Da je njegovo ime poznato – na Avali ne bi bilo Spomenika neznanom junaku
Neposredno nakon završetka Drugog balkanskog rata, u novooslobođene, južne krajeve zemlje, uključujući Rašku oblast (Sandžak), dislocirano je 17 od 20 kadrovskih pukova srpske vojske. Ove jedinice su bile neophodne kako radi zaštite granica prema Bugarskoj i Albaniji, tako i kao jezgro za formiranje novih divizija: Ibarske (sedište Novi Pazar), Kosovske (Priština), Vardarske (Skoplje), Bregalničke (Štip) i Bitoljske (Bitolj).
Nažalost, izbijanje novog rata onemogućilo je potpunu realizaciju ovog plana. Tokom 1914. i prve polovine 1915. godine, formirana je samo Vardarska i, delimično, Bregalnička divizija, u čiji sastav su ušli i 13, 14, 16 i 20 kadrovski puk. Na teritoriji Ibarske oblasti regrutovani mladići raspoređeni su u 10. Takovski kadrovski puk, koji je iz Čačka bio dislociran u Novi Pazar. Tako su se u Takovskom puku našli golobradi vojnici muslimanske i pravoslavne veroispovesti.
Puk je pod komandom potpukovnika Milivoja Momčilovića, u jesen 1915. godine, sa 7. pešadijskim pukom II poziva, te 7, 11. i 15. pukom III poziva, uključen u odbranu Beograda. Dva bataljona 10. puka raspoređena su na Topčiderski pododsek, duž obale Save od železničkog mosta do karaule „Jarac”, uključujući veliku i malu Adu Ciganliju. Drugi bataljon 10. puka, pod komandom čuvenog majora Dragutina Gavrilovića upućen je u Gradski pododsek, na Dunavski kej. Tokom napada koji je počeo 5. oktobra 1915, pukovi na Topčiderskom pododseku su pružali žilavi otpor nemačkoj 88. brigadi 44. divizije XXII rezervnog korpusa.
Pod pritiskom daleko nadmoćnijeg neprijatelja, naše jedinice bile su primorane da se postepeno povlače. Tako su Nemci 8. oktobra zauzeli Topčidersko i Banovo brdo a 10. oktobra – Dedinje. Nemci su u Košutnjaku, uz svoje poginule drugove, sahranili i 30 vojnika sedmog puka II poziva te šest britanskih i francuskih artiljeraca i marinaca. Nad humkom su postavili ploču sa natpisom na nemačkom jeziku: „Ovde počivaju srpski junaci”. Ovo je bio prvi gest odavanja počasti hrabrom protivniku.
Nemci su nastavili pritisak na branioce u pravcu Avale, koju su zauzeli 15. oktobra. Tada su na padini ispod starog grada Žrnova naišli na telo srpskog vojnika koga je raznela artiljerijska granata. Bez mogućnosti da ga identifikuju, Nemci su protivnika sahranili u krateru i postavili drveni krst sa natpisom na nemačkom jeziku „Nepoznati srpski vojnik”.
Nakon rata brigu o grobu preuzeli su žitelji obližnjeg Belog Potoka. Uskoro je u Vračarskom srezu pokrenuta inicijativa da se „neznanom srpskom vojniku” podigne dostojniji spomenik. Finansijska sredstva obezbedili su stanovnici sreskih naselja, a Beogradska opština je omogućila samo dotur vode.
Ekshumacija posmrtnih ostataka izvršena je 23. novembra 1921. godine u prisustvu predsednika Skupštine Kraljevine SHS dr Ivana Ribara, ministra vojnog đenerala Milivoja Zečevića, komandanta Garde đenerala Petra Živkovića, komandanta mesta Beograd pukovnika Dragoljuba Uzun-Mirkovića, poslanika Narodne skupštine Radoslava Agatonovića, šefa odseka tehničke službe Uprave grada Beograda Aleksandra Andonovića (jednog od pionira krim-tehnike kod nas), bivšeg predsednika belopalanačke opštine i veterana ratova 1912–1918, Svetozara Vićentijevića, te meštana okolnih naselja. Andonović je na osnovu analize lobanje i kostiju mogao da ustanovi jedino da se radilo u muškarcu mlađeg uzrasta (do 20 godina). Naravno, tada je DNK analiza, koja bi dala preciznije podatke, bila stvar daleke budućnosti.
Uz ostatke vojnika pronađene su dve fišeklije sa 92 ruska metka za pušku 7,62 mm modela 1891. godine (uglavnom proizvedena 1906. godine u Tulskom oružnom zavodu), opasač sa uprtačima, delovi metalne galanterije sa uniforme, vojničke cokule uvezane telegrafskom žicom, mali novčanik, tri srebrne kovanice od dva dinara (iz 1904. ili 1915. godine), jedan „nikleni groš” te presavijeni papir za koji je Andonović, nakon veštačenja, utvrdio da je najverovatnije u pitanju papirna novčanica od 10 dinara. Ovo je nepobitno ukazivalo da se radi o srpskom vojniku, ali, kako nisu pronađeni ratna značka i lična dokumenta, bližu identifikaciju, kao i 1915, nije bilo moguće izvršiti. Pronađene lične stvari čuvane su u kabinetu predsednika Narodne skupštine sve do 1929. godine, kada su trajno predate Vojnom muzeju. Posmrtni ostaci sa zvaničnim protokolom o ekshumaciji vraćeni su u mogilu do završetka spomenika. Spomenik je građen od kamena iz Belog Potoka, koji je na Avalu prenošen tokom radova na pruzi Topčider – Mala Krsna, a dovršen je i osvećen 1924. godine. Na prednjoj strani spomenika bio je ugrađen beli mermerni krst sa natpisom „Neznanom srpskom vojniku”, a na suprotnoj – ploča sa posvetom: „Palim borcima za oslobođenje i ujedinjenje 1914–1918”.
No, prema odluci donetoj na najvišem državnom nivou, 13. aprila 1934. godine na vrhu Avale je, prema projektu Ivana Meštrovića, započeta izgradnja novog, grandioznog spomenika-mauzoleja. Tom prilikom miniran je srednjovekovni grad Žrnov. Meštrovićev spomenik završen je 1. septembra 1937, a prenos posmrtnih ostataka iz stare grobnice i svečano osvećenje obavljeno je na Vidovdan, 28. juna 1938. godine. Tako je „nepoznati srpski vojnik” konačno dobio svoje stalno mesto. Stari spomenik je srušen, a u porti Crkve Sv. Marije Magdalene u Belom Potoku sačuvan je samo krst sa njegovog temena.
Spekulacije o identitetu neznanog borca započete su još 1921. godine.. Kolale su priče da se radi o „Bori P. iz Beograda” ili „Todoru V. iz Bitolja” koji je „došao sa mladićima koji su popunjavali 2. bataljon”… Svetozar Vićentijević je 1938. godine novinaru „Vremena” Anti Matekalu „sa sigurnošću” tvrdio da se radi o mladom vojniku „7. puka 2. bataljona Dunavske divizije (znači, rodom iz severne Srbije)… Dok su svi stariji vojnici imali oko vrata amajliju na kojoj su ubeležene vojničke oznake i pukovska obeležja, mlađi, koji su dolazili da popune čete umirali su bezimeni”.
Osim toga, „municija je bila oštra, kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine”. Očito je da se smatralo da je vojnik bio iz 7. puka. Sedam decenija kasnije pojavile su se tvrdnje da je na Avali sahranjen „Sulejman Balić, rodom iz okoline Duge Poljane (opština Sjenica)”, koji je „hrabro poginuo u puku majora Gavrilovića”.
Odmah treba reći da su borci 7. puka II poziva bili prekaljeni ratnici iz dva balkanska rata, stariji od 30 godina (II poziv su činili rezervisti starosti od 31 do 37 godina), koji su ratne značke zadužili još 1912. godine. Drugi poziv puka isključivo se popunjavao rezervistima iz Dunavske oblasti; u to vreme, u Bitoljskoj oblasti još nije bila oformljena rezerva a dvadesetogodišnjaci su regrutovani u kadrovski puk privremeno detaširan u Bitolju.
Osim toga, srpska vojska je ruske puške i municiju (i to oživalnu, a ne špicastu) M-1891 počela da zadužuje tek krajem avgusta 1914. godine. Po svemu sudeći, neznani junak je bio jedan od dvadesetogodišnjaka iz Ibarske vojne oblasti, pozvanih na odsluženje redovnog vojnog roka u 10. kadrovski puk potpukovnika Momčilovića. To objašnjava i odsustvo ratne značke, koja nije na vreme podeljena „kadrovcima” iz „novih oblasti”.
Izgradnja novog spomenika Neznanom junaku na Avali. AS, ZF-16 Povelja položena u temelje mauzoleja. AS, ZF-16.
Na ovo ukazuju i cokule, makar uvezane i telegrafskim kablom, koje su bile „privilegija” u odnosu na opanke drugopozivaca i trećepozivaca. No, kako vojnik pri sebi nije imao nikakvih identifikacionih dokumenata, te činjenica da su ga sahranili Nemci (tako identitet, jedinica, vreme i mesto pogibije i ukopa nije moglo biti zavedeno u pukovskim spiskovima), isključuju mogućnost da se sa sigurnošću ustanovi veroispovest, narodnost, a pogotovo tačno ime, prezime i mesto rođenja. Neznani heroj je bio i ostao simbol otpora, stradanja i pobede Srbije u Velikom ratu, u kome su učestvovali svi njeni stanovnici. Konačno, tako je u celom svetu: Neznani junak simboliše sve vojnike poginule u nekom od ratova i njegov identitet ne predstavlja predmet istraživanja i polemika. U ovom duhu je bio i natpis na prvom Spomeniku neznanom vojniku: „Palim borcima za oslobođenje i ujedinjenje 1914–1918”…
У чланку који је 1938. године написао Милан Ј. Радојевић има једна пасус посвећен незнаном јунаку који објашњава одсуство идентификационе плочице али пуно других детаља. Он је по напуштању Аде Циганлије преузео команду над 2. батаљоном 7. пука 2. позива. Са њим је остало тридесетак добровољаца којима је командовао у Бродарској команди. Сви су били младићи од 16 до око 20-ак година. Један од њих, име се не наводи, је тај који је погинуо на Авали када су у једном тренутку остали окружени и остављени од других јединица. Погинуло је још неколико тих момака а остали су некако успели да се пробију. Поред тога, већ 1914. године чак и трећи позив је попуњаван кадровцима јер друге попуне није било тако да сам позив и године живота војника нису морали да се поклапају. Једноставно нужда је на то натерала исто као и борбено ангажовање трећег позива и последње одбране који по начелима употребе уопште нису ни били намењени за борбу већ за претежно позадинске задатке.
Закључак из онога што је Радојевић написао је да је незнани јунак момак стар између 16 и 20 година који је као добровољац био под његовом командом на Ади. Касније је тај момак, својим избором да остане уз Радојевића, припао 2. батаљону 7. пука 2. позива и као његов припадник (иако то сигурно у тим околностима није евидентирано ни у каквим службеним документима) погину на Авали. Пошто еј реч о добровољцу могао је бити из било ког дела Србије, нових крајева или чак из прека (из Аустроугарске).
Лично сматрам да је тврдња о идентитет војника и причи да је то Сулејман из Сјенице прича дневно-политичког карактера и да нема везе са истином. Чак за ову тврдњу може да послужи и чињеница да је неколицина сајтова из Рашке области да не кажем Санџака као илустрацију те приче поставила и скен странице из Времена из 1938. године (из неког разлога наводе да је из 1937.) . Тада је била полемика о идентитету овог војника и закључак је био да се не зна о коме се ради и поред многобројних прича. Читаоцима приче о Сулејману је ово вероватно требало да послужи као доказ тврдњи изнесених у тексту. Пошто се у тексту ама баш нигде не помињу ни Сулејман ни Сјеница па ни 10, кадровски пук решење је било тај скен поставити у таквој резолуцији да осим наслова ни један други део текста није могуће прочитати. За обичног читаоца то није битно јер би његов резон био “па да, ето 1937. године је то објављено али се крило”.
Коме онда веровати? Команданту и актеру тих догађаја који је по природи ствари морао то знати или неким квазиновинарима који пишу поручене текстове и измишљају податке (мислим на поменуте сајтове, али то су пренели и преносе и неки други сајтови без икакве провере)? Ја ипак верујем речима које је написао Радојевић.
Срдачан поздрав