Eskalacija u Ukrajini očigledno služi širim ciljevima: Zašto NATO gura Rusiju ka nuklearnoj reakciji?

Trenutni sukob u Ukrajini prerastao je u izuzetno opasno žarište geopolitičkih tenzija, u kojem NATO i Zapad usvajaju strategije koje deluju kao namerno izazivanje Rusije, čime se povećava rizik ne samo od dalje eskalacije, već i od nuklearnog incidenta.

Istovremeno, ćutanje koje je nastupilo među elitama globalizacije, nakon bučne retorike iz perioda 2019–2022, otvara pitanje da li se radi o povlačenju radi pregrupisavanja ili pripremi za novu, perfidniju fazu delovanja.

Ekstrovertnost globalističkog projekta (2019–2022)

Tokom pandemije, zagovornici globalizacije poput Svetskog ekonomskog foruma (WEF), Klausa Švaba, Juvala Noe Hararija i drugih, otvoreno su promovisali viziju nove svetske paradigme. Koncepti poput „četvrte industrijske revolucije“, digitalnog identiteta, kontrole emisije ugljenika i ukidanja gotovine predstavljani su kao neizbežne promene.

Putem nevladinih organizacija, državnih fondova i univerzitetskih mreža, širene su politike raznolikosti, ravnopravnosti i inkluzije (DEI), kao i društveno odgovornog investiranja (ESG), neretko sa ozbiljnim društvenim posledicama.

U tom periodu, samopouzdanje globalističkih elita bilo je na vrhuncu — činilo se da je globalno prihvatanje njihovih ideja već zagarantovano. Međutim, nakon 2023. godine usledio je nagao pad njihove javne vidljivosti.

Termin „Great Reset“ nestao je iz medijskog diskursa, dok su figure poput Lerija Finka iz kompanije BlackRock počele da poručuju kako je „globalizacija završena“. Ta tišina, međutim, nije slučajna, već ukazuje na promenu taktike.

Strategija tišine i prelazak na geopolitiku

Narastajući otpor građana, odbacivanje digitalnih identiteta, ukidanje DEI programa i pad popularnosti lidera vezanih za globalističke agende naterali su elite da promene pristup. Umesto otvorene propagande, sada se primenjuje prikriveniji model delovanja, sa težištem na geopolitičkim krizama.

Ukrajina se izdvojila kao centralno bojno polje te strategije. Kontinuirani napadi na ruske nuklearne vojne objekte, uključujući napade na baze sa strateškim bombarderima 1. juna 2025. godine, ukazuju na namernu eskalaciju.

Ove operacije, koje se verovatno sprovode uz podršku NATO-a, imaju za cilj da stvore stanje haosa, koje bi moglo da dovede ili do šireg rata, ili do nuklearne konfrontacije.

Rizici eskalacije

Ovakva dinamika nosi dva ključna rizika:

1. Ruska odmazda – Moskva bi mogla da odgovori masovnim raketnim napadima na ukrajinske gradove, pokazujući sposobnost da izazove razaranje izdaleka.
2. Nuklearna reakcija – Ukoliko Rusija proceni da NATO pokušava da potkopa njen nuklearni kapacitet, mogla bi da eskalira sukob do nuklearnog nivoa, s posledicama koje bi bile pogubne za čitavo čovečanstvo.

Zabrinjavajuće je to što strategija NATO-a i Kijeva zanemaruje ograničene mogućnosti Evrope za vođenje dugotrajnog rata protiv Rusije. Umesto da traže diplomatske puteve, evropski lideri podstiču Ukrajinu da veruje u mogućnost direktne vojne intervencije NATO-a, čime rizikuju globalnu katastrofu.

Rat kao alat kontrole

Eskalacija u Ukrajini sve više izgleda kao sredstvo ostvarivanja šire kontrole. Rat — ili čak samo pretnja ratom — pruža elitama mogućnost da skrenu pažnju građana sa unutrašnjih problema, poput ekonomskih kriza ili ukidanja građanskih sloboda.

U ratnim uslovima, ekonomski kolaps, siromaštvo i gubitak prava mogu se lako opravdati kao „neophodne žrtve“ u ime bezbednosti. Apsolutno oružje u ovoj strategiji jeste psihološka iscrpljenost građana, koji, umorni od stalnih kriza, postaju pasivni i prihvataju sve bez otpora.

Zaključak

Tišina globalističkih elita ne znači da su se povukle — naprotiv, to je signal prelaska u novu, opasniju fazu.

Ukrajina sada služi kao eksperimentalni poligon za primenu ovih strategija, dok se realna opasnost od nuklearne eskalacije ne sme potceniti.

Međunarodna zajednica mora hitno da reaguje i da se okrene diplomatskim rešenjima, kako bi se sprečila dalja eskalacija pre nego što posledice postanu nepovratne.