne filmske laboratorije za obradu snimljenog materijala. U samom Centru odmah su obavljane temeljne provere svega što je stizalo s frontova. Nemci su znali da se čak iz takvih materijala može mnogo toga videti jer su, proučavajući snimke iz Zimskog rata, uočili mnoge manjkavosti sovjetskih trupa. Profesionalci su lako uočavali svaku grešku u frontovskoj rutini – od neuvežbanosti, do tempa paljbe koji je mogao sugerisati i nedostatak municije. Stoga nisu hteli da se njima nešto slično dogodi.  Organizacija i metodi

Prvog aprila 1939. godine osnovano je Odeljenje propagande pri OKV, odnosno Vrhovnoj komandi Vermahta. Sve čete bile su podređene pukovniku Hasu fon Vedelu (Hasso von Wedel, kasnije general). On je na čelu ovog odeljenja bio do kraja rata, a odgovarao je Generalštabu OKW  (Wehrmachtführungsstab, WFSt.) kojim je komandovao Alfred Jodl. Izvesno vreme ove čete su se nalazile pri jedinicama veze i bile su deo armijske strukture, detaširane u puk veze. Praksa je pokazala da je između Centra u Potsdamu i reportera bilo previše posrednika što je usporavalo rad, pa je naređenjem od 24. januara 1943. godine ovo Odelenje izdvojeno kao poseban rod.

Njihove obaveze nisu bile male. Nezavisno od svakodnevnih izveštaja s frontova, poseban izazov predstavljale su krupne operacije koje su planirane duže vreme. Najpre je trebalo razraditi plan propagandne podrške svake operacije u uzajamnoj koordinaciji s operativnim štabom OKV, što je zahtevalo visok nivo bezbednosne i kripto-zaštite. Svi materijali koji su prošli proveru u Ministarstvu propagande ekspedovani su po pravilu kroz distributivni čvor u Varšavi, a izvesno vreme slična čvorišta nalazila su se u Kursku i Orelu.  

Po završenoj pripremi plana, rad je tekao u tri faze:   

• Izveštaj o pripremljenim aktivnostima i njegovo razmatranje.
• Posle odobrenja usledila bi realizacija.
• Posledične aktivnosti nakon završetka operacije, posebno u propagandnoj obradi stanovništva zauzetih teritorija. 

Svaki taj plan načelnik štaba OKV lično je obrazlagao Hitleru. Kada bi dobio odobrenje, aktivnost bi nastavio u saradnji s Gebelsovim ministarstvom. I tu je dolazilo do određene entropije pa su posrednici između Imperatorskog ministarstva okupiranih istočnih teritorija (tzv. Istočno ministarstvo) i Odeljenja bili određeni oficiri za vezu iz sastava samog Odeljenja. Samo Iistočno odeljenje imalo je kolokvijalni naziv ”Vinjeta”.

U mreži saradnika Odeljenja propagande našli su se i predstavnici ruske emigracije. Odeljenje je vodio A. P. Albov koji je pod sobom, samo u ruskoj sekciji, imao preko 800 saradnika. Odsek aktivne propagande predvodio je oficir za vođenje psihološkog rata, dr Albreht Blau. U martu 1942. godine Odsek aktivne propagande podeljen je na dve grupe ”Na Zapadu” i ”Na Istoku” (odnosno zateritoriju SSSR). Grupom ”Na Istoku” komandovao je njegov pomoćnik, Nikolaus fon Grote, baltički Nemac, nekada pripadnik Carske armije. Tzv. Istočnim ministarstvom operativno je rukovodio Alfred Rozenberg, a za ukupnost propagandnih napora bio je zadužen dr filosofije Hans Humpt. 

Zadaci četa na Istočnom frontu bili su sledeći:

• Stalno dostavljanje sirovog propagandno-informativnog materijala za sredstva masovnih informacija Nemačke i njenih saveznika.
• Sprovođenje agitacije direktno u jedinicama Vermahta.
• Vođenje psihološkog rata protiv regularnih jedinica RKKA.
• Kontrola propagande u naseljima na okupiranim teritorijama.

Kako je to u praksi funkcionisalo?

Komandir čete bio je podređen načelniku štaba armije i bio je dužan da tesno sarađuje s odeljenjima Ic (Jedan ce, obaveštajno odeljenje KoV). U vreme zatišja, čete propagande tretirane su kao motorizovane jedinice Vermahta. Već 1939. godine slične čete formirane su i u Luftvafe, onako kako se stanje na frontu usložnjavalo, a potreba za propagandom i eufemističkim objašnjenjima neuspeha rasla. Svaka poljska armija, tenkovska grupa ili vazdušna flota imala je po jednu propagandnu četu. Pri tom oni nisu neprekidno pratili trupe. Pripadnici čete bili bi upućivani na neki određeni deo fronta onda kada je to neophodno, posle čega su vraćani u pozadinu do sledeće prilike. Ovo svedoči o tome da je reč o dragocenim izvođačima radova koje nije trebalo izlagati ratnim opasnostima bez preke potrebe. Za frontovske uslove to je trebalo da znači debelu hladovinu, kako bi vojnici u žargonu rekli. 

Da bi organizacija usmene i štampane propagande tekla neometano, bilo je neophodno obezbediti prisustvo reportera na najzanimljivijim mestima napredovanja i borbi. Motociklisti propagandnih četa imali su posebne dozvole s gotovo bezgraničnim ovlašćenjima koje su potpisivali nadležni načelnici štabova. Novinari su mogli da dopru do najvažnijih komandnih punktova, pitanje je bilo samo šta će se od toga objaviti, a o tome se starala cenzura u Berlinu. Na svakom od dokumenata pisalo je samo za službenu upotrebu (Nur für den Dienstgebrauch)  ili za službenu upotrebu (Für den Dienstgebrauch). Kada je odobreno za štampu, tada bi stajao pečat za potrebe štampe (Für den Pressegebrauch).U sastavu propagandnih četa, pored navedenih specijalista i osoblja za opsluživanje tehnike, nalazili su se i ljudi čiji zadak je bio objavljivanje i distribucija literature, plakata, letaka, uređivanje frontovskih novina, itd.

Radijski novinari su posebno tretirani jer je njihov način izveštavanja bio najbrži, praktično trenutni, ukoliko je cenzura to dozvoljavala. Tehnički, mogao se obaviti direktan prenos bitke.  Takav novinar imao je na raspolaganju automobil s gramfonom radi fonijske podrške samom javljanju, tako da su korišćene ploče s efektima pucnjave, eksplozija, bitke, ali i marševi, patriotske i partijske pesme. Radijski novinari pri Luftvafe i Krigsmarine imali su prenosne magnetofone (stariji čitaoci setiće se poznatih ručnih magnetofona marke ”Uher”) kako bi lakše snimali svoje priloge, kao i posebno robusirane mikrofone. Takav novinar imao je i rizičniji posao jer se po pravilu javljao s prve borbene linije. Svi materijali su odmah slati u Berlin posebnim adapterom za telefon.

Ishod Drugog sv. rata znamo. Nemcima nije pomogla ni tako dobro organizovana propaganda. Samo snimatelja od kojih su svi bili u rangu UFE (Universum Film AG, najpoznatija nemačka filmska kompanija koju su Sovjeti posle rata pretvorili u DEFA, filmsku kompaniju Istočne Nemačke) bilo je preko 40. 

Kakva je bila moć Gebelsa ilustrovaćemo istinitim podatkom. On je namerio da snimi ”Kolberg”, istorijski film koji veliča uspešan otpor pruskog garnizona i gradske milicije u dugotrajnoj opsadi tokom Rata Četvrte koalcije, 1807. godine. Film je sniman kada su Sovjeti uveliko prodirali kroz Nemačku. Cilj filma je bio da podstakne očajničke pokušaje odbrane opkoljenih gradova koji su padali jedni za drugim. Bio je to najskuplji nemački film svih vremena, ali novac nije bio problem. Za statiste su sa bliskog fronta povučene dve kompletne pešadijske divizije, kao krv potrebne na položajima. Produkcijski posmatrano, filmu se dogodilo najgore moguće – prikazan je samo nekoliko puta. Nije viđen tamo gde je bio najpotrebniji (u napadnutim gradovima), već samo u nekoliko preostalih berlinskih bioskopa.