Jedan radar pratio je bombarder, drugi lovca: Sistem koji je otvorio eru elektronskog ratovanja

Nacistička Nemačka imala je izuzetno razvijenu protivvazdušnu odbranu, Flugabwehr (skr. Flak). U literaturi se pojavljuje i naziv Fliegerabwehr, a mornarička PVO zvala se Luftverteidigung (vazdušna odbrana). To je bila najorganizovanija odbrana tokom Drugog svetskog rata. Njena efikasnost primorala je Saveznike da razviju sistemske mere elektronskog ratovanja. Srce i mozak nemačke PVO na zapadu predstavljala je Kamhuberova linija – prvi istinski integrisani sistem protivvazdušne odbrane.

O njenom uspehu govore brojke. Samo zemaljska komponenta, prema sumiranim posleratnim procenama i dostupnim podacima, oborila je do 32.000 savezničkih aviona! Ukupan broj oborenih aviona procenjuje se do 75.000, što znači da su lovci naneli tri petine gubitaka. Oboreno je preko 20.000 bombardera! Tačan broj nikada neće biti utvrđen iz više razloga.

Linija Kamhubera (Kammhuber-Linie) bila je naziv noćne PVO Nemačke. Nju je 1940. godine formirao tada pukovnik, kasnije general Jozef Kamhuber (Josef Kammhuber, 1896 – 1986).

PVO sistem – razlozi nastanka

Britanci su imali originalni radarski sistem koji je odigrao ključnu ulogu tokom Bitke za Britaniju. Zvao se ”Kućni lanac” (Chain Home). On nije bio samo niz radara već deo šireg, integrisanog sklopa koji se često naziva ”Daudingov sistem”, po Hju Daudingu (Hugh Caswall of Tremenhere Dowding, 1st Baron Dowding), glavnom maršalu avijacije i komandantu lovačke flote tokom Bitke za Britaniju. Tablica ukazuje na razlike između ova dva modela.

Osnovna razlika bila je u tome što je britanski sistem bio fleksibilan i centralizovan, a nemački je u početku bio decentralizovan i krut; bio je efikasan protiv pojedinih aviona, ali ranjiv na masovne napade, pa je ubrzo usledilo usavršavanje koje je bilo neprekidno.

Poređenje britanskog i nemačkog modela odbrane

Kada se uhodao nemački sistem postao je prvi kompletno integrisani sistem PVO na svetu. Do tada nezavisne činioce čija je koordinacija zavisila od mnogo faktora i bila opterećena entropijom borbene situacije, Kamhuber je povezao u jedinstven sistem komandovanja u kome su se nalazili:

• ”Freja” (Freya) – radar za rano otkrivanje.
• ”Vircburg” (Würzburg) – radar za precizno praćenje.
• Komandni centar.
• Reflektori.
• Noćni lovci.
• Telefonske, kablovske i radio-veze, putna infrastruktura i druga logistika.

Danas bismo ovakav sistem bez dvoumljenja svrstali u Integrisani vazdušni odbrambeni sistem (Integrated Air Defence System – IADS). Razlika je samo u tome što je Kamhuberova linija bila potpuno analogna sa svim onim što to podrazumeva (velika potrošnja energije, skupi delovi, održavanje, specijalna zanimanja, itd).

Linija je bila podeljena na zone za osmatranje (ćelije, boksovi, segmenti, stanice). Te zone su nosile naziv ”Himelbet” (Himmelbett  – veliki dvorski krevet s baldahinom, odnosno ”nebom”, što je sugerisalo zaštitu i miran san). Svaka stanica imala je zonu dejstva od 45 kilometara po širini i do 30 kilometara po dubini, preklapajući se sa susednim stanicama počevši od Švajcarske pa do Norveške, sa dva prazna međuprostora kod Bremena i Kila koji su zbog svoje važnosti zasićeni drugim, višeslojnim sredstvima, koristeći informacije obližnjih centara.

Pored već navedenih korišćeni su i drugi radari – ”Mamut”, ”Vaserman” i ”Jagdšlos” (Jagdschloss). Duž odbrambene linije bile su raspoređene PA baterije i divizioni opremljeni reflektorima (pogledati tekst Nemački PVO reflektori: svetlosne zamke iz kojih nije bilo spasa bombarderima noću) kombinovani sa aerodromima za noćne lovce koji su koristili radare ”FuG 220 Lihtenštajn”.

Britanci su ubrzano razvijali sredstva PED (protivelektronska dejstva) pa je ova mreža počela da gubi na efektivnosti. Međutim, tome je doprinela i nepromišljena politika nemačkog vrha koji nije previše pridavao pažnju zemaljskim sistemima PVO. Da su Nemci koristili i municiju s blizinskim upaljačima efekat bi bio znatno veći.

Funkcionisanje u borbenim uslovima

Prva verzija Linije Kamhubera sastojala se od niza radarskih stanica s preklapajućim pokrivanjem. Bile su raspoređene u tri pojasa od Danske do srednje Francuske, pri čemu je svaka pokrivala zonu dužine oko 32 kilometra (sever – jug) i širine 20 kilometara (istok – zapad). Svaki kontrolni centar imao je opšte ime ”Himelbet” (Himmelbett), sa pripadajućim brojem, šifrom ili imenom lokacije.

Centralni deo bio je radar ”Freja” (Freya) dometa oko sto kilometara. Uz njega je montirana tipska sekcija s glavnim reflektorom koji je usmeravan radarom i s više drugih reflektora koji su bili ručno navođeni po šemi koju smo već opisali u spomenutom tekstu. Svakom od ovih centara bio je dodeljen po jedan primarni i jedan rezervni noćni lovac. Standardno su to bili ”dornije Do 17Z-10”, ”junkers Ju 88C” ili ”meseršmit Bf 110”. Oni su mogli da ponesu avionske radare koji su bili relativno velike mase i dimenzija.

Ovoj taktici presretanja sa zemlje (GCI – Ground – Controlled Interception, Boden Gesteuerte Abfangmaßnahmen) prethodila je faza kada su Nemci koristili jednomotorne ”meseršmit Bf 109” bez radara. Metoda je bila iznuđena i primitivna: oni su navođeni na bombardere pomoću reflektora i taj metod se zvao  ”Hele nahtjagd” (Helle Nachtjagd – lov u osvetljenoj noći). Bombarderi koji su ulazili u operativnu zonu nemačke PVO morali su da naiđu na Liniju. Tada bi ih otkrila ”Freja” i usmerila glavni reflektor. Potom bi ručno navođeni reflektori pojačavali i širili svetlosnu sliku, a lovci bi dobili tačne koordinate za napad.

Sistem nije pokazao svoju punu snagu iz jednog neobičnog razloga: gradonačelnici su zahtevali da se reflektori povuku iz većih gradova jer su i sami bili meta, pri čemu je usled nepreciznog bombardovanja stradalo mnogo zgrada i građana. Komanda Luftvafe je ovo usvojila (!). Osavremenjene verzije dobile su i dva radara ”Vircburg” (Würzburg). To su bili složeniji i precizniji radari. Jedan bi pratio noćni lovac, a čim bi ”Freja” otkrila neprijateljski avion, drugi ”Vircburg” bi usmerio lovca na nega. Svi izveštaji trenutno su dostavljani kontrolnom centru gde su operateri sticali tačnu sliku očitavanja položaja oba aviona.  

Oficir za navođenje (Jägerleitoffizier) usmerio bi potom radijom lovac na presretanje. Operacije su ručno koordinirane pomoću tablice za evaluaciju (Auswertetisch) koja je bila preteča kartografske tablice ”Seeburg”. Kako bi presretanje bilo što uspešnije, lovci su imali infracrveni uređaj kratkog dometa koji je bio poznat pod nazivom ”Spanner–Anlage” (sistem ključeva). On je postavljen s ciljem da se u punom mraku lakše nanišani neprijatelj koji je bio maskiran, ali ispostavilo se da je uređaj potpuno beskoristan pa su nemački piloti morali da napregnu oči ili vrebaju izduvne gasove motora.

Kada su ”Telefunkenovi” inženjeri osvojili prenosnu verziju radara nazvavši je ”Lihtenštajn” (das Lichtenstein–Gerät) koja je radila u UHF opsegu, posao je pilotima bio znatno lakši. Tako su mogli da detektuju avione i sa približnim navođenjem u očekujućoj oblasti pa su reflektori na taj način postali suvišni. U žargonu su ove borbene stanice bile poznate kao ”Kamhuberove operske kuće”, zbog sličnosti s pozorišnom atmosferom i arhitektonikom.  Nadimak su im dali Britanci.

Kontramere

Lako je otkriven obrazac delovanja koji je bio do tada veoma uspešan. Sami britanski piloti bili su delimično krivi za dotadašnje gubitke i olako shvatanje opasnosti. Bombarderska komanda nije sprovodila nikakvu zakonomernost usmeravajući avione na cilj. Svaki pilot bio je prepuštan sam sebi u pogledu putanje leta i njegovog trajanja, visine i načina povratka. Bombardovanje je trajalo po nekoliko sati, s velikim rasipanjem. Kamhuberove stanice lako su izlazile na kraj sa ovakvim načinom napada jer su one od početka bile sistematski postavljene i planirane baš za takve napade.  

U komandi bombarderske avijacije rešili su se za novi način napada – tokom, odnosno rekom bombardera kako bi ispitali realnu efikasnost presretačkih stanica. Ušli su u rizik da ”uživo” provere pravi kapacitet Linije. Niz bombardera pažljivo bi usmerili tako da let izvedu tačno po sredini neke sekcije, odnosno ćelije. Posle toga su britanski naučnici izračunali da bi tok više bombardera zagušio šest potencijalnih presretanja na sat koliko su nemački lovci mogli da postignu u jednom ”Himelbetu”.

Trebalo je izvući statistički obrazac i prosek gubitaka zbog sudara u formaciji i uporediti ih s gubicima od napada lovaca. Tako se izračunalo koliko bombardera treba da poleti da bi se minimalizovali gubici. Uvođenje radio-navigacije omogućilo je pilotima RAF da lete zajedničkom rutom i brzinom (kao konvoj) do cilja, pri čemu je svakom avionu dodeljen visinski opseg i vremenski interval kako bi se izbegao sudar.

Prvi put je metod upotrebljen noću 30. na 31. maj 1942. godine kada je hiljadu bombardera napalo Keln. Taktika je bila izuzetno efikasna pa je u nemačkom vrhu došlo do neslaganja oko daljeg korišćenja ovog sistema. Iako je stopa uspešnosti mreže opala, ona je pokazala da ima svoju vrednost. Nemci su se takođe brzo prilagodili. Kada bi počeo napad noćni lovci bi iz najbliže baze bili usmeravani na bombarderski niz gde su mogli lakše svojim radarom da otkriju ciljeve. Sistemu su masovno i stalno dodavani radari ”Vircburg” koji su se pokazali uspešnim. Proces širenja je bio usporen pripremom infrastrukture. Stanice bile su takođe izložene napadima, pa je za njih bio potreban bunkerski sistem, kanali veza, pristupni putevi, elektronapajanje, generatori, itd. Novi radari su udvostručili domet i tako značajno povećali moć osmatranja i javljanja.

Nemci su Liniju omasovljavali oko većih gradova i duž doline Rura; građena je u više slojeva, pa je sistem ponovo počeo da desetkuje bombardere. Britanci su očekivali ovakav tehnološki skok pa su počeli da primenjuju posebnu taktiku, kada su im brzine bombardera to omogućile. Uveli su tzv. ”Prozor” (Window). Kada bi vodeći bombarderi izbacili oblak traka – aluminijumskih folija nemački operateri su na svojim ekranima videli nešto što je ličilo na mlaz vazduha koji ulazi u njihov sektor, a svaki odraz ličio je na bombarder. Tada bi formacija prošla kroz taj ”prozor” neidentifikovana. Onda bi oni poslali avione da napadnu taj ”mlaz”. Kada bi lovci stigli do ”cilja” takav odraz bi se pojavio već stotinama kilometara u dubini Nemačke. Formacije su bile već predaleko za presretanje.

Prvi put je ovaj metod PED, zaslepljivanje radara, korišćen tokom operacije ”Gomora” (redovna nedeljna bombardovanja ogromne luke i industrijskog centra Hamburga) i pokazao se spektakularno efikasnim. Međutim, nemački operateri su se ponovo prilagodili, uspevši da razlikuju zamke, pa je efikasnost ”Prozora” opala. Britanci su se uzdržavali više od godinu dana od upotrebe ovog načina napada u strahu da isto to ne učine Nemci napadajući Ostrvo. Napredniji način napada bio je ”Mandrel” koji je već bio pravo, aktivno protivelektronsko sredstvo.

To je bio sistem koji je iz aviona emitovao signal ometanja i zaslepljivanja nemačkih radara. Brzo je razvijan tako da su Britanci mogli da biraju koji će pojedinačni tip radara napasti  i kojom frekvencijom. Na taj način oni su uspeli i da ometaju komunikacije nemačkih zemaljskih stanica i njihovih noćnih lovaca. Taj deo operacije nazvan je ”Korona” i njena suština bila je da se Nemcima izdaju lažna uputstva glasovnim porukama. Za tu svrhu korišćeni su piloti koji su nemački jezik znali ne samo književno, već i sa akcentom nekog kraja, tako da je to bila dodatna glavobolja Nemcima. Stoga su morali da smišljaju lozinke kako bi proverili ko zaista izdaje uputstva. Sve je to usporavalo proces presretanja i njegovu efikasnost.

Pored tih mera Britanci su koristili noćne lovce dugog dometa. Tako su najmanje tri eskadrile opremljene lovcima ”bristol bofajter” (Bristol Beaufighter) i ”moskito” (De Havilland Mosquito) kao deo Stote grupe RAF-a aktivno sadejstvovale s bombarderskom komandom koristeći sistem koji su nazvali ”Serrate – nazubljeni” (Serrate radar detector).

Poređenja i zaključci

Britanskim, a posebno nemačkim radarskim sistemom počela je era elektronskog ratovanja. Britanci su brzo shvatili da je mnogo korisnije nadmudriti sistem i učiniti ga neupotrebljivim što je moguće više; pritom su pojačane bombarderske akcije protiv instalacija. U Londonu su morali upravo zbog postojanja i stalnog unapređivanja Linije Kamhuber da stvore praktično nov koncept u kome je razrađeno korišćenje radara, potom protivradarska borba, a zatim i protiv-protivradarska borba. Taj proces traje do danas.  

Šta su i jedni i drugi mogli da vide iz ovog odmeravanja? Isto ono što i mi sada – ograničenja mrežnocentričnog sistema. Njegov glavni nedostatak Britanci su uspešno neutralisali – preopteretili su sistem. Kamhuberova linija nije bila samo nemački odgovor na savezničko bombardovanje. Ona je označila početak ere integrisanih sistema protivvazdušne odbrane i, istovremeno, početak organizovanog elektronskog ratovanja. Gotovo sve što danas smatramo savremenim – umrežavanje senzora, elektronsko ometanje, lažni ciljevi, zasićenje sistema i protivmere – u svom začetku može se prepoznati upravo u dvoboju između Kamhuberove linije i britanske Bombarderske komande.

Uslovna analogija primenjenih sredstava