Dok je svet sa strepnjom posmatrao nadmetanje dve super sile tokom Hladnog rata, u pozadini se odvijala priča toliko neverovatna da zvuči kao zaplet iz naučnofantastičnog filma.
U jeku Hladnog rata, krajem 1950-ih i početkom 1960-ih, SSSR je tehnološki stizao SAD, što je izazivalo ozbiljnu zabrinutost u Vašingtonu. Godine 1949. Sovjetski Savez je testirao svoju prvu atomsku bombu, a već 1957. lansirao je čuveni veštački satelit Sputnjik 1, čime je započeta “svemirska trka”.
Taj događaj šokirao je američku javnost i podstakao strah da Sovjeti preuzimaju dominaciju. Kao odgovor, SAD su tražile drastične načine da svetu pokažu svoju superiornost. Tada je rođena potpuno suluda ideja: detonirati nuklearnu bombu na površini Meseca kako bi eksplozija bila vidljiva sa Zemlje i demonstrirala američku moć.
Ovaj šokantni scenario razvijan je u okviru tajnog projekta poznatog kao Project A119. Plan je bio jednostavan u svojoj suludosti: lansirati nuklearnu bojevu glavu ka Mesecu i izazvati eksploziju toliko snažnu da bi bila vidljiva sa Zemlje, simbolično poručujući čitavom svetu – Amerika dominira ne samo Zemljom, već i svemirom.
Iza ovog plana stajali su vodeći vojni i naučni umovi tog doba, uključujući i mladog Karla Sagana, koji je radio na proceni vidljivosti eksplozije i ponašanju čestica u vakuumu svemira. Ideja je bila da se eksplozija dogodi na rubu tamne strane Meseca, tačno na granici svetla, kako bi efekat bio spektakularan i jasan za posmatrače širom sveta.
Ali, kako su planovi odmicali, počele su da se javljaju ozbiljne sumnje. Neko je ipak zastao i razmislio šta bi se zapravo desilo kada bi se dogodila nuklearna eksplozija u vakuumu, na telu bez atmosfere.
Uprkos potencijalnom propagandnom efektu, plan je ipak napušten. Tehnički rizici, etičke dileme i zabrinutost naučne zajednice prevagnuli su. Umesto detonacije, SAD su odlučile da ulože sve u ambiciozniji – i miroljubiviji – poduhvat: slanje ljudi na Mesec. Šest godina kasnije, sletanjem Apolla 11, Amerika je ipak izvojevala simboličku pobedu u svemirskoj trci.
Danas, gotovo sedam decenija kasnije, priča o američkoj ideji da raznesu deo Meseca nuklearnom bombom deluje kao mračno podsećanje na to dokle su SAD bile spremne da idu kako bi ostale na vrhu.
Iako se nikada nije dogodila, činjenica da je ovakav plan uopšte postojao – sa ozbiljnim naučnim i vojnim studijama – otvara vrata jednoj zastrašujućoj istini: granica između nauke i sile je ponekad tanja nego što bismo voleli da verujemo.
Šta bi se zaista desilo da je bomba eksplodirala na Mesecu?
Hajde da razmatrimo scenario detonacije nuklearne bombe snage 100 megatona na površini Meseca. Pošto Mesec nema atmosferu, ne bi došlo do stvaranja poznatog “nuklearnog pečurkastog oblaka”, niti bi bilo eksplozivnog talasa kao na Zemlji. Ipak, svako ko bi se nalazio u blizini bio bi izložen smrtonosnoj dozi zračenja.
Eksplozija bi izazvala ogromno izbacivanje mesečevog kamenja i prašine, koje bi – usled slabe gravitacije – lako napustile površinu Meseca. Deo tih ostataka završio bi u svemiru, ali bi deo mogao pasti nazad na Zemlju kao meteorska kiša. Ti fragmenti bi predstavljali opasnost za satelite, svemirske stanice, pa čak i astronaute u orbiti.
Ovaj nekada tajni plan detonacije nuklearne bombe na Mesecu danas deluje kao jeziva naučnofantastična priča, ali oslikava atmosferu paranoje i želje za dominacijom SAD tokom jednog od najnapetijih perioda u istoriji čovečanstva. Ova potreba traje do dan danas, a koliko su sulude ideje savremenih donosilaca odluka slušamo svakodnevno.
Да се мало насмејемо:
У једном вицу Совјети су префрабали Месец у црвено, па су се Американци успаничили. Један је, међутим био присебан и рекао је: ”Ништа зато, пошаљите тамо екипу космонаута да напише Кока-кола…”
Još jedan u nizu dokaz da tu državu vode debilčine iz sjene
Čiste halucinacije nadrogiranih kauboja 🤦
Ma kaubojske gluposti, oni u medije svakih par dana uteraju naivcima ovakve “vesti” da i dalje ide njihov imidž po.kojem oni predvode svet u bolje sutra, tobože su oni najnapredniji i osvajaju svemir, pronalaze lekove, ovo, ono, a ne znaju kako da reše šatorske gradove. Ko ovo veruje veruje i da su bili na Mesecu, znači zombiji IQ 30 🤷
Bitno da si ti “dežurni genijalac” i da nekog prozivaš kako ima IQ 30.
Pa vi prvi, debilne kretenčine koji verujete u teorije zavere, ste ti koji imaju IQ 30 i manje, to jest IQ verovatno u nivou prosečne sobne temperature. I nije tu ništa tobože, već da imaš malo veći IQ (potrebno iznad 120) i da od škole imaš više od ispijanja piva ispred lokalnog dragstora, znao bi malo bolje neke stvari vezane za fiziku, pa bi shodno tome manje srao ovde i lupetao gluposti.