Od latinske imenice desperatio (očajanje, bezglavost), izvedeno je niz reči sličnog značenja. Španci su tu reč prisvojili u ubliku desperado (očajnik, razbojnik, ogorčen čovek, revolucionar koji je sebe stavio van zakona). Zato je i vezujemo za Južnu Ameriku. Desperadosi kojima ćemo se baviti u ovom tekstu su, ipak, posebna vrsta ljudi. I oni su sebe smatrali revolucionarima, kao što su to za sebe govorili Kastro i Ernesto če Gevara, ali sa suprotnim idejama, mišljenjima i ciljevima.
Brigada Asalto 2506 (jurišna brigada) bila je paravojna formacija sastavljena od kubanskih emigranata, pripremana od strane instruktora CIA za upad na Kubu i svrgavanje komunističkog režima. Broj u imenu dobila je prema ličnom broju jednog od prvih pripadnika te jedinice. Formiranje je započeto u proleće 1960. godine za vreme mandata Dvajta Ajzenhauera.
Obuka je najpre obavljana u okolini Majamija, da bi kasnije formirano još sedam centara koji su razmešteni u zabačenim delovima Gvatemale. Vlasti ove države dozvolile su Amerikancima da koriste aerodrome, a isto su učinili i u Nikaragvi. Kraj ove družine je poznat – u potpunosti je uništena od strane kubanske armije za vreme neuspele invazije na Kubu, aprila 1961. godine (Invazija u Zalivu svinja – operacija Zapata).
Tako je završila. A kako je počela ova brigada?
Brojni kubanski emigranti, osim što su se predstavljali kao dobrovoljci, bili su, ustvari, očajnici koji su tražili način da zarade, ili su bili politički fanatici, zadojeni mržnjom prema Kastru i njegovom pokretu. Oni koji nisu umeli da krenu putem kriminala, odlučili su se da uzmu oružje u ruke. Stoga je većina njih stigla u centre za obuku.
Osnovni centar bila je baza Treks (JMTrax) u blizini grada Retaluleu na zapadnoj obali Gvatemale. Tu se nalazio i poljski aerodrom (JMMadd, Rayo Base) gde su se plaćenici pripremali za bombarderske zadatke. U nikaragvanskoj luci Kabesas (Puerto Cabezas) bila je baza za prihvat i pretovar ratnog materijala (JMTide – Happy Valley, Srećna dolina). Još jedna baza za pripremu bila je izmeštena na ostrvo Vekes (Isla de Vieques) u Portoriku.
Struktura i brojnost
Posle debakla na Kubi vlada SAD objavila je da se u brigadi nalazi oko 1.200 ljudi. Svaki pripadnik dobio je svoj broj koji je počinjao s 2.000. Namera je bila da se lažno predstavi veća brojnost nego što je to stvarno bila. Mesečna plata bila je 400 dolara.
Svakome ko je bio oženjen sledovalo je još 175 dolara, na prvo dete 25 i na svako sledeće isto toliko. Danas se zna za njih 2.681. Od toga, 1.344 bilo je pripremano za morski, a 177 za vazdušni desant. Ostatak je predstavljala rezerva i logistika.
U novembru 1960. formiran je komandni sastav, a prvi komandant bio je nekadašnji kapetan svrgnutog kubanskog režima, Hose Alferdo San-Roman. Brojnost i organizacija su se više puta menjali. Pred početak napada, 15. aprila 1961. godine ona je imala šest bataljona i nekoliko manjih odeljenja:
- Četiri pešadijska bataljona.
- Jedan motorizovani bataljon.
- Jedan padobransko-desantni bataljon.
- Divizion artiljerije.
- Oklopni odred s tenkovskom četom.
Za prevoz borbenog sastava, oružja i opreme brigade izdvojeni su transportni i desantni brodovi. Dok su se kretali prema obalama Kube, na otvorenom okeanu njih je pratio razarač-minonosac DD-701 Džon V. Viks (John W. Weeks, nekadašnji istaknuti političar iz Masačuseca) iz sastava RM SAD.
Radi vazdušne podrške brigadi je dodeljeno odeljenje borbenih aviona. Njih su sačinjavale tri grupe bombardera B-26 (šifrovana imena Linda, Puma i Gorila). Radi desanta prvog bataljona u reonu San Blas bilo je angažovano šest transportnih aviona USAF, pet C-46 i jedan C-54.
Naoružanje i oprema
Plaćenici su nosili kamuflažnu uniformu mornaričke pešadije SAD (USMC issue 13 star button «Duck Hunter» camouflage). Kompletno oružje i oprema bili su iz arsenala OS SAD:
- 32 bombardera B-26 (devet u varijanti B-26B) koji su imali zadatak da napadnu kubanske aerodrome u sklopu posebne operacije Puma. Bili su obojeni i obleženi oznakama RV Kube. Još 20 aviona su dekonzervirani iz rezerve USAF. Njima su dodati dopunski tankovi za gorivo i lanseri za nevođene rakete vazduh-zemlja.
- Pet brodova trgovačke flote iznajmljeni su od kompanije Garsija (Garsia Lines S.A). Na njih su postavljeni spareni PA topovi kalibra 20mm.
- Angažovan je desantni brod LSD-25 (nekada USS San Marcos) i 36 aluminijumskih motornih čamaca za desant.
- Pet tenkova M41 i deset oklopnih automobila M8.
- Logističku podršku predstavljalo je 11 kamiona od dve i po tone, šest džipova, jedna petotonska cisterna za dopunu gorivom jedan buldožer, traktor s kranom i 13 prikolica.
- Od težih borbenih sredstava, kao i ličnog naoružanja, brigada je dobila tri bestrzajna PT oruđa M-20 kalibra 75 mm i 18 bestrzajnih artiljerijskih oruđa M18 u kalibru 57 mm.
- Šest minobacača M1906, 76 mm i 36 minobacača M2 u kalibru 60 mm.
- PT M20 (”bazuka”), 75 komada u kalibru 88,9 mm.
- Osam bacača plamena.
- Mitraljezi M2HB brauning u kalibru 12,7 mm, 44 komada.
- Puškomitraljezi M 1919 brauning u kalibru 7,62 x 63 mm: tri na postolju i 30 ručnih.
- Laki mitraljezi M1918 BAR u kalibru 7,62 mm – 108 komada.
- Puške M-1 garand – 485 komada.
- Karabin M-1 150 komada.
- Automat M-3 470 komada.
- Pištolj kolt M1911 465 komada.
- Osam tona eksploziva, tona i po zapaljive smese i ručne tranate.
- Napalm bombe za bombardere.
- Hladno oružje za svakog pripadnika jedinice (bajonet ili nož).
- Oko 26 tona goriva i maziva za avione, vozila, agregate i sredstva veze, uz rezerve pijaće vode.
Borbena provera
Kao što se može videti, Amerikanci nisu štedeli na opremanju, naoružanju i logistici jer su u tome bez premca. U šta su uložili i kako im se vratilo? Kako se jedinica, odlično opremljena, obučena i naoružana, pokazala u borbi sa svojim zemljacima? U samo tri dana tokom operacije u Zalivu svinja ona je u potpunosti uništena.
Naišli su na organizovaniju, lojalniju i posvećeniju armiju, pri tom veoma iskusnu i prekaljenu. Poginulo je 114 boraca, a čak njih 1.183 zarobljeno. Samo nekoliko učesnika desanta uspelo je da se evakuiše. Kada su Kubanci objavili socijalni sastav brigade, postalo je jasno zbog čega su, između ostalog, doživeli krah.
Više od polovine bili su materijalno obezbeđeni (preko 800 njih), a oko 200 ih je bilo iz najbogatijeg sloja građana pre pada Batistinog režima. U njihovim rukama se do revolucije nalazilo oko 10.000 kuća, 70 fabrika, od kojih deset čuvenog kubanskog šećera, dve banke, pet rudnika…Sasvim je jasno zbog čega im se nije ginulo.
Amerikanci su na te podatke odgovorili nešto drugačijim; oni su tvrdili da su najbrojniju grupu sačinjavali studenti (228) i nekadašnji pripadnici kubanske armije (128). Najviše ih je bilo iz Havane, a samo manji broj, prema američkim tvrdnjama, njih 356, bilo je pripadnika višeg srednjeg staleža. Kastrove, ali i sovjetske obaveštajne službe nisu bile lenje pa su lako utvrdile da je deo studenata imao lažna dokumenta samo da bi formalno postali građani SAD.
Kada se situacija oko ovog debakla malo smirila, vlade Kube i SAD su 22. decembra 1962. godine potpisale ugovor o povratku zarobljenih. Ugovor je potpisan u formi razmene u kojoj su Kubanci dobili odštetu koja je prikazana kao humanitarna pomoć u vrednosti od 53 miliona dolara! Dva dana kasnije preostali pripadnici brigade su vraćeni u SAD.
Post festum
Amerikanci su se prilično potrudili da ovaj poraz i propast akcije, iza koje su stajali kao svetska sila, ne ostavi loš utisak na njihove saveznike, raspršene širom sveta. Pokušali su da minimalizuju značaj i efekte operacije, pri tom glorifikujući pripadnike brigade. Predsednik Kenedi je lično 29. decembra 1962. godine dočekao povratnike na stadionu Oranž boul (Orange Bowl) u Majamiju, gde im je priređena prava ceremonija.
Posle izvesnog vremena, nekadašnji članovi su se organizovali u veteransko društvo (Brigade 2506 Veteran’s Association) koje je na svoj način nastavilo da se bori protiv režima na Kubi. Većina njih je bila važan šraf u kontrarevolucionarnom pokretu kubanskih emigranata, koristeći se terorističkim metodama protiv Kubanaca koji su živeli u SAD, a nisu se politički opredelili. Amerikanci ne zaboravljaju svoje simpatizere, pa tako hroničari beleže da je povodom pola veka od ove operacije, 2011. godine, za preživele učesnike brigade bio upriličen prijem u Kongresu SAD.
