Kakvu je i koliku cenu platila Nemačka ispunjavajući sulude zamisli i ideje svog vođe? Nećemo se baviti materijalnom štetom jer smo već pisali o uništenim sredstvima, gradovima sravnjenim sa zemljom, razorenim mega–strukturama, itd. Ovde je reč o nepopravljivoj, najdragocenijoj stavki – ljudskim životima. Poginuli, umrli, podlegli povredama, nestali u borbi; rečju – oni koji se svojim porodicama neće više vratiti.
Kad se rat završi tada godinama i decenijama službe za asanaciju, arhivisti, istoričari i brojni istraživači bave se utvrđivanjem gubitaka. Ni u jednom ratu, pa čak ni u ovim iz XXI veka, nije bilo moguće utvrditi tačan broj žrtava. Ono što se pouzdano zna jeste to koliko njih je krenulo iz kasarne, pa ni to ponekad jer su dobrovoljci stizali na razne načine do ratišta; koliko njih se vratilo, gde je nestalo, kako su se rasuli, to je najsloženije pitanje. Time smo se svojevremeno bavili u tekstu „Nestali u akciji“, ali i parcijalno u tekstu „Nemci u ruskoj zemlji“.
Kako je u tom bilansu života i smrti prošao glavni pokretač, nacistička Nemačka, pokušaćemo da predstavimo u tekstu koji će prikazati približne (ne i konačne) podatke o gubicima žive sile. Neće biti samo reči o brojkama, već i o metodologiji istraživanja jer ona je, između ostalog, takođe jedan od veoma značajnih faktora koji otežavaju stvaranje ukupne slike, a zatim i poređenje postignutih rezultata istraživanja naučnika širom sveta.
Ovim problemom bavili su se posle rata mnogi po službenoj dužnosti. U Nemačkoj je za to bila zadužena prvenstveno Vojno–pretraživačka služba Nemačke (Deutsche Dienststelle – WASt), koja je kasnije ušla u sastav Federalnog arhiva Nemačke. Ona je u svojoj kartoteci imala podatke za oko osamnaest miliona vojnih obveznika svih kategorija. Te podatke koristio je i međunarodni Crveni krst. Među najupornijim i najcitiranijim autorima stalno se pojavljuje ime Ridigera Overmarsa (Rüdiger Overmans), istoričara iz Diseldorfa.
U nedostatku drugih materijala na rezultate njegovih istraživanja pozivali su se mnogi renomirani svetski istoričari i instituti. On je 2000. godine objavio knjigu „Nemački vojni gubici u Drugom svetskom ratu“ („Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg“). Problem s kojim se on suočio obeležio je i njegove rezultate, pa se danas taj izvor smatra samo komparativnim. Nova saznanja su ga smestila u vrlo određeni vremenski kontekst. Kraće rečeno – njegov rad je vredeo ograničeno jer su na površinu izbila nova saznanja.
Veliki problem bio je nepostojanje jedinstvenog obrasca vođenja gubitaka: svaki vid nemačkih oružanih snaga imao je svoju metodologiju. Na to dodajmo i armadu SS koja je takođe imala svoj način beleženja gubitaka. Ali, na sve to dolazila je i statistika zdravstvene službe. Ni to nije dovoljno da se oslika razmera otežanih mogućnosti istoričara da dođu do pravih podataka. Zdravstvena služba je takođe imala svoj način popisivanja gubitaka i to u zavisnosti od mesta prijema ranjenog ili bolesnog vojnika (prihvatni centri, poljske bolnice, stacionari, rehabiliticione ustanove, itd). Time se ne završava metodološka entropija: na putu do bolnice ili iz bolnice umiralo se i to u značajnom broju – čak i do 15%, a ti gubici su često vođeni tamo gde su zatečeni – od strane građanskih teritorijalnih vlasti. Bolesnik bi bio primljen u jednoj ustanovi, prebačen u drugu, a podlegao povredama u trećoj, ili na kućnom lečenju.
Građanski gubici usled bombardovanja, uličnih borbi, itd, takođe su posebna stavka. Postoje i klasični demografski gubici (ljudi se rađaju i umiru i tokom rata) koji su bili opterećeni lošim uslovima života. Istraživačima je rad bio trostruko otežan: najpre, mnogo arhiva nalazilo se u Saveznoj Republici Nemačkoj što je predstavljalo problem za istraživače iz drugih jezičkih sredina. Drugi problem je bio deo arhiva koji se nalazio u Demokratskoj Republici Nemačkoj.
Treći, onaj koji je bio i najbogatiji bar kad je reč o Istočnom frontu, bio je pod embargom Centralnog arhiva Ministarstva odbrane Sovjetskog Saveza. Sovjetski naučnici su pod pritiskom političara pisali tekstove s prilagodljivom rezulatima. Spoj političke manipulacije i nauke nikada nije davao dobar rezultat, pa ni u ovom slučaju. Dodajmo tome i hladnoratovsko nepoverenje u sovjetske izvore, pa ćemo steći približnu sliku istraživačkih muka.
Podaci koji su izneti u knjizi Ridigera Overmarsa dovedeni su u pitanje od strane mnogih istraživača. Na Zapadu ne postoji ni približno ista (pa ni tačna) slika gubitaka. Tako Džordž Maršal (George Catlett Marshall, general armije, tvorac plana istog imena) navodi još 1945. godine gubitke Nemaca i Italijana samo u borbama protiv zapadnih saveznika. Ti podaci su dva i po puta veći od onih koje je znatno kasnije naveo Overmars, a reč je o prvoj mirnodopskoj godini kada ni izbliza nije bilo sve na dohvat ruke.
Interesantno je istraživanje jedne skrajnute, profesionalne ustanove koja se bavila gubicima svih vrsta – Osiguravajućeg društva MetLife (Metropolitan Life Insurance Company, Inc, međunarodna korporacija sa sedištem u Njujorku). Malo ko je očekivao da će se oni time pozabaviti, ali njima je to bio posao. Oni su prve podatke izneli već 1946. godine pa se sasvim sigurno ne mogu uzeti ni kao približni jer ni akcija „Kilhoul“ još nije bila završena. Zašto su to radili? Naravno, zbog svog interesa. Mnogi rođaci poginulih Nemaca pobegli su na vreme iz zemalja sila Osovine noseći sa sobom i polise životnog osiguranja. Tu nije bilo sentimenta i saučešća, već samo računice.
Bilo je još parcijalnih istraživanja. Britanski istoričar Ričard Overi (Richard James Overy) bavio se gubicima u vazdušnom ratu i bombardovanjima. Sve to, uključujući i metodologiju koja je bila različita od zemlje do zemlje, doprinelo je zamagljenoj, a time nepreciznoj slici nemačkih gubitaka. Pri tom se uopšte ne bavimo insinuacijama da je neko hteo namerno da umanji ili poveća gubitke; ti podaci su, bar kad je reč o Saveznoj Republici Nemačkoj, imali materijalne posledice (socijalno – penzijska i invalidska potraživanja, obeštećenja ratnih zarobljenika i logoraša, ratna odšteta, itd). Nemačke službe imale su pune ruke posla. Krajem osamdesetih godina i kod nas je Crveni krst pokrenuo akciju isplate odštete logorašima i radnicima na prinudnom radu. Stariji čitaoci se toga svakako sećaju.
Sovjetsko-ruska strana medalje
Istinski obrt i značajan pomak u ovoj oblasti učinjen je publikovanjem naučno–istraživačkih napora grupe naučnika okupljenih oko general–pukovnika Krivošejeva ( Кривошеев, Григорий Федотович). Oni su više godina istraživali ogroman fond Centralnog arhiva Ministarstva odbrane Ruske Federacije u kome su se nalazili i zaplenjeni nemački dokumenti. Reč je o vagonima dokumenata.
Podsetimo da je veliki broj država potpisao posle rata bilateralni sporazum sa Sovjetskim Savezom o razmeni podataka i materijala. Tako se kopije kompletnih fundusa naše građe nalaze u spomenutom arhivu, bar do 1948. godine. Na Krivošejeva nije bilo pritisaka kao u vreme Hruščova ili Brežnjeva, pa ni zahteva da se podaci umanjuju ili povećavaju. Ni za njihov rad ne može se reći da je konačan i bezuslovan jer su i oni imali slične probleme kao i drugi istraživači.
Evidentno je da su dobijene najpribližnije slike, a boljih, kako prolazi vreme, svakako neće biti iz razumljivih razloga. Šta ohrabruje da se istraživač može s određenom dozom pouzdanosti pozvati na te podatke? Arhiv u Podoljsku je najveći vojni arhiv na svetu. Sadrži preko 20 miliona arhivskih predmeta i više od 60 miliona jedinica vojno–medicinske dokumentacije, prostirući se na preko trideset hektara u nekadašnjem pešadijsko–mitraljeskom učilištu, na nekih tridesetak kilometara od centra Moskve.
Knjiga iz koje koristimo podatke je iz biblioteke autora teksta, a može se, povremeno, naći i u PDF. Njen pun naziv je „Veliki otadžbinski rat bez pečata tajnosti – knjiga gubitaka“ („Великая отечественная без грифа секретности“). Reč je o najnovijem „vodiču“ kroz gubitke vezane za učešće Sovjetskog Saveza u borbama u Evropi, ali i na Dalekom istoku. Objavila ju je Izdavačka kuća „Vеće“ (Издательский дом „Вече“ Москва. Вѣче je – koga interesuje etimologija ove reči – narodni zbor kod starih Slovena).
Štampana je u ”Tulskoj tipografiji” u tiražu od 3000 primeraka, a promovisana je 2009. godine. Iz nje ćemo citirati samo podatke interesantne za ovaj tekst, jer se među koricama nalazi desetine tabela s komentarima. Koliko god da je ta građa naučno suvoparna, ipak se čitalac ne može otresti osećanja da mu je u rukama zapisnik tragedije gigantskih razmera. Zbog čega je ona još važna? Ne bavi se samo ljudskim gubicima, već i podacima proizvodnje i gubitaka materijalno–tehničkih sredstava, od metka do brodova. Stoga je njena pojava izazvala značajna pomeranja u srodnim tablicama i studijama širom sveta.
Prvi državni nemački dokument (nezavisno od izveštaja Oružanih snaga) koji se pojavio i bio koliko-toliko upotrebljiv jeste poslednji Izveštaj nemačkog Centralnog biroa od 14. marta 1945. godine. On navodi stanje za period 31. XII 1944 – 31. I 1945. godine. Na osnovu njega (uz sve pomenute nepreciznosti usled načina prikupljanja podataka) doznajemo sledeće:
- Period 01. IX. 1939 – 31. XII 1944. godine:
- Bespovratni gubici: 3.823.728 ljudi.
- Ukupni gubici (ubijeni, sanitarni gubici/umrli od rana, nestali u akciji ili zarobljeni): 9.063.728 ljudi.
- Period od 01. IX 1939 – 31. I 1945 godine:
- Bespovratni gubici: 2.904.103 ljudi.
- Ukupni gubici: 8.333.978. ljudi.
Podaci su objavljeni najpre u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta (OKW) i korišćeni su od strane mnogih istoričara, bez obzira na izuzetno veliki problem provere. U OKW izveštaji su se slivali i sa zapada i sa istoka. Oni koji vladaju nemačkim jezikom mogu da ga potraže u Bundes arhivu pod nazivom: Kriegstugebuch des Oberkomandos der Wermacht Band IV.
Iz podataka se vidi da je broj ubijenih i umrlih na dan 31. decembra 1944. godine bio veći nego što je upisano u sledećem periodu, s trendom porasta. Reč je po svoj prilici o nedostatku ili dupliranju podataka jer su za 31. januar 1945. godine, mesec dana kasnije, podaci umanjeni za 729.750 ljudi. Originalnih statističkih podataka o gubicima žive sile izvedenih za 1945. godinu u nemačkim arhivima nije bilo! Stoga su zaključci izvođeni orijentaciono na osnovu procene ekstrapolacije trenda.
To jeste bilo veoma nepouzdano, a svakako netačno jer su gubici nesrazmerno i nepredvidivo rasli poslednjih meseci sukoba. Od validne dokumentacije nađeno je samo nekoliko izveštaja načelnika medicinskih službi KoV Nemačke u kojima su prikazani podaci bez mogućnosti provere. Razlog je već naveden – bolnice imaju svoj način evidencije, prijema i otpuštanja pacijenata, patološke obrade, itd. Štaviše, dva meseca pred smrt sam Hitler je izjavio da je Nemačka izgubila do tada dvanaest i po miliona ljudi, od čega je bar polovina poginula u borbi.
Šta još komplikuje potragu? Više od 1.800.000 stranih državljana i drugih nacionalnosti bili su pripadnici Vermahta ili SS! Od njih je formirano 59 divizija, 23 brigade, nekoliko samostalnih pukova, legija i bataljona. To nije mala brojka. I oni su masovno ginuli, a samo imenima su se razlikovali od pripadnika Vermahta kome su služili: „Galičina“, „Flandrija“, „Viking“, „Šarleman“, „Langemark“, itd.
- Konačno, nemački bespovratni gubici samo na Istočnom frontu (bez saveznika) u periodu od 22. juna 1941. do devetog maja 1945. godine iznosili su ukupno 8.876.300 ljudi. Gubici njihovih saveznika bili su 1.468.200 ljudi, odnosno 20,4% nemačkih gubitaka.
- Nemaca je poginulo (podleglo povredama, nestalo u borbi) 5.300.000 vojnika, a saveznika (po istim uzrocima) 668.200 vojnika. Poginulo je ukupno 5.968.200 pripadnika sila Osovine.
Bespovratni gubici bili su u konačnom zbiru ogromni – 10.344.500 ljudi, ne računajući potpuno razbijanje oružanih snaga i njihovu kapitulaciju. Samo Sovjetima predalo se 1.600.000 ljudi. I konačno, radi demistifikacije zabluda – odnos gubitaka Nemaca i Sovjeta bio je 1:1,1. Najveći gubici Sovjeta bili su u prvim dvema godinama rata. Mnogo veći deo gubitaka ukupne sovjetske populacije nastao je genocidom, sistematskim ubijanjem nedužnog stanovništva, zarobljenika, usled bolesti, loših uslova života, itd. Sovjetski borac bio je nadmoćan u sukobu s nemačkim za koga je radila gotovo cela Evropa. To je i dokazao ulaskom u Berlin.
Ostaje da se odgovori na pitanje – šta ćemo s ukupnim gubicima Nemaca na svim frontovima? Po bespućima interneta kruže krajnje neprovereni podaci da je Nemaca i njihovih saveznika poginulo oko petnaeset miliona. Posebno teško je to utvrditi u slučaju Japana gde su se neke jedinice skrivale godinama, ne znajući da je rat završen. Sovjetima su ti podaci samo približno dostupni iz poznatih razloga.
Kako stoje stvari na Zapadu? Šta kažu njihovi istraživači, instituti, arhivi? Na Zapadu očigledno nemaju mnogo razloga da „duvaju u pepeo“ i istražuju ovo pitanje. Činjenica je da se podaci koji su stigli od zapadnih istoričara često ne podudaraju, što je normalno. Međutim, oni su i kontradiktorni, pa i neupotrebljivi kada se mogu i razlikovati gotovo dvostruko. Da li je neko spreman, kao što je to uradio Krivošejev sa svojim saradnicima, da ozbiljno obuhvati to pitanje? Ako znamo da je širom Evope na delu revizija istorije, da neonacizam i desničarski pokreti zasnovani na tim idejama cvetaju, odgovor se gotovo sam nameće.
Uzimajući u obzir mentalni sklop, ali i strukturu NATO u kome se nalazi najveći broj nekadašnjih članica Trojnog pakta odnosno sila Osovine (Japan to nije samo formalno), rekli bismo da je taj brod odavno otplovio i da ponovo tone na stepama Donbasa.
Kao i uvek studiozno i objektivno. Bravo!!!