Tema ovog teksta jeste jedan reklo bi se običan, kurirski avion…samo da ga nisu pravili Nemci. Svi smo mi, na ovaj ili onaj način, svoja vojna znanja (biblioteka mog oca, ratnog oficira, bila je prepuna čak i za mene), na neki način dopunjavali i na ”Oružju”, ”Metku”, ”Kalibru”, ”Našim krilima”, ”Aero magazinu”, itd, itd.
U tim časopisima mogli smo se sresti s imenima kojih se svet istorije naoružanja ponosio na svakom delu naše planete – Brankom Bogdanovićem, Obradom Dinićem, Lazanskim i mnogim drugima. I sve to u vreme bez OSINTA i interneta.
Među te knjige pravovremeno su se umešale edicije ”Partizanske knjige” iz Ljubljane, zatim slikovnice Jelka Kacina, a o našoj stručnoj literaturi (glasnicima koje su imali svi vidovi i rodovi), da ne trošim reči. Bila su tu svetski vredna izdanja.
Međutim, pored niza drugih časopisa mesečnog tipa, u njih se umešala i čuvena edicija Bila Ganstona (prevedena kod nas krajem sedamdesetih) i jedan pasus bi, ustvari, trebalo da bude pravi uvod u ovaj tekst. O čemu je reč?
Kada su Nemci, već u očajanju videli da je ona skalamerija ”T-34” zasnovana na dobrim tehničkim rešenjima, ruski grubo ali svhrsishodno urađena, gotovo nepobediva kada se upotrebi kako treba, oni su se rešili na ono što drugi takođe rade. Pokušali su da ga imitiraju.
Posle nekoliko meseci rada Poršeovi konstruktori su vojnički precizno izvestili: ”Ovakav tenk mi ne možemo da napravimo jer nikako ne bi prošao našu pogonsku kontrolu”. Ostalo je istorija.
Ne verujem da nema znalca avijacije i ratne tehnike (ta trilogija bavila se raketama, avionima i ličnim naoružanjem) ko ovo nije pročitao.
Čemu ovakav uvod? Iz počasti prema posebnoj, ali baš posebnoj vrsti ljudi – maketarima koji su imali svoje časopise, kupove, takmičenja. Oni će me, kao neprevaziđeni znalci i čuvari sećanja svakako razapeti zbog ovog teksta(malo se šalim jer i ja sam se bavio maketarstvom) jer o o toj oblasti znaju detalje detalja. Njima ću posvetiti, sa svom svojom drskošću, jedan duži članak, jer su oni pravi čuvari sećanja i tragači za izgubljenim blagom avijacije, i ne samo nje. Preko mog profesora Baronijana Vartkesa, profesora primenjene muzike na FDU i glavnog i odgovornog muzičkog urednika RTS, zavoleo sam i tu oblast jer je postojao (ne znam da li još uvek postoji) kup ”Dule i Baron”, posvećen našim veoma poznatim maketarima
Maketari su svet za sebe. Kada bi se pravi avioni pravili onako pedantno ako oni to rade, naravno da bi to bilo preskupo. Alat, sredstva, tehnologija materijala, napelpnice, dekali, svet minijatura, sve je to ono čemu i običan laik može iskreno da se divi, a da ne pogreši..sem njih, maketara, kojima teško koja sitnica može da promakne. Pogotovo ako se ta maketa smesti u neku uverljivu dioramu.
Dok se ne drznem da uradim taj tekst, a uradiću ga, ovaj tekst posećujem jednom on aviona od kojih se neoprezno počne, a uopšte nije jednostavan jer je proizvod nemačke tehnologije bez obzira ko je pravio maketu. Deluje lako, ali je izuzetno težak za rad i utoliko veći izazov, a reč je o čuvenom kuriru ”Štork” (”Roda”).
Sovjeti su takođe imali svoju ”rodu” (”Po-2”) kao i druge države, ali tako sklepanu Nemci ne bi jednostavno umeli da je naprave. Sve države (bar većina) su imale kurirsko-borbene avione, ali jedna je ”Roda”. Ne po broju proizvedenih primeraka, koliko po broju zemalja koje su je usvojile licencno ili kopirale.
Jedan od podviga koji ga krasi jeste to da njegove letne karakteristike, uz sasav napredak tehnologije, nisu prevaziđene više od 35 godine. Prvi put se pojavio na sajmu u Varšavi,”Izazov”. Poleteo je u proleće 1936 godine sa fabričkog dela piste dužine 20 metara.
Fabriku je osnovao Geogrg Fizler u Kaselu 1930. godine jer za kurirske avione nije bilo ograničenja (niko nije spomenuo da će konstrukcija biti takva da će on moći odmah da nosi mitraljez MG-15 kalibra 7,9 mm. Ni to nije sve. Koristeći STOL uslove, to je samo jedan od četiri (!) aviona koji su ratovali od prvog do poslednjeg dana Drugog sv. rata u Evropi.
Da je reč o savršenom (ako tako nešto postoji) za svoje tt potrebe, govori i podatak da ga je koristio Čerčil jer su Englezi zaplenili 47 ”Roda”. Svetsku slavu je stekao kada je septembra sa gotovo nemogućeg terena, u ”po bela dana” oteo Musolinija iz zarobljeništva na planinskom masivu Grand Saso. Sleteo i uzleteo ispunivši zadatak.
Proizveden je relativno mali broj primeraka (reč je ipak o luksuznijem štabsko-kurirskom avionu koji je osnovni zadatak imao da sa što manje rizika dopremi na određeno mesto visoke oficire ili dokumenta, pa je taj broj 2.549 ”Roda”. Posle rata, brzo obnovljena čehoslovačka industrija nastavila je da ga proizvodi pod oznakom ”Mraz -66 Čap” kao i Francuska (”Morane Saulnier MS 500”).
Čak su i Sovjeti u svom poznatom birou ”OKA-38” napravili jedan ”Fi-156” 1940. godine pa su videli da je mnogo jevtinije i lakše napraviti spomenuti vazdušni bicikl ”PO-2” kog ste mogli ostaviti na svakoj livadi. S dovoljno votke on je mogao da poleti. Francuzi su napravilli 925 primeraka, Rumuni (”ICAR”) licencno oko 90, a Česi 138. Posle rata on je nastavio svoju građansku karijeru kao veoma upotrebljiv avion.
U našim redovima
Interesantna je njegova istorija u našem naoružanju. Mi smo pred rat nabavili dvadeset aparata koji su svi od redom uništeni, dok su partizani zaplenili osam ”Roda”, da bi 1947. od Čehoslovaka nabavili još 14 koji su bili 1957. godine predati građanskoj službi, dok nisu rashodovani 1960. godine. Ali, ni to nije sve.
Pored 14 zemalja koje su ga koristile, što govori o njegovoj upotrebljivosti, Jugosloveni su namerili da naprave i svoj primerak. Sredinom 50 godina zamenjujući ”Rodu”, Boris Cijan je od 1958. do 1961. godine u Ikarusu pokrenuo proitzvodnju ”Kurira”, o čijoj nameni ime dovoljno govori.
”Kurir” je bio visokokrilac, s neuvlačećim trapom i motorom ”Lyciming”. Imao je tri sedišta, a materijal koji je korišćen bio je metal kao noseća konstrukcija i platno, kao pokrivajuća. Konstruktor se nije na tome zaustavio već je 20. seprembra 1958. godine testirao na Dunavu hidroverziju koja tada nje zaživela.
Međutim, nakon reorganizacije 1961. godine sve eskadrile za vezu dobile su upravo ”Kurir”. On je imao tri vrste motora. Najviše je bilo zastupljeno klipnih motora ”DM-6R 116 kW” koji je proizvođen u ”Dvadeset i prvom maju” u Rakovici (licenca “Walther Minor” sa dvokrakom elisom ”Zmaj 66” promenjivog koraka.
Posle 1971. kada je prestala proizvodnja tih motora, ugrađivani su ”Lycoming O – 435-1 od 132 kW” sa elisom ”T-1” fiksnog koraka. Stiglo se i do hidroverzije koja je imala jači motor ”G-435-C2B od 260 kW”.
Sve u svemu, možemo se pohvaliti i jednim primerkom u našem Vazduhoplovnom muzeju. Ovaj avion radio je tačno ono zašta je bio namenjen, a nadam se da će cenjene kolege maketari imati strpljenja za jedan duži tekst o svom hobiju. Onako kako se spremaju oni, u sitnice, tako moram i ja.
Kad sam bio mali,mogle su da se kupe mini makete aviona sa gotovo svim delovima za sklapanje,ne znam da li ih jos ima.lep hobi,lep text…..a tek pomisao da smo nekad pravili avione,a sad nista i jos gore….kako drugi hoće.
svaka Vam cast za clanak,cisto da se afirmisu ljudi koji ,svoju ljubav iskazuju kro izradu maketa..licno,sto naravno nije obavezujuce,bih voleo vise ovakvih clanaka.izvinjavam se ako sam ne obavesten,ali clanci o ,recimo IK-3 ..o nasim pilotima i avionima iz prvog i pre prvog svetskog rata ,bi mozda bili relaksirajuci i poucni za mnoge..
i jos jednom Vam se zahvaljujem za veoma interesantan tekst.
pozdrav i MOLIM VAS nastavite ovako..
Sale,
Hvala za podršku i pohvalu. Spremam se za serijal o našoj predratnoj avio-industriji, pa ću dodaći i Sivčeva (S-49 je za mene bio podvig). Inače, pravi raritet je IK-5, on će ubrzo na monitor. U svakom slučaju, maketari su poseban svet i treba ih upoznati i razumeti kakva je to vrsta posvećenosti, truda i znanja.
Odličan avion.
Sanitetska verzija,za vezu,štabni avion i mnogo drugih zadataka.
Avion koji je jedna od ikona drugog svetskog rata.
Nije previše eksponiran kao drugi avioni,a završavao je ogroman broj zadataka za koje drugi avioni jednostavno nisu bili namenjeni.