Savremeni ruski PVO sistemi svoj uspeh temelje na počecima razvoja ZRK (Зенитный ракетный комплекс) sovjetskog perioda; bez obzira da li je reč o cevnoj ili raketnoj PVO, tu se nalazi i pridev зенитный, lako prevodiv. Rusi u slengu i za ova oružja imaju hipokoristik – зенитки.
Bez obzira na to što je američka raketa Najk (MIM-3 Nike Ajax) bila uvedena u naoružanje pre ruskog berkuta (S-25), sovjetska škola prednjači u doktrini raketne PVO, što je mnogo puta dokazano širom sveta, a posebno u Vijetnamu gde su masovno obarali najsavremenije američke letilice. Od ukupnih gubitaka (3.720 aviona i 4.892 helikoptera) rakete su oborile 1.770 letelica. Brojevi su maksimalno približni.
Objektivna istorija ne može negirati činjenicu da se u osnovi i američkog i ruskog raketnog i kosmičkog programa nalaze nemačka iskustva. Pitanje je samo kako ih je ko percipirao i iskoristio, jer i jedna i druga država imaju velike potencijale i talentovane konstruktore. Ono što jeste činjenica to je da su Sovjeti pravilno izučili nemačka dostignuća iz perioda Drugog sv. rata.
Oni su razrađivali zaplenjene nemačke modele (upravljive i neupravljive) kao što su: vaserfal (Wasserfall, vodopad), rejntohter (Rheintochter, kći Rajne), šmeterling (Henschel Hs 117 Schmetterling -leptir), trijumf i druge. Prva raketa koja je u potpunosti razvijena bila je na osnovi rakete vaserfal i dobila je oznaku R-101.
Odatle, do porodice svetski poznatih samova pređen je težak, ali dragocen put u koji mnogi nisu verovali, sve dok nedohvatni U-2 nije oboren kod Sverdlovska. Na tom putu, u želji da zaštite glavni grad (Kako odbraniti megalopolis? Moskovski prsten PVO) važan korak bila je raketa A-35.
Ovaj antiraketni sistem dobio je NATO oznaku ABM-X-1 Galosh, odnosno kaljača. Kao što su Sovjeti bili zagonetni i neobjašnivi u davanju imena, tako su i kumovi u NATO isto tako bili nejasni, pa ostaje otvoreno pitanje – zašto je izuzetno skup sistem nazvan po jevtinoj, gumenoj obući koja se obuva preko cipela?
Njen glavni zadatak bio je obaranje ICBM na što većoj daljini od Moskve. Da su mogli, Sovjeti bi zaštitili i druge oblasti na taj način. Međutim, areal Moskve je istorijski centar u kome se nalaze ključni objekti državne i vojne strukture, ogromni fabrički kompleksi, resursi raznih namena i vrsta.
Kad već nisu mogli da zaštite celu državu, oni su se opredelili za doktrinu odvraćanja, pri čemu su antiraketni projektili bila sredstva poslednje odbrane. Udarac po Moskovskoj oblasti paralisao bi i dezorganizovao celu državu. Svi ti organi mogli su biti iseljeni, evakuisani, ali reč je o ogromnom aparatu. Sovjeti su već imali takvo iskustvo 1941. godine. Stoga su rešili da razviju sistem koji će, čak i s ograničenim mogućnostima, biti ipak neka zaštita.
Rad na projektu
Na poligonu Sari-Šagan (Сары-Шаган, Kazahstan) sredinom pedesetih godina počeo je rad na Sistemu A koji je prvi takav kompleks. U njemu se nalazio radar dugog dometa, nekoliko usmerenih radara za praćenje cilja i antirakete V-1000 (NATO kod Gaffer – rasvetljivač na filmu). Sistem je kompletirao vrhunski kompjuter tog vremena koji je mogao da reši zadatke navođenja rakete u realnom vremenu.
Već početkom šezdesetih godina konstruktori su se uverili da su na pravom putu jer su na poligonu dokazali mogućnost obaranja balističkih b/g. Međutim, performanse su još uvek bile niske: sistem je mogao da dejstvuje samo po jednom cilju i pri presretanju u nižim slojevima atmosfere.
Na osnovu tih iskustava, rad na sistemu A-35 počeo je 1958. godine i on je koncepcijski bio produžetak Sistema A. Glavni projektni biro bio KB-1(kasnije čuveni Almaz u Moskvi). Konstruktorski tim predvodio je G. V. Kisunjko (Кисунько, Григорий Васильевич, general, jedan od tvoraca sovjetskog raketnog PVO programa).
Biro je radio forsirano i u martu 1961. godine završen je predlog projekta rakete A-350 Ž (5V61 ili V-1100). U aprilu se prešlo na lansirne pozicije poligona, gde su obavljena prva lansiranja raketa koje su tada imale radnu oznaku 5TJА (5ТЯ). Do maja 1963. godine obavljeno je šest lansiranja. Te godine bila je usvojena tehnička dokumentacija.
Od septembra 1963. do oktobra 1964. godine obavljeno je još pet lansiranja istog modela. Raketa A-350Ž lansirana je prvi put kao standardni model 24. decembra 1965. godine. U septembru 1967. godine završna ispitivanja nastavljena su na lansirnoj poziciji kompleksa Aldan (u oblasti reke Lene, Jakutija).
Ni inžinjerci nisu gubili vreme, pa su građevinski radovi na objektima sistema A-35 započeti 1962. godine. Položaji su uređeni i završeni 1967. godine. Planirano je da se postavi 18 bojevih pozicija Jenisej, sa po osam lansera (četiri za prvo lansiranje, četiri za drugo). Ukupno je predviđeno da se instalira 144 lansera, ali je kapacitet tokom izgradnje i montiranja značajno smanjen, jer su na vidiku bila druga, jevtinija i potentnija sredstva.
Uspešna državna ispitivanja prošla su 25. marta 1971. godine, a rezolucijom Saveta ministara br. 376-119 od 10. VI 1971. godine odobrena je upotreba. Borbeno dežurstvo počelo je da teče prvog septembra iste godine u Čehovu (šezdesetak kilometara jugozapadno od Moskve). Ceo sistem kompletiran je 1974. godine. Smatra se da je oko Moskve bilo raspoređeno 67 antiraketnih sistema A-35. U stroju su bili do decembra 1990. godine, kada su ih nasledili napredniji modeli.
Sastav borbenog kompleksa
Bio je to, kako smo naveli, složen i skup sistem. U njega je ulazilo mnogo pratećih elemenata koji su bili različiti (uvođeni u različita vremena) od položaja do položaja, ali su principijelno imali istu namenu:
- Glavni komandno-računarski centar (GKVC) s računarskim kompleksom Kubinka.
- RLS DRLO (radarska stanica daljinskog otkrivanja) Dunav 3M.
- RLS DRLO (radarska stanica daljinskog otkrivanja) Dunav 3U.
- Čvorište Jenisej sa četiri poziciona reona na kojima su se nalazili bojevi kompleksi Jenisej i Tobol (po dva kompleksa u reonu, 2×4 svaki, za prvo i drugo lansiranje). Pozicioni reoni nalazili su se kod gradova Klin-9, Zagorsk, Naro-Fominsk, Nudolj.
- Skladištene ili spremne antirakete A-350Ž (64 komada).
- Tehnička baza za pripremu raketa ATP-35 (Balabanovo).
- Sistem predaje podataka Kabel, kasnija oznaka 5C53.
Sva čvorišta, kako smo već pisali u navedenom tekstu, bila su višestruko saobraćano povezana i obezbeđena do najvišeg stepena autonomije električnom energijom, vodom i drugim potrebama. Mogla su potpuno samostalno da deluju. Oko njih su u blizini i bili stambeni objekti posada i njihovih porodica.
Svaki udarni kompleks (Jenisej ili Tobol) imao je odgovarajući radar pod sferičnom, radioprozračnom kupolom prečnika 36 metara (kupola 10S2). Jenisej i Tobol razlikovali su se po tome što je prvi imao dva ЭВМ 5Э53(Электро́нная вычисли́тельная маши́на- superkompjuter), a drugi jedanЭВМ 5Э53.
Lansirna rampa
Lansirno mesto koje se nalazilo na površini bojevog kompleksa imalo je neobičnu konstrukciju.To je bio cilindrični transportno-lansirni kontejner (TPK) dužine 20 metara. Raketa se montirala na statičnu vertikalnu gredu i kontejner je mogao biti spuštan u horizontalni položaj radi dopune. Lansirana je pod uglom od 60º-78º. Kontejner je mogao da se kreće 360º po azimutu, tako da je mogao da zauzme predviđenu poziciju pre lansiranja.
Svaki kontejner je bio i smeštajno mesto rakete. Raketa je bila napunjena vrlo agresivnim komponentama goriva i naoružana atomskom b/g, pa je u kontejneru bila zaštićena od svih spoljnih uticaja. To je maksimalno štedelo vreme dopune, pa je bilo dovoljno da na datu komandu operater pritisne ”pusk”. Prednji deo kontejnera bio je zatvoren posebnim gumenim poklopcem, a zadnji gumenim dnom.
Prilikom starta rakete poklopci su probijani nosom antirakete i strujom gasova startnog motora, pa se ni tu nije gubilo vreme za njihovo uklanjanje. Kompletan tehnološki ciklus pripreme 10 raketa A-350, počevši od utovara pa do dolaska na lansirno mesto trajao je 21 sat.
Svako bojevo mesto imalo je osam lansirnih tačaka – po četiri za prvi i drugi plotun. Sama lansirna rampa nije bila zaštićena od dejstva atomske ekslpozije i mogla je biti lako uništena. Međutim, konstruktori su se za to opredelili svesno – u nuklearnom ratu te rakete bi dobile samo jednu priliku da dejstvuju, pa bi posle već bilo svejedno šta će ostati iza njih.
Protivraketa A-350Ž
Raketa je imala dvostepenu konstrukciju. Njena opšta dužina bila je 19, 8 metara, a najveći prečnik 2,57 metara. Razmah stabilizatora prvog stepena bio je šest metara. Masa rakete bila je 33 tone. Prvi stepen, dužine 7,9 metara i mase oko 15 tona, imao je četiri bustera (ubrzivača) na čvrsto gorivo s upravljivim vektorom potiska. Upravljanje je vršeno sinhronizovanim menjanjem vektora potiska i pokretanjem aerodinamičkih površina koje su se nalazile na svakom busteru. Oni su radili pet sekundi, posle čega bi prvi stepen bio odbačen.
Drugi stepen (dužine petnaest metara i mase oko 15 tona) bio je opremljen marševskim raketnim motorom na tečno gorivo i manevarskim motorom s četiri komore koji je služio za precizno upravljanje raketom. Marševski motor je radio oko 40 sekundi. Upravljanje raketom po nagibu i po pravcu obezbeđivano je potiskom iz komora manevarskog motora koji se nalazio oko marševskog motora. Stabilizacija leta ostvarivana je pretakanjem goriva i oksidanata u rezervoarima koji su bili u naspramnim položajima i to je činjeno rotacionom pumpom.
Čime je trebalo uništiti b/g protivnika? Klin se klinom izbija. Protivraketa je imala termonuklearnu bojevu glavu snage od dva do tri megatona. Pretpostavljalo se da će presretanje biti u atmosferi gde udarni talas neće imati dejstvo. Stoga se računalo s rendgenskim zracima i moćnim neutronskim mlazom. Neutroni bi izazvali spontanu lančanu reakciju provocirajući efekat ”šuštanja”, odnosno uništenja b/g bez pune eksplozije.
Neutronska b/g je bila najslabije mesto u sistemu, jer mlaz neutrona nije imao veliku snagu. Prve b/g takve vrste bile su iznuđeno rešenje. Uništenje je moglo da se izvrši samo jakim mlazom neutrona, a to je moglo samo iz blizine. Sovjeti su to prihvatili kao nužno rešenje jer bolje nisu tada imali, pa je radijus garantovanog uništenja cilja bio svega 200 metara; stoga su se oni uzdali u preciznost dovođenja rakete na putanju neprijateljske b/g.
U to vreme Amerikanci su imali mnogo bolje rešene neutronske bojeve glave. Zato su Sovjeti počeli da primenjuju neutronsku bojevu glavu od 20 kilotona, ali sa neuporedivo većim izlivom neutrona. Takva punjenja imala su manji radarski odraz i na manjim visinama nisu mogla da oštete teren. Raketa je navođena radarima čiji je domet bio i do 1.500 kilometara.
Minimalni domet rakete bio je 130, a maksimalni 400 kilometara. Dejstvovala je u rasponu visina od 50 do 400 kilometara. Kada je razvijena i uvedena u operativno stanje, njene performanse postale su znatno bolje, pa je mogla da dejstvuje na osam uparenih balističkih ciljeva koji bi napali Moskvu iz različitih pravaca. Da li je ova raketa ikada dejstvovala?
Kao što znamo, nije, osim na poligonima, inače bi sada civilizacija izgledala drugačije. Vežbovna i servisna gađanja obavljana su relativno retko, usled visoke cene, ali i vrhunske pouzdanosti antirakete i celog sistema. Kao sistem odvraćanja svakako je Galoš ispunio svoju ulogu i uticao na dalji razvoj modela slične ili iste namene.
