Rat u Ukrajini pretvorio je tenk iz simbola proboja u jednu od najpraćenijih meta na bojnom polju. Nekada je najveća opasnost dolazila iz protivtenkovskih raketa, mina i neprijateljskih tenkova, dok danas iznad svakog oklopnog vozila može da kruži mali FPV dron vredan nekoliko stotina dolara.
Ruska vojska je odgovor tražila u metalnim kavezima, dodatnim pločama, mrežama i konstrukcijama koje su pojedine tenkove pretvorile u vozila gotovo neprepoznatljive siluete. Problem je što svaki novi kilogram zaštite počinje da uzima ono zbog čega tenk uopšte postoji: pokretljivost, brzinu reakcije i slobodu rada kupole.
Ruski analitičar Jaroslav Dimčuk smatra da mnogo sofisticiranije rešenje zapravo nije novo. Njegovi koreni sežu nekoliko decenija unazad, u vreme kada FPV dronovi nisu ni postojali kao pretnja, a sovjetski i ruski konstruktori pokušavali su da automatski unište protivtenkovsku raketu pre nego što pogodi oklop. Rat je sada tu staru ideju vratio u potpuno drugačijem obliku.
Dimčuk tvrdi da su nedavna iskustva pokazala da sistem može da funkcioniše i protiv dronova. Istovremeno su, prema njegovom opisu, pokazala nešto mnogo neprijatnije: u borbi između tenka i roja možda nije presudno koliko napada sistem može da odbije, već koliko dugo ima čime da puca.
Arena-M kao odgovor iz vremena pre FPV dronova
U središtu Dimčukove analize nalazi se ruski sistem aktivne zaštite Arena-M. Njegov osnovni princip je jednostavan. Radar prati prostor oko tenka, otkriva objekat koji mu se velikom brzinom približava, a zatim sistem automatski aktivira kontramuniciju koja pokušava da uništi pretnju pre kontakta sa oklopom.
Današnja Arena-M rezultat je dugog razvoja koji vodi do sovjetskih sistema aktivne zaštite.
Još tokom osamdesetih godina na modernizovane tenkove T-55AD ugrađivan je sistem Drozd, namenjen prvenstveno odbrani od protivtenkovskih projektila. Iskustva kasnijih ratova, posebno borbi u Čečeniji, dodatno su podstakla razvoj aktivne zaštite.
Tada niko nije konstruisao sistem sa idejom da će iznad tenka jednog dana kružiti desetine jeftinih letelica sa eksplozivom. Dimčuk smatra da se osnovni princip ipak pokazao primenljivim i protiv njih.
Radar Arene-M otkriva cilj, sistem procenjuje putanju, a kontramunicija pokušava da ga uništi pre udara u vozilo. Umesto da tenk pasivno čeka da dodatni oklop primi pogodak, zaštita aktivno napada dolazeću pretnju.
Cena zaštite od drona od 500 dolara
Tu počinje prvi problem. Dimčuk navodi procene prema kojima Arena-M može koštati između 300.000 i 500.000 dolara, dok FPV dron sposoban da ošteti ili uništi tenk može koštati oko 500 dolara.
Sama razlika u ceni, međutim, ne znači da je sistem ekonomski besmislen. Tenk, posada i njegova borbena vrednost vrede višestruko više od sistema zaštite. Mnogo ozbiljnije pitanje jeste koliko napada Arena-M može da odbije pre nego što potroši kontramuniciju.
Dimčuk navodi da ruska odbrambena industrija sada radi na modernizaciji sistema i povećanju količine municije koju jedan tenk može da ponese.
To nije jednostavno kao pričvršćivanje još nekoliko lansera. Kupola već nosi veliki broj senzora, optičkih sistema, naoružanja i druge opreme. Dodavanje novih elemenata može da oteža pristup motornom prostoru, servisiranje vozila i normalno funkcionisanje drugih sistema.
Jedno od rešenja koje se razmatra, prema njegovim navodima, jeste veći broj fizički manjih kontraprojektila.
Navodni borbeni test pokazao i snagu i slabost
Najzanimljiviji deo Dimčukove analize odnosi se na događaj koji smešta oko 23. jula u područje Dobropilja.
Prema njegovoj verziji događaja, ruska grupa “Centar” prebacivala je veću oklopnu formaciju prema području Belickog, kada su ukrajinski izviđački i udarni dronovi otkrili vozila.
Među tenkovima su se, tvrdi Dimčuk, nalazili T-72B3 opremljeni sistemom Arena-M. Usledio je napad FPV dronovima. Prema njegovom opisu, sistem je radio upravo ono za šta je projektovan. Dolazeći dronovi su otkrivani i obarani jedan za drugim.
Problem se pojavio tek kada je napad nastavljen. “Arena-M” je, prema njegovim tvrdnjama, nastavila da uništava dronove sve dok nije potrošila raspoloživu kontramuniciju.
Ukrajinska strana je imala još dronova. Taj detalj Dimčuk vidi kao možda najvažniju lekciju čitavog događaja. Aktivna zaštita može da promeni odnos između tenka i pojedinačnog FPV drona, ali se zatim pojavljuje problem zasićenja.
Koliko dronova treba za jedan tenk?
Na osnovu iskustava sa fronta, Dimčuk navodi procenu da za uništavanje jednog dobro zaštićenog tenka može biti potrebno između 15 i 20 FPV dronova.
Pojedina vozila sa ekstremnim improvizovanim zaštitnim konstrukcijama, poznata kao “kornjače” ili “ježevi”, prema njegovim navodima preživljavala su i napade više od 20 FPV dronova pre nego što su bila onesposobljena.
Broj sam po sebi može izgledati povoljno za tenk. Dimčuk, međutim, upozorava da je ekonomija roja drugačija.
Protivnik može prihvatiti gubitak desetina relativno jeftinih kamikaza dronova ukoliko je rezultat uništen ili imobilisan tenk, posebno kada njegovo zaustavljanje otvara mogućnost dodatnih napada artiljerijom, drugim dronovima ili protivtenkovskim sistemima.
Takva računica znači da aktivna zaštita ne mora samo da pobedi prvi dron. Mora da preživi peti, deseti, petnaesti i možda dvadeseti.
Zašto još čelika nije pravo rešenje
Ruske jedinice su tokom rata pokušavale da povećaju preživljavanje vozila dodavanjem sve složenijih fizičkih prepreka oko njih.
Čelične ploče, mreže, kavezi i veliki okviri mogu da otežaju direktan pogodak u najosetljivije delove tenka. Dimčuk smatra da takav pristup ima jasnu granicu.
Dodatna masa opterećuje transmisiju i podvozje, smanjuje pokretljivost i može da ograniči okretanje kupole. Vozilo postaje otpornije na pojedine napade, ali istovremeno počinje da gubi karakteristike zbog kojih je tenk koristan u ofanzivnoj operaciji.
Arena-M pokušava da izbegne taj kompromis. Umesto stvaranja još većeg fizičkog oklopa, sistem bi trebalo da formira aktivnu zonu oko vozila i uništi pretnju pre udara.
Međutim, ni ona nije mala niti jednostavna oprema.
Domet reakcije ostavlja malo vremena
Dimčuk kao drugi problem izdvaja relativno malu udaljenost na kojoj Arena-M mora da reaguje.
Prema parametrima koje navodi, cilj se otkriva na približno 50 metara, dok se samo uništavanje odvija na udaljenosti od približno 20 do 30 metara od vozila. To ostavlja veoma malo vremena između detekcije i udara.
Posebno zahtevni postaju FPV dronovi koji prilaze odozgo, iz pravca koji je tradicionalno bio jedna od najranjivijih zona tenka.
Promena profila napada dodatno komplikuje posao sistemu koji je prvobitno nastao za borbu protiv protivtenkovskih projektila sa znatno predvidljivijom putanjom.
Dimčuk zato smatra da modernizacija ne može da se završi jednostavnim dodavanjem nekoliko komada municije.
12, 24 ili 36 projektila?
Jedan od pravaca razvoja koji razmatra jeste značajno povećanje broja kontraprojektila.
Dimčuk navodi primer mogućnosti da modernizovana Arena-M umesto 12 dobije 24 fragmentaciona projektila.
Takva količina bi, prema njegovoj računici, mogla da omogući tenku da dovoljno dugo prolazi kroz područje intenzivnog delovanja FPV dronova i izađe iz zone najveće opasnosti.
Zanimljivo je da je starija osnovna Arena, pre verzije M, imala 22 odbrambena projektila.
Veći broj zato nije nova ideja. Problem je što ni 24 možda nisu dovoljna.
Dimčuk ide i korak dalje i razmatra hipotetičku Arenu-M sa 36 kontraprojektila. Ni tada, priznaje, niko ne može garantovati da protivnik jednostavno neće poslati još više dronova.
Takva matematika pokazuje koliko je neobična priroda današnjeg rata.
Povećanje zaštite više ne tera protivnika nužno da konstruiše mnogo sofisticiranije oružje. Može ga jednostavno navesti da pošalje još deset jeftinih letelica.
Zašto su veliki tenkovski napadi postali retki
Dimčuk čitav problem povezuje sa promenom načina na koji ruska vojska danas koristi oklop.
Velike koncentracije tenkova mnogo lakše se otkrivaju nego na početku rata. Izviđački dronovi neprekidno nadgledaju pravce kretanja, dok informacije o kolonama mogu brzo da stignu do FPV jedinica, artiljerije i drugih udarnih sredstava. Zbog toga su klasični veliki tenkovski napadi postali znatno ređi.
Ruske snage sve češće koriste manje grupe, pojedinačna vozila i pešadijsku infiltraciju umesto koncentrisanja velikog broja oklopnih vozila na uskom pravcu.
Dimčuk smatra da bi uspešna modernizacija aktivne zaštite mogla ponovo da proširi prostor za agresivniju upotrebu oklopa. Prema izveštajima koje navodi, ruska proizvodnja T-72 i T-90 značajno je povećana, dok se veliki broj tenkova i dalje nalazi u rezervi i pozadinskim bazama.
Za rusko Ministarstvo odbrane zato pitanje nije samo kako zaštititi jedan T-72B3 od jednog drona. Mnogo važnije je da li postoji sistem koji bi hiljadama postojećih oklopnih vozila omogućio da ponovo deluju na bojnom polju na kojem se iznad njih gotovo neprekidno nalaze bespilotne letelice.
Dimčuk smatra da je Arena-M pokazala dovoljno da bi razvoj bio nastavljen, ali ne i dovoljno da bi sistem u sadašnjem obliku predstavljao konačno rešenje. Njegova sledeća faza, prema njegovoj proceni, biće pokušaj da se poveća broj napada koje jedan tenk može da preživi bez pretvaranja vozila u još težu i manje pokretnu konstrukciju.
Ukoliko ruska industrija uspe da pronađe taj balans i sistem dobije masovniju primenu, Dimčuk očekuje da bi se veliki broj tenkova koji se sada čuvaju dalje od najopasnijih delova fronta mogao ponovo pojaviti u znatno većem broju na ukrajinskom ratištu.
