Od Moskve do Havane: Kako su rakete R-12 i R-14 raspoređene na Kubi prestravile pentagon

Šta se stvarno dešavalo na Kubi tih sudbonosnih dana kada je svetu pretila apokalipsa? Kojim raketama je Sovjetski Savez namerio da s Kube uzvrati na američke pretnje iz Turske? Za vojni portal ovo je svakako interesantnije od diplomatskih igara u čijoj senci su tehnički detalji ostali nepotrebno skrajnuti.

Najveća posleratna kriza, period kada je čovečanstvo bilo najbliže nuklearnom sukobu, u savremenoj istoriji poznata je po nekoliko imena – Karibska kriza, Kubanska raketna kriza (Cuban missile crisis), ali i Oktobarska kriza (Crisis de Octubre).

Izazvana je razmeštanjem 15 raketa srednjeg dometa Jupiter (PGM-19 Jupiter) od strane SAD na teritoriji Turske 1961. godine u blizini Izmira (Çiğli Air Base). Za kratko vreme, bez mogućnosti pravovremenog odgovora, one su mogle stići do Moskve i drugih velikih centara.

Sovjeti nisu na to gledali skrštenih ruku, već su uzvratili neočekivanim, ali vojnički logičnim potezom: na Kubi su razmestili sredstva i pripadnike svojih oružanih snaga koji su se starali o bojevoj gotovosti balističkih i taktičkih raketa kopnenog baziranja. Sudeći po odredbama međunarodnog javnog prava, uradili su isto što i Amerikanci. Rakete su mogle biti naoružane klasičnim, ali i nuklearnim bojevim glavama. 

Tako su se Amerikanci našli u dometu oružja od kog, kao ni Sovjeti od njihovog, nisu mogli da se odbrane. Obično se, u brojnim filmovima ili emisijama, prikazuju dramatični govori i razmene poruka, blokada brodova, tajni pregovori, svađe političara s ratobornim generalima, itd.

U drugi plan potiskuju se događaji koji su s vojničkog stanovišta takođe veoma interesantni, čak interesantniji od diplomatskog nadmudrivanja. Ovde ćemo se pozabaviti detaljima koji se često u toj priči preskaču ili podrazumevaju – kako su tamo rakete stigle i – o kakvim raketama je reč? 

Operacija Anadir

Po najistočnijem gradu u Rusiji nazvana je tajna operacija prebacivanja raketa na Kubu. Ona bi i danas, po svom obimu i konspiraciji, bila logistički podvig. Operacijom je rukovodio maršal I. H. Bagramjan (Баграмян, Иван Христофорович). Smišljena je veoma precizno, a sam tok čak i maštovito. Posadama u transportu rečeno je da se sredstva upućuju na Čuhotku (predeo duge zime), pa su uz njih poslate i skije, šubare, bunde, itd. Sovjetski državljani nisu imali običaj da postavljaju suvišna pitanja, pa je s njima bilo lako.

Međutim, nije bilo moguće na Kubi sakriti tako masovne radnje kao što su uređivanje borbenih položaja, gradnja smeštajnih kapaciteta za posade i osoblje, itd, itd. Sovjeti su i s tim računali, pa su na mesta predviđena za balističke rakete pompezno i komotno instalirali protivavionske rakete, sa svim onim sredstvima koja uz njih idu. Teret je krenuo iz šest različitih luka u 85 brodova (!). Niko od kapetana nije znao ni sastav tereta, a ni mesto istovara, sve dok nije došlo vreme da se otvore zapečaćene koverte. 

U avgustu su na Kubu stigli prvi brodovi, a noću osmog septembra 1962. godine u Havani je istovarena prva serija raketa srednjeg dometa. Druga je stigla osam dana kasnije. Divizioni su bili dislocirani na zapadu ostrva u blizini sela San Kristobal i u centralnoj Kubi kod luke Kasilda. Osnovno osoblje bilo je koncentrisano na zapadnoj strani ostrva, oko sto kilometara od američke baze Gvantanamo. Do 14. oktobra isporučeno je prvih 40 raketa i najveći deo opreme. Sovjeta je tog trenutka bilo oko 40.000 oficira i vojnika (!).

Bez obzira na profesionalnu tajnovitost Sovjeta, ipak im je nešto promaklo. Jedan od pilota U-2  primetio je da su napravljeni sportski tereni za fudbal, ali ne američki koji se igrao na Kubi, već evropski. Posle toga je bilo sve lakše, jer su tereni bili blizu paviljona koje nije bilo teško otkriti. Ono što nikako baš nije moglo da se sakrije jesu bili masovni građevinski radovi – Sovjeti su spremali devet pozicija – šest za R-12 i tri za R-14. 

Koje su to rakete bile u središtu pažnje?

Raketa R-12 (indeks GRAU 8K63, NATO naziv SS-4 Sandal – vrsta drveta) bila je sovjetska kopnena jednostepena balistička raketa srednjeg dometa na tečno gorivo. U naoružanje je uvedena 1959. godine. Na osnovnom modelu urađena su izvesna poboljšanja, pa je 1964. godine u naoružanje uvedena raketa R-12U (indeks 8K63U) bazirana u silosima. Ona je bila predviđena za grupno, plotunsko dejstvo u lansirnom kompleksu 8P763 Dvina.

Zbog čega je ova raketa srednjeg dometa (Баллистическая ракета средней дальности – БРСД), bila važna? Ona je prvi sovjetski kompleks strateške namene koji je koristio stabilno gorivo (nije moralo da se tankuje neposredno pred dejstvo) i potpuno autonoman sistem upravljanja.

Raketa je imala uređaje koji su regulisali ravnotežu po uzdužnoj i poprečnoj osi težišta. Prečnik rezervoara bio je 1.652 mm, kao kod prethodne rakete R-5. Interesatno je da je ta razmera usvojena, odnosno nasleđena još od raketa Fau2/A4. Raketni motor je imao četiri komore.

Deo oplate motora kod mlaznica imao je proširenu konusnu suknju, pa je takav oblik obezbeđivao veću aerodinamičku stabilnost na aktivnom delu trajektorije. Težište rakete je zbog rasporeda goriva i b/g bilo pomereno napred, pa su konstruktori domišljato došli do rešenja kako da bez dodatnih problema obezbede da raketa leti kako treba.

Borbena karijera

R-12 je 15. maja 1960. godine stigla na borbeno dežurstvo u četiri puka koji su se nalazili u Belorusiji i Letoniji. Norma je propisivala da se u slučaju ratne opasnosti pozicije dve rakete razmeste na razdaljinu od 20 – 40 kilometara kako bi se smanjila mogućnost uništenja.

Sovjetima je iskustvo s ovom raketom bilo veoma važno, stoga je jedna od divizija koje su dužile ovu raketu bila i 24. gardijska raketna divizija. Zašto je ona angažovana? S njom je direktno sarađivao otac sovjetskog kosmičkog i raketnog programa S. P. Koroljev u toku ispitivanja prve sovjetske (trofejne) rakete R-1 na poligonu Kapustin Jar. Ona je imala oznaku 8A11 (objekat Volga) i predstavljala je unapređenu verziju Fau-2.   

Tokom avgusta i septembra 1961. godine na manevrima Ruža na severu SSSR, sa zonom cilja na poligonu Nova Zemlja, obavljena su vežbovna gađanja. Tada su rakete bile naoružane s termonuklearnim bojevim glavama. Dimenzije rakete bile su impresivne: Dužina je iznosila 22,7 metara, prečnik tela 1.652 mm, a sa stabilizatorima 2.652 mm; startna masa rakete bila je 41.920 kg, a domet 2.080 km. Koristan teret bio je mase od 1.400 – 1.600 kilograma; to je bila termonuklearna bojeva glava snage jedne ili 2,3 megatone. 

Neostvareni planovi

Tokom operacije Anadir na Kubu su prebačena tri raketna puka naoružana raketama R-12, zajedno s osobljem dva raketna puka koji su bili naoružani raketama R-14; njihov zadatak bio jeda organizuju prihvat tih raketa i da se istovremeno akomodiraju na lokalne uslove. Međutim, navedene rakete R-14 nisu ni stigle na Kubu! SAD su 24. oktobra 1961. godine uvele blokadu u koju su uključile 180 brodova, dok se prema Kubi kretalo 30 brodova SSSR koji su prevozili preostale rakete i opremu za dva diviziona.

Posle diplomatske igre koja je zaista izgledala kao najuzbudljiviji triler, u tajnim pregovorima, SAD i SSSR su prihvatili kompromis – Sovjeti su vratili svoje brodove, ali i rakete koje su bile već instalirane, a SAD su u tišini posle nekoliko meseci uklonile rakete Jupiter iz Turske – kao zastarele. Demontaža lansirnih rampi, utovar i vraćanje za Sovjetski Savez obavljeni su za samo tri nedelje. Kada se Kenedi uverio da su rakete uklonjene, 20. novembra je prekinuo blokadu. 

Paradoksalno je, ali i logično (znajući odnose tvrdih i mekih struja u vrhovima obeju država), da najveći broj učesnika ove dramatične krize nije bio zadovoljan! Hruščov je posle dve godine smenjen, a na teret mu je stavljena i popustljivost u tokom Kubanske krize. Kastro i njegovi saborci  sovjetsko ponašanje tumačili su kao izdaju, jer su o svemu odlučivali samo Hruščov i Kenedi.

Neki najratoborniji američki generali, na prvom mestu general Lemej, načelnik štaba USAF (Curtis Emerson LeMay), dali su ostavke smatrajući izlazak iz krize najvećim američkim porazom. Pored mirnog rešenja, kriza je dala i još jedan pozitivan rezultat – uveden je tzv. crveni telefon, kako bi se predupredile slične situacije. Kako su reagovali sovjetski maršali nije poznato, ali je poznato  da je za dve godine, od 1. avgusta 1961. do 15. avgusta 1964. godine iz različitih razloga na Kubi poginulo 64 sovjetska građanina. 

Slepi putnik

Kakve su to bile rakete koje nisu stigle do Kube? Njih su provozalido granice blokade (500 morskih milja ili 926 kilometara) i vratili ih. R-14 je dobila indeks 8K65 i naziv od strane NATO – SS-5 Skean. Uspeh rakete R-12 ohrabrio je konstruktore pa su projektovali model koji je bio vrhunac razvoja jednostepenih raketa.

Službeno je podvedena pod balističku raketu srednjeg dometa. SS-5 skin, odnosno ubodni nož, sa svojim dometom od 4.500-5.500 kilometara bila je već u klasi ICBM, interkontinentalnih raketa za upotrebu s kopna. I za nju su 1964. godine izgrađeni silosi na borbenom položaju 8P765 Čusovaja (permski kraj, Srednji Ural). 

Kada je započet rad na njoj, prvobitna namera bila je da se napravi raketa R-15 koja bi bila umanjena verzija R-12. Razvoj je tekao do avgusta 1955. godine. Međunarodna situacija i ambicije vojnog vrha usmerili su konstruktore da krenu ka većem izazovu – konstrukciji novih raketa srednjeg i interkontinentalnog dometa.

Tako su nastale rakete R-14 i R-16. U odnosu na raketu R-12 koja je stigla na Kubu, traženo je da se novoj raketi udvostruči domet. To bi bilo odgovor na američke rakete jupiter (dometa 3.200 km) i tor (2.800 km), što je i učinjeno. Prednacrti su bili završeni u trećem kvartalu 1956. godine. Ubrzo je raketa ušla u naoružanje odlukom vlade od 24. aprila 1961. godine. 

Njene karakteristike bile su za to vreme avangardne, a svakako zastrašujuće. Amerikanci su s pravom uradili sve kako ona ne bi stigla na Kubu. U borbenu gotovost dovođena je za samo 20 minuta, a pripremljena za dejstvo, bez pretakanja goriva, mogla je da čeka naređenje za lasniranje čak do 30 dana.

Startna masa bila je od 86 do 87 tona; masa prazne rakete bila je šest tona, dok je bez b/g ona bila 4,99 tona. Sistem navođenja bio je inercijalni, s potpunom autonomijom i žiroskopskom stabilizacijom u tri ravni. Snaga b/g bila je 2,3 megatone.

Gabariti su takođe bili impresivni: dužina rakete iznosila je 24.3 metra, prečnik cilindričnog dela 2,4 metra, a maksimalni dijametar konusnog dela mlaznica bio je 2,8 metara. Sa razmahom stabilizatora od 4,1 metra ona je u svakom smislu te reči bila za divljenje. 

U trenutku kad su se R-12 i R-14 pojavile predstavljale su veliki tehnološki uspeh, pa mislimo da je i to razlog da se ljubitelji istorije naoružanja bliže upoznaju sa ovim modelima.