Mnoge zemlje bi rado izbrisale XX vek iz svoje istorije, kad bi to moglo. Na osnovu onoga što je sve pretrpela, reklo bi se da bi na prvom mestu bila Poljska. Nekada moćna tvorevina, Poljsko-litvanski savez (Rzeczpospolita, Poloniae Regnum ut et Magni Ducatus Lithuaniae), morala je da se više puta bori za svoju državotvornost.
Nekako je preživela Prvi svetski i Sovjetsko-Poljski rat; onda je usledio Drugi svetski rat i neviđeno stradanje. Rat je počeo upravo napadom na nju. U razdoblju od šest kalendarskih godina, ubijali su ih nemilosrdno Nemci, Ukrajinci, Sovjeti, baltički fašisti…
Na njenoj teritoriji nalazili su se najzloglasniji logori i najveća geta. Poljska je pretrpela, srazmerno, najveće žrtve. Oko 18% stanovništva je poginulo, od toga 300.000 pod oružjem, dok je 5.700.000 ubijeno genocidno.
Stradali su kao žrtve besomučnog, industrijskog istrebljivanja, osveta suseda za davno minule razmirice, itd. Kao da to nije bilo dovoljno, posle rata Staljinova čizma posebno pedantno pregazila je Poljsku, znajući kakve sve nerašćišćene račune ova dva naroda imaju.
Sovjeti i njihovi saradnici (koje su oni pravovremeno regrutovali iz armije zarobljenika, ali i dobrovoljaca Kominterne) stvorili su moćnu Službu bezbednosti, nadajući se da će ona sačuvati ideološku piramidu Istočnog bloka, jer Poljska se nalazila na nezaobilaznim pravcima mogućeg napada NATO. Sa svojim potencijalima bila je jedan od stožera Varšavskog ugovora.
Služba bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova (Służba Bezpieczeństwa Ministerstwa Spraw Wewnętrznych, SB), bila je, kao i sve druge po Berijinom modelu, specijalna služba i politička policija u periodu od 1956. do 1990. godine. Formalno je pripadala Državnoj bezbednosti, upravi Ministarstva unutrašnjih poslova.
Zvanično, njeni zadaci bili su kao i svih drugih službi tog tipa – bezbednost državnog i društvenog poretka, prikupljanje važnih informacija, kontraobaveštajni rad, borba s terorizom i zaštita državne granice. U stvarnosti, glavni zadak joj je bilo gušenje opozicije Poljskoj ujedinjenoj radničkoj partiji (Polska Zjednoczona Partia Robotnicza, PZPR). Najveće neprijatelje ona je videla u borcima za ljudska prava, katoličkim i radničkim pokretima i, naravno, umetnicima i intelektualcima.
Počeci
Prvi represivni organ komunističkog režima u Poljskoj bilo je Odeljenje javne bezbednosti (Resort Bezpieczeństwa Publicznego, RBP). Ono je osnovano jula 1944. godine kao niži organ Poljskog komiteta za nacionalno oslobođenje (Polski Komitet Wyzwolenia Narodowego -PKWN). Bilo je pod punom kontrolom Poljske radničke partije (Polska Partia Robotnicza – PPR ).
Od januara 1945. godine počelo je da deluje Ministarstvo javne bezbednosti (Ministerstwo Bezpieczeństwa Publicznego – MBP). Ono je bilo glavni instrument učvršćivanja staljinističkog modela vladavine; uz brojne i nemilosrdne represalije delovalo je do 1953. godine.
Posle smrti Staljina i Boleslava Beruta (Bolesław Bierut, prvi predsednik Poljske Republike i prvi sekretar Poljske radničke partije) ovo ministarstvo je rasformirano. U decembru 1954. godine formiran je Komitet javne bezbednosti (Komitet do spraw Bezpieczeństwa Publicznego; KdsBP). Formalno-pravno oduzeta su mu mnoga represivna ovlašćenja, smanjen je pritisak na stanovništvo, ali struktura i funkcije ostale su iste kao pre.
Poljsko otopljavanje i institucionalizacija
Godine 1956. dogodilo se nešto što je ostavilo dubok uticaj na odnose Sovjetskog Saveza prema članicama Istočnog bloka. Već tri godine nije bilo Staljina i Berije, glavnih nosilaca autokratskog sistema. Izbili su nemiri u Istočnoj Nemačkoj i prolećni ustanak u Mađarskoj, koji je bio posebno dramatičan i krvav. Poljaci su to uradili taktičnije.
Predsednik Vladislav Gomulka (Władysław Gomułka) imao je mnogo više državničkog sluha i mere, kada su radnici Poznanja u junu izrazili svoje negodovanje društvenim stanjem. U oktobru se Gomulka, koji je predvodio reformatorske struje u partiji, izborio sa Sovjetima za određene ustupke, pre svega za veću autonomiju poljske vlade. To je bila samo privremena liberalizacija, jer je Gomulka polako popuštao tvrdoj struji u svojoj partiji. Ipak, era staljinizma ostala je iza njih.
Kao rezultat poljske Oktobarske revolucije izvršena je reforma represivnih organa. Nova Služba bezbednosti PNR (SB) bila je formirana 28. novembra 1956. godine. Strukturno, uprave bezbednosti uključene su u građansku miliciju (Milicja Obywatelska, MO). Regionalni načelnici SB po službenoj dužnosti postali su zamenici odgovarajućeg milicijskog komandanta.
Taj potez je doživljen kao znak liberalizacije – politička policija potčinjena je zakonodavnom organu. To je značilo ukidanje masovnog terora i uvođenje selektivne, pojedinačne kazne. Stari kadrovi zamenjeni su mlađima koji nisu imali iskustva otvorenog terora.
Ipak, izmene su bile više brojčanog, nego suštinskog karaktera. Funkcije službe, njene navike i metodi ostali su kao ranije. Ovlašćenja Milicije i Službe bezbednosti bilа su tesno isprepletanа. Rezultat je bio razočaravajući za pristalice reformi: Služba bezbednosti nije se mnogo držala formalnog pravnog poretka, ali je zato Građanska milicija maksimalno politizovana.
Ministarstvo unutrašnjih poslova pretvorilo se u instrument političke kontrole i pritiska. Takva situacija zadržala se sve do sedamdesetih godina, bez obzira što je obim političkog nasilja i pritiska povremeno jenjavao. Formalno-pravno pokriće funkcionisanja Službe bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova konačno је definisanо tek u julu 1983. godine, a dodatno preciziranо u periodu od 1985. do 1986. godine. Do tada su važili propisi iz 1960. godine i Pravilo o operativnom radu iz 1970. godine. Sve vreme ova služba tesno je sarađivala na svim nivoima s KGB.
Struktura službe
Služba je imala odeljenja čija je samostalnost bila na nivou uprava:
● Prvo odeljenje: spoljna obaveštajna služba.
● Drugo odeljenje: kontraobaveštajna služba.
● Treće odeljenje: borba s antidržavnom aktivnošću.
● Četvrto odeljenje: kontrola crkvene organizacije.
● Peto odeljenje (od 1979-1981): zaštita ekonomike i industrije.
● Šesto odeljenje (od 1984- do 1989): seoska populacije.
Pored šest glavnih odeljenja (uprava), postojala su i odeljenja nižeg ranga i obima, biroi i službe:
- Socijalno-administrativno odeljenje.
- Vojni odsek (za mobilizaciju rezervnog sastava).
- Biro za nadzor primene krivično-upravnog prava.
- Biro za izdavanje pasoša.
- Biro za zaštitu visokih rukovodilaca partije i države.
- Biro ”T”: operativna tehnika.
- Biro ”S”: dokumentacija i arhiva.
- Biro ”W”: nadzor nad prepiskama.
- Biro za isleđivanje.
- Biro za neposrednu zaštitu.
- Biro za prijavu i nadzor stranih lica (turista, radnika, itd).
- Računovostveno-knjigovodstveni biro.
- Služba pogranične zaštite.
- Ekološki biro.
- Analitički biro (1982-1989) koji se bavio profilisanjem rada opozicionih lidera.
- Biro unutrašnje bezbednosti i kontrole.
- Biro za političko instruiranje kadrova.
- Mreža školsko-obrazovnog sistema (akademija, srednje škole, kursevi, itd).
Očigledno je da su poljski ”bezbednjaci” kao i u drugim državama Istočnog bloka nadgledali sve oblike društvene i državne aktivnosti. Postojale su i oružane snage ove službe – Korpus unutrašnje bezbednosti (Korpus Bezpieczeństwa Wewnętrznego; KBW), snage posebne namene koje su delovale od 1945. do 1965. godine. Potom su preformirane u snage Teritorijalne odbrane i prepotčinjene Ministarstvu narodne odbrane.
Od 1975. godine u мilicijske Uprave bila je uvedena dužnost oficira za vezu, odnosno inspektora za koordinaciju sa Službom. U poslednjih petnaest godina Službe formirano je 49 vojvodskih i gradskih Uprava. U manjim mestima postojle su operativne grupe, a funkcije i zvanja su po sovjetskom običaju povremeno menjana. Posao im je ostao isti, ali stranim službama nije, jer su morale ponovo da dešifruju nadležnosti novoimenovanih organa. To nadmudrivanje sprovođeno je u svim službama državne bezbednosti, pa ni Poljaci nisu bili izuzetak.
Pojava ”Solidarnosti”
Posle avgustovskog štrajkačkog pokreta 1980. godine, kada je osnovan Međufabrički štrajkački komitet (Międzyzakładowy Komitet Strajkowy, MKS) na čijem čelu se našao Leh Valensa, uloga i aktivnost organa Službe naglo se povećala. Ona je operativno informisala vojvodske partijske komitete o situaciji u preduzećima, o planovima štrajkača i organizatora Solidarnosti
(Niezależny Samorządny Związek Zawodowy Solidarność), jer je imala svoje doušnike među njima. Šefovi Službe bezbednosti nisu se zaustavili samo na prikupljanju informacija, već su sprovodili tihu kontrolu tamo gde god su mogli i organizovali specijalne akcije protiv nekih aktivista. Međutim, proces je bio nezadrživ.
Vojna uprava i Služba
Pošto Služba bezbednosti više nije mogla ni prikriveno ni javno da utiče na događaje, država je posegla za poslednjom merom – vojnom intervencijom. Od 1981. do 1983. godine uvedeno je vanredno stanje i vojna uprava (Stan wojenny w Polsce 1981—1983). Formiran je Vojni savet ratnog spasa (Wojskowa Rada Ocalenia Narodowego,WRON).
Njime je predsedavao Vojćeh Jaruzelski (Wojciech Witold Jaruzelski), general armije, za koga se smatralo da ima naklonost i jedne i druge strane. Služba je zadržala osnovnu ulogu u otkrivanju ilegalnih ćelija ”Solidarnosti” i hapšenju aktivista. Na tome je posebno insistirao baš Jaruzelski.
Koordinator svih poslova bio je ministar unutrašnjih poslova, general oklopnih snaga Kišćak, dok su se u operativnom rukovodstvu nalazili zamenik ministra, načelnik Službe bezbednosti, Načelnici Trećeg odeljenja i rukovodilac specijalne grupe za praćenje sindikalnih aktivnosti.
Do kraja osamdesetih Služba je ostala glavna uzdanica Poljske radničke partije, sve vreme boreći se protiv ”Solidarnosti”. Privilegovan status u siromašnoj zemlji i posebna ideološka indoktrinacija činile su svoje. Partijski radnici usmeravali su komandire milicije kako da svoje saradnike moralno-politički obučavaju, ne bi li se lakše uključivali u rad Službe bezbednosti. Svi napori bili su uzaludni.
Služba bezbednosti, već u rigidnoj fazi, nije uspela da se izdigne na itelektualno-tehnološki nivo ”Borbene solidarnosti” (Solidarność Walcząca, SW ), ilegalne antikomunističke borbene organizacije, posebno odeljenja u Vroclavu. Javnost je počela sve glasnije da optužuje Službu, posebno Treće odeljenje, za nezakonske postupke.
Međutim, to još nije bilo kraj mukama ideologa Službe. Čak su se u Miliciji, ne retko, mogli čuti disidentski glasovi, ali to nikada nije javno izneto. Nijedan pripadnik Službe bezbednosti bezbednosti nije demonstrativno istupio iz sindikata građanske milicije, ali je interna kontrola zabeležila slučajeve saradnje oficira Službe bezbednosti s opozicionim ilegalnim pokretom.
Reformisanje
Nisu svi u u Službi bezbednosti bili rigidni. Mnogi su bili svesni da do nekih reformi mora doći, makar one bile spolja gledano i kozmetičke. Već 1981. godine ministar unutrašnjih poslova je sproveo neke izmene. Niža odeljenja su ukrupnjavana, spajana i centralizovana radi lakše organizacije i nadgledanja.
Funkcionalne službe koje su tražile veću operativnost dobile su i veću samostalnost u radu. Na taj način, termin Služba bezbedenosti imala je u Poljskoj dva značenja: šire (specijalna služba Ministrstva) i uže (delovi službe koji su bili politička policija). Kratko vreme pre ukidanja SB imala je oko 24.300 zaposlenih lica i oko 90.000 saradnika.
Ukidanje
Posle pobede opozicije na vanrednim izborima na čelo vlade došao je predstavnik ”Solidarnosti” Tadeuš Mazovjecki. General Kišćak je još godinu dana ostao ministar, a u organima Ministarstva ostala je praktično nedirnuta struktura Službe. Načelnik Trećeg odeljenja, general Majhrovski sa svojim saradnicima grozničavo je za to vreme uništavao dokumenta. Od avgusta 1989. do juna 1992. godine oko polovine arhive (više od 600.000 dokumenta) je uništeno.
Šestog jula 1990. godine na čelo Ministarstva došao je predstavnik ”Solidarnosti”, Kštištov Kozlovski. Za manje od mesec dana, 31. jula SB je raspušena. Funkcije zaštite državnih interesa preuzela je Uprava za zaštitu države (Urząd Ochrony Państwa, UOP). Ona je delovala do 2002. godine Godine 1996. reformisana je u državni organ koji je bio potčinjen direktno predsedniku vlade.
Pored drugih poslova, u početku je Uprava imala glavni zadatak da proveri rad Državne bezbednosti. Provera je bila dobrovoljna (!). Kroz nju je prošlo oko 14.000 ljudi od kojih je 10.500 prošlo bez kaznenih posledica. Procesuirani su samo oni kojima je dokazana politička represija i kriminalno-korupcionaške afere. Osmog maja 2002. godine deputati Sejma odobrili su reformu specijalnih službi.
Na osnovu te odluke ukinuta je Uprava za zaštitu države i osnovane su dve nove strukture: Agencija unutrašnje bezbednosti (Agencja Bezpieczenstwa Wewnetrznego, ABW) i Agencija obaveštajne službe ( Agencja Wywiadu, AW). Bez obzira na sve promene, ova služba ima danas isto tako mnogo posla, pre svega na spoljašnjem planu jer se Poljska pokazala kao najvatreniji i najpouzdaniji pristalica pomoći Ukrajini tokom SVO. To znači da je na sebe uzela veliki zadatak da izađe na kraj s veoma uhodanim i sposobnim ruskim službama, no to je druga priča.
Sve ovo što ste naveli u članku je tačno, samo ste izostavili pravu organizaciju koja je uništila socijalizam u Poljskoj,a potom i u cijelom svijetu,a to je Katolička crkva.Nikad Solidarnost ne bi uspjela bez direktne podrške crkve,a preko crkve i svih zainteresovanih stranih službi.Uostalom,tad je Poljak i izabran za papu.U vrijeme prije izbora za papu,Poljska je imala( zvanični ) dug oko 50 000 000 000$ ( nezvanično mnogo više ).U to vrijeme,plate u Poljskoj su bile između 1 i 2 $.Odmah poslije izbora Poljaka za papu,Karol Wojtila, papa Jovan Pavle II, Pariski klub i Londonski klub so oprostili pola duga Poljacima ( nezvanično se spominje daleko veća suma i nezvanično je cijeli dug oprošten ).Radi poređenja, Jugoslavija je u vrijeme raspada imala dug od 23 milijarde $ ( za koje dežurni dušebrižnici tvrde da nisu mogle biti vraćene ),a zajednička imovina za podjelu poslije raspada je imala vrijednost od 150 milijardi $.Poslije toga je Poljska dobila mnoštvo povoljnih kredita sa Zapada i direktno od Vatikanske banke,pa sad sami zaključite kako Poljska postade ” uspješna ” i ” samostalna ” država.