Izrael iz rata na Bliskom istoku izvlači pouku koja je za njegovu vojsku mnogo ozbiljnija od pitanja jedne pojedinačne isporuke oružja. Čak ni najbliži saveznik nije potpuno pouzdan izvor municije kada politički odnosi počnu da određuju šta sme da napusti skladišta i kada.
Američka odluka iz maja 2024. godine da ograniči transfer pojedinih kategorija teškog naoružanja zbog neslaganja oko izraelskih operacija u Pojasu Gaze u Jerusalimu je shvaćena kao upozorenje. Do tada je američka logistička linija delovala gotovo kao produžetak izraelskog vojnog sistema snabdevanja.
Iz SAD je stiglo više od 50.000 tona vojne opreme i municije ukupne vrednosti oko 13,4 milijarde dolara. Među prethodno isporučenim sredstvima nalazile su se hiljade avionskih bombi, precizna municija i sredstva namenjena uništavanju utvrđenih ciljeva. Međutim, politička odluka u Vašingtonu pokazala je koliko brzo takav lanac može da bude usporen ili prekinut. Izraelsko Ministarstvo odbrane sada pokušava da ukloni upravo tu ranjivost.
Rafael Advanced Defense Systems i Elbit Systems dobili su zadatak da razviju izraelsku alternativu američkom JDAM-u, kompletu koji klasičnu slobodno padajuću bombu pretvara u precizno vođeno oružje. Cilj nije stvaranje egzotičnog novog projektila. Izrael želi nešto mnogo praktičnije: sistem koji može da se proizvodi u velikom broju, skladišti u dovoljnim količinama i koristi bez čekanja na političku odluku iz Vašingtona.
Američka odluka promenila računicu
Pre ograničenja isporuka Izrael je raspolagao veoma snažnim američkim kanalom snabdevanja. Među prenetim sredstvima nalazilo se oko 14.000 avio-bombi Mk-84, 6.500 bombi mase približno 250 kilograma, 2.600 preciznih GBU-39/B i oko 1.000 protivbunkerskih bombi.
Takve količine omogućavale su izraelskom ratnom vazduhoplovstvu da vodi dugotrajne operacije bez potrebe da se svaka velika potrošnja odmah nadoknađuje domaćom proizvodnjom. Odluka administracije u Vašingtonu da deo isporuka zaustavi zbog neslaganja oko načina izvođenja operacija u Gazi pokazala je i drugu stranu tog modela.
Izrael može da poseduje avione, obučene posade i dovoljno ciljeva, ali političko ograničenje na isporuku municije može direktno da utiče na tempo operacija. Zbog toga projekat domaće alternative JDAM-u nije samo još jedan posao izraelske vojne industrije. On predstavlja pokušaj da se politički rizik pretvori u industrijski problem koji Izrael može sam da rešava.
Rafael i Elbit već imaju potrebnu osnovu
Izraelska industrija pritom ne kreće od nule. Naime, Rafael već godinama proizvodi porodicu kompleta za precizno navođenje Spice, dok izraelsko ratno vazduhoplovstvo ima veliko operativno iskustvo sa američkom vođenom municijom. Upravo bi ta kombinacija trebalo da bude ugrađena u novi sistem.
Izvori iz izraelske odbrambene industrije navode da projektanti koriste iskustva prikupljena tokom stvarnih borbenih operacija, odnosno ne pokušavaju samo da naprave lokalnu zamenu američkog proizvoda, već komplet prilagođen zahtevima sopstvenog ratnog vazduhoplovstva.
Spice 2000 je već pokazao šta izraelska industrija može da uradi sa velikom klasičnom bombom i savremenim kompletom za navođenje. Takvo oružje korišćeno je i tokom izraelskih operacija u Libanu, uključujući napade na objekte povezane sa infrastrukturom Hezbolaha.
Zbog toga glavni problem novog projekta verovatno neće biti sposobnost izraelskih kompanija da naprave preciznu bombu. Mnogo teži zadatak biće napraviti je dovoljno jeftino.
Zašto je JDAM toliko važan
Američki JDAM nije postao jedno od najrasprostranjenijih preciznih sredstava samo zato što je prilično efikasan. Njegova ključna prednost jeste odnos cene i mogućnosti.
Prema dostupnim podacima, cena kompleta može da se kreće približno od 25.000 do 84.000 dolara, zavisno od verzije i ugovora, što se na zapadu smatra prilično povoljnim. To omogućava da se precizno oružje koristi u količinama koje bi bile finansijski mnogo teže izvodljive sa skupljim raketama ili specijalizovanim bombama.
Izrael upravo takav proizvod želi da dobije. Za zemlju koja može da izvrši stotine ili hiljade udara tokom dugotrajnog sukoba nije dovoljno imati nekoliko izuzetno sposobnih sistema. Potrebne su velike serije municije koju industrija može kontinuirano da dopunjava. Serijska proizvodnja izraelskog kompleta planirana je za leto 2027. godine.
Od američke pomoći ka sopstvenoj proizvodnji
Promena se ne svodi samo na jednu vrstu bombe. Izraelski vojni vrh počinje da tretira sigurnost snabdevanja kao sastavni deo borbene sposobnosti. Kupovina iz SAD decenijama je bila jednostavnija i često jeftinija od razvoja paralelne domaće proizvodnje, ali poslednje ograničenje pokazalo je cenu takve zavisnosti.
Jedna politička odluka u Beloj kući može da utiče na količinu oružja kojom izraelsko ratno vazduhoplovstvo raspolaže nekoliko nedelja ili meseci kasnije. Rafael i Elbit sada treba da uklone upravo taj problem. Izrael ne pokušava da prestane da kupuje američko oružje. Pokušava da dođe u poziciju u kojoj američka odluka da nešto ne isporuči više neće moći da zaustavi određenu vrstu njegovih vojnih operacija.
Ukoliko domaći komplet za navođenje uđe u serijsku proizvodnju prema planu tokom 2027. godine, posledica američkog ograničenja iz 2024. mogla bi biti upravo ono što Vašington verovatno nije želeo: Izrael sa još manjom zavisnošću od američke municije.
