Bugarska pod okom DS-a: Mračna istorija špijunaže, egzekucija i tajnih operacija državne bezbednosti

Kao i u drugim državama Istočnog bloka, i ova služba je, pod velom državne bezbednosti, sprovodila policijski nadzor nad političkim životom u državi. Bugarska je, kao što znamo, u dva svetska rata učestvovala na tri strane.

Shodno tome, kao i ostale države koje su čekale poslednji trenutak da promene poziciju (kao i njeni susedi, Mađarska i Rumunija), i ona je morala da plati danak te prevrtljivosti. Bugarska je pristupila Trojnom paktu (Dreimächtepakt, Patto Tripartito) pokušavajući da sedi na dve stolice.

Posle smrti cara Borisa Trećeg (1943. godine), pošto je njegov sin Simeon Drugi imao šest godina, Bugarskom su upravljali regenti. Kako se završilo to bugarsko laviranje? U Parizu je 10. februara 1947. godine potpisan Pariski mirovni ugovor. Na toj konferenciji sile pobednice dozvolile su Italiji, Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj i Finskoj da povrate prava suverenih država u međunarodnim posleratnim odnosima i postanu članovi OUN.

Bugari su preko noći promenili stranu, pompeznim devetoseptembarskim prevratom 1944. godine, samo tri dana posle objave rata od strane SSSR i delimičnog zauzimanja delova teritorije.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova odmah su formirane specijalne grupe za lov na neprijatelje naroda. Iz zatvora je oslobođeno 8.130 političkih zarobljenika, a koncentracioni logori su raspušteni. Već desetog septembra i policija je bila ukinuta, a umesto nje uredbom №1 privremenog Ministarskog saveta formirana je Narodna milicija.

Niz pregovora s predstavnicima sovjetskih organa pretvorio se u poslušno pristajanje, pa su Bugari morali da objave rat dotadašnjim saveznicima; značajan broj njihovih vojnika stradao je na frontu tokom krvavih i dugotrajnih borbi za Budimpeštu. 

To menjanje strana imalo je svoju cenu, pa je politički i ekonomski sistem Bugarske, kao i u drugim zemljama Istočnog bloka, preslikan po sovjetskom uzoru. Tako je bilo i sa Komitetom državne bezbednosti (Комитет за държавна сигурност), poznatijim u Bugarskoj kao DS (Държавна сигурност – Государственная безопасность).

Ona je bila organ izvršne vlasti Narodne Republike Bugarske, kombinujući uloge specijalnih službi i političke policije. Zvanično, bugarska služba bezbednosti osnovana je još 1925. godine. Međutim, posle raznih transformacija posle Drugog sv. rata, ona je pod imenom Komitet državne bezbednosti ozvaničena 18. juna 1963. godine, a raspuštena, odnosno reformisana, 1990. godine.  

Počeci

Kao i sve druge pokajničke strane i ona je morala da se dokaže pred novim gospodarima. Počelo je terorom koji je pravdan narodnom osvetom. Tri člana vlade (koja je bila u mandatu od 1941. do 1944. godine), tri regenta, 22 ministra, 67 poslanika, 47 generala i visokih oficira, novinara, osuđeni su na smrt od strane Narodnog suda koji je osnovao Otadžbinski front na čelu s Bugarskom komunističkom partijom. Prava na žalbu nije bilo.

Smrtne kazne s kojima je svoju vladavinu počela komunistička vlast u Bugarskoj i teror koji je usledio opisani su 1997. godine u Crnoj knjizi komunizma. Smatra se da je tada stihijska čistka odnela od trideset do četrdeset hiljada ljudi. Uglavnom su stradali predsednici opština, učitelji, sveštenici i veliki industrijalci – privrednici.

Struktura DS Bugarske

Reč je o preslikanoj formaciji KGB koja je imala svoje specifičnosti. Osnovni delovi DS bile su Glavne uprave. Njih je bilo šest.

1. Prva glavna uprava – Spoljna obaveštajna služba. Nasledila ju je 1990. godine Nacionalna obaveštajna služba. 
2. Druga glavna uprava – Kontraobaveštajna služba, danas Nacionalna služba bezbednosti.
3. Treća uprava – Vojna kontraobaveštajna služba.
4. Četvrta uprava – operativno-tehnička služba do 1986. godine, a zatim ekonomska uprava.
5. Peta uprava – Uprava bezbednosti i zaštite (UBO); ona se starala o zaštiti najviših rukovodilaca. Danas je to Nacionalna služba zaštite. 
6. Šesta uprava – unutrašnja bezbednost i političke istrage. Danas je to Glavna direkcija za borbu protiv organizovanog kriminala. Imala je sledeća odeljenja:
   • Prvo odeljenje bilo je zaduženo za rad s intelektualcima. Kontrolisalo je saveze pisaca, umetnika, novinara, muzičara, prevodilaca, sineasta.
   • Drugo odeljenje – rad sa studentima.
   • Treće odeljenje bilo je zaduženo za rad sa sveštenstvom, Jevrejima, Jermenima i Belom emigracijom.
   • Četvrto odeljenje specijalizovalo se za rad organizacija turskih i makedonskih nacionalista. Međutim, ovo odeljenje bavilo se i bugarskim nacionalistima koji su težili tome da Bugarska vodi aktivniju politiku kada je reč o makedonskom pitanju, suprotstavljajući se sovjetskom pritisku na Jugoslaviju. Tako nastrojeni nacionalisti tražili su 1963. godine rehabilitaciju bugarskih pretenzija u odnosu na Makedoniju, braneći stav da je lokalno slovensko stanovništvo Makedonije bugarskog porekla. 
   • Peto odeljenje je infiltriralo agenturu u ilegalne političke partije.
   • Šesto odeljenje je pratilo rad komunista koji su bili naklonjeni maoizmu i protivpartijskoj delatnosti. 
   • Sedmo odeljenje bavilo se analitikom informacija.  
   • Centralna informativno-analitička služba (osamdesetih godina ona je bila Sedma uprava). 

Saradnici i delatnost

Komisija za skidanje oznake tajnosti arhiva režima Todora Živkova dokazala je da je čak deseti deo činovnika i preduzetnika na razne načine sarađivao s DS. Među njima su bila i brojna visoka vojna lica i više generala.

DS je bila moćna struktura, na službi Bugarskoj komunističkoj partiji, aktivno sprovodeći političke i građanske represije u borbi protiv imperijalističkih špijuna, neprijatelja naroda i partije. Pri tom je tesno sarađivala sa sovjetskim službama, ali i sa srodnim organizacijama Istočnog bloka.

Jedan od najvažnijih zadataka u prvim godinama stabilizacije vlasti i poretka bila je borba s šumskim bandama, odnosno gorjanima (Горянско движение). U taj pokret bile su uključene razne anarhističke partije, Savez bugarskih legija, VMRO, Bugarska radničko-socijaldemokratska partija; borba s njima potrajala je sve do 1956. godine (!).  

Ovoj Službi pripisuje se niz akcija po kojima je postala poznata širom sveta:

• Etničko čišćenje i bugarizacija Pomaka (Българи-мохамедани, grč. πομάκος, πομάκοι, tur. Pomaklar, posebnao etno-religiozna grupacija) i Turaka.

• Ubistvo novinara Georgija Markova u Londonu, kojom prilikom je obaveštajna zajednica celog sveta saznala za čuveni bugarski kišobran, oružje kojim je ispaljena minijaturna dijabola napunjena ricinusovim otrovom. 

• Nerazjašnjena uloga u atentatu na papu Pavla Drugog 1981. godine.

• Služba je više puta optuživana od strane međunarodne zajednice da se aktivno bavi švercom, trgovinom oružjem, narkoticima, alkoholom i prometom antikvarnih stvari (nameštaj, ikone, kristalni lusteri, tepisi).

• Godine 1965. uspešno je sprečila pokušaj državnog udara od strane staljinističko-maoističkih aktivista koji su bili predvođeni Ivanom Todorovim (Тодоров-Горуня, Иван). U gušenju državnog udara učestvovali su pripadnici sofijskog garnizona, jedna gardijska i jedna tenkovska divizija, uz bezbednosne strukture. Vođa prevrata se ubio. 

Padom Todora Živkova i komunističkog sistema vladavine, došlo je do reorganziacije Službe državne bezbednosti, otvaranja arhiva tajnih službi i novog prestrojavanja – ovaj put ka Evropskoj uniji i NATO.