Amerika nema vojni rok, ali ima spisak od 14 miliona ljudi: Vojna obaveza u SAD

Kako najmoćnija svetska sila popunjava svoje oružane snage, dok neprekidno širom sveta zvecka oružjem izvozeći demokratiju i američki način života?

Vojna registracija u SAD obavlja se sistemom selektivne službe, odnosno razvrstavanja po različitim kategorijama. Od 1973. godine služnje vojnog roka je u potpunosti dobrovoljno.  Te godine regrutacija je ukinuta formalno. U suštini, ona je suspendovana, odnosno zamrznuta. Za slučaj njenog ponovnog aktiviranja Ministarstvo odbrane održava stalni sistem obvezničkog upisa (registracije) za muškarce od 18. do 25. godina.

To važi za državljane SAD, ali i za one koji su u statusu uživaoca boravišne dozvole. Trenutno se na tom spisku nalazi oko četrnaest miliona ljudi. Ta registracija je obavezna. Oni koji je propuste ili budu uhvaćeni u izbegavanju, rizikuju novčanu kaznu od četvrt miliona dolara. Ne samo to; tim postupkom gube određene beneficije, nemogućnost stupanja u državnu službu itd. Imigrantima koji se ne registruju na vreme biće uskraćeno državljanstvo u slučaju da podnesu zahtev za njegovo dobijanje. 

Mobilizacija

Svaka država ima svoj sistem stepenovanja ratne opasnosti pa ni SAD nisu izuzetak. Jedan od postupaka koji direktno zavisi od pravovremene i pedantne registracije jeste i mobilizacija. Ona je postupak koji praktično prethodi ratu. Često se koristi i u svrhe političkog pritiska, demonstracije odlučnosti neke države da ide do kraja u odbrani svojih interesa, uključujući razne nivoe ratnog stanja zaključno s proglašenjem rata. U SAD ona se odvija u šest faza:

1. Kongres uvodi niz odgovarajućih amandmana na Zakon o regrutovanju. Oni stupaju na snagu kada ih potpiše predsednik SAD.
2. Redosled regrutacije pojedinca određuje se žrebom (!). Prvi ”ulaze u bubanj” muškarci sa navršenih dvadeset godina, kao i oni koji će u tekućoj kalendarskoj godini napuniti taj broj.  Potom dolaze oni od 21. do 25. godina. Tek onda se pozivaju oni s 19 i 18 godina.
3. Regionalna i lokalna mobiizaciona tela se aktiviraju, a rezervni oficiri se pozivaju na aktivnu dužnost.
4. Pojedince koji podležu regrutovanju procenjuju lekarske, a po potrebi i druge stručne komisije (za određeni VES, bezbednosnu proveru, itd). Posle izdavanja nalaza regrutu na raspolaganju stoji pravni lek, odnosno mogućnost da se u roku od deset dana od prijema nalaza (rešenja) žali višoj istanci.
5. Pojedincima koji podležu regrutaciji šalju se obaveštenja u kojima se se određuje vreme i zborno mesto. Taj period (od prijema do javljanja) ne sme biti duži od deset dana. 
6. Upis regruta u aktivnu službu. 

Prema postojećem mobilizacionom planu odeljenja za mobilizaciju moraju prve regrute da obezbede oružanim snagama najdalje 193 dana (približno pola godine) od objavljivanja poziva. Kategorizacija se vrši prema prethodno ispitanim i utvrđenim sposobnostima i veštinama za vojnu službu. 

Prva kategorija  obuhvata lica sposobna za vojnu službu kao borci i neborci (sl. indeksi ”A” i ”A-O”).

Tu su i lica koja imaju pravo na odlaganje zbog studija (”SH”, ”SC”), kao i ona sposobna za alternativnu građansku službu i niz drugih podvrsta upotrebljivosti.

Druga kategorija obuhvata one koji ne podležu regrutaciji prvog prioriteta zbog svojih profesionalnih aktivnosti (zaposleni u vojno-industrijskom kompleksu, specifičnoj građanskoj službi ili poljiprivredi).

U trećoj kategodiji su lica koja ne podležu regrutaciji prvog prioriteta jer su hranioci porodica.

Četvrta kategorija obuhvata one koji su služili u oružanim snagama SAD ili u drugim oružanim snagama, kao i lica s dvojnim državljanstvom.

U petoj kategoriji nalaze se osobe starije od 25 godina.

Šta je u ovom postupku važno? Građani nisu isključeni sa spiska čak ni posle dostizanja starosne granice.   

Kakva su istorijska iskustva?

1917-1920

Nakon objave rata Nemačkoj, šestog aprila 1917. godine, 65. saziv Kongresa usvojio je Zakon o  službi za selekciju (Selective Service Act). On je stupio na snagu već 18. maja čime je u SAD stvoren Sistem službe za selekciju. Država je bila prinuđena na taj potez. Predsednik Vudrou Vilson  potpisao je taj zakon pošto Oružane snage nisu uspele da u roku od šest nedelja povećaju svoje brojno stanje na milion ljudi.

Tim zakonom data su mu ovlašćenja da naredi regrutaciju. Svi muškarci od 21. do 30. godine morali su da se prijave za vojnu službu koja bi trajala godinu dana.  S tim u vezi u novembu je obavljena i kategorizacija u pet osnovnih grupa. Muškarci u prvoj klasi  prvi su i regrutovani, dok su ostali bili na čekanju. Odlaganje se odnosilo najpre na očeve i na muževe. Starosna granica je u avgustu 1918. godine povećana na maksimalnih 45 godina. Vojna služba je ukinuta 1920. godine i prešlo se na mirnodopski način popune oružanih snaga.

1940-1947

Novi rat je tražio i novu reakciju Kongresa pa je on 1940. godine usvojio Zakon o selektivnoj obuci i službi. To je bila prva mirnodopska regrutacija u istoriji SAD. Svi muškarci između 18 i 64 godine morali su da se prijave i budu zavedeni u regrutne spiskove. Oni bi tada popunjavali Obrazac Jedan DSS (1 Military Draft Registration Card from the Director of Selective Service). Popunjeno je preko 49 miliona vojnih regrutnih kartica. Najpre su regrutovani svi muškarci starosti od 21. do 35. godine na period od 12 meseci. Godine 1941. taj rok je produžen na godinu i po dana. Nešto kasnije  starosna grupa je proširena i na muškarce od 36 godina.

Posle napada na Perl Harbor stekla se sledeća pravna situacija: SAD su Japanu osmog decembra 1941. godine objavile rat, ali formalna nota Japana nije sadržala objavu rata. S druge strane, nacistička Nemačka je 11. decembra objavila rat SAD koje su posle samo nekoliko sati uzvratile. Nemačka nije bila formalno u obavezi da objavi rat jer je objava rata Japanu automatski i nju uvlačila u rat. To je bila lična Hitlerova odluka.

Stoga je period služenja vanredno produžen početkom 1942. godine. Nov uslov je vremenski određen – završetkom rata, da bi se posle rata ostalo još šest meseci u organizovanim rezervama. One su bile potrebne radi učvršćivanja vlasti i poretka na oslobođenim (okupiranim) teritorijama. Kod Ratne mornarice i Korpusa mornaričke pešadije do kraja 1942. godine oslonac je bio isključivo na dobrovoljce, pa su svi koji su do tog roka regrutovani raspoređivani u OS (KoV) ili u Ratno vazduhoplovstvo. 

Bilo je i mnogo izuzetaka. Gotovo dva miliona prijavljenih odbijeno je od strane regrutnih komisija iz ”neuropsihijatrijskih razologa”. Najčešći razlog bila je homoseksualnost koja se četrdesetih godina smatrala mentalnom bolešču  pa je vojska odbijala da primi takve osobe. Još četiri miliona odbijeno je iz medicinskih ili obrazovnih razloga (kratkovidost, pokvareni zubi, nepismenost). Pošto je previše ljudi (rekli bismo – olako) odbijeno iz tih razloga, Armija je bila primorana da preduzme mere za poboljšanje situacije i spusti kriterijume.

Mnogi su se namerno prijavljivali s navedenim manama kako bi izbegli ratište. Tokom rata 25.000 vojnih stomatologa je izvadilo 15 miliona zuba i napravilo dva i po miliona proteza. Vojni oftalmolozi su opremili 2, 25 miliona obveznika naočarima. Gotovo milion muškaraca je opismenjeno. U novembru 1942. godine Kongres je usvojio Tajdingsov amandman kojim su svi poljiprivredni radnici oslobođeni od regrutacije, a njih dva miliona od služenja u ratu. Hrana je bila isto tako važna kao i municija.  

Sistem koji je stvoren 1940. godine ukinut je 31. marta 1947. godine. 

1948-1969

Ubrzo su se iskazale potrebe za novim angažovanjem ljudi jer je osvojene pozicije u ratu trebalo braniti i održavati jer je aktivirana nova opasnost – Hladni rat. Plan službi za selekciju vrlo brzo je donet u junu 1948. godine. On je predstavljao nov, zaseban sistem koji je stvorio bazu za moderni način regrutacije i priziva. Svi muškarci stariji od 18 godina morali su se registrovati. Oni  između 18 i 25 godina starosti mogli su biti regrutovani za obaveznu službu od 21 meseca.

Nakon toga usledila je obaveza od godinu dana obavezne službe ili 36 meseci u rezervi, s tim da zakonski rok obavezne službe bude najmanje pet godina ukupno. Regruti su se mogli dobrovoljno prijaviti za vojnu službu u trajanju od četiri godine, ili za rezervu u trajanju od šest godina. Zbog velikih posleratnih budžetskih uskraćivanja 1948. godine regrutovano je samo sto hiljada ljudi. 

Već 1950. godine broj je znatno povećan kako bi se zadovoljilo ratište Koreje (1950-1953).

Upravo je ovaj rat podstakao stvaranje Zakona o univerzalnoj vojnoj obuci koji je donet 1951. godine. Njme je smanjena starosna granica na osamnaeset i po godina, povećano vreme aktivne službe s 21 na 24 meseca i postavljen zakonski rok vojne obaveze od najmanje osam godina. Studenti koji su pohađali koledž ili program obuke s punim radnim vremenom mogli su da zatraže izuzeće za vreme trajanja studija. Dodata je klauzula o opštoj vojnoj obuci koja je važila za sve muškarce. Ona je propisivala da svi treba da prođu godinu dana vojne službe bez obzira na to da li se zakon promenio. Međutim, takav zakon, usled pravnih problema koje je mogao da izazove nije nikada usvojen. 

Kako smo naveli, obavezno služenje ukinuto je 1973. godine. Međutim, do tada je odnos prema vojsci drastično promenjen u američkom društvu. Najpre je Korejski rat uzdrmao svest običnih građana o tome zašto se i zbog koga bore. Onda se Amerikancima (i celom svetu) dogodio Vijetnamski rat! Pokret Snaga cveća (flower power), hipici i parola ”Vodimo ljubav a ne rat” bili su protivnik koji je potpuno iznenadio američki establišment. SAD će još dugo godina morati da uklanjaju ožiljke u obliku dilema kod svog stanovništva.

Da je samo uzaludno angažovanje u Vijetnamu i pogrešna geostrateška pozicija SAD izazvana talasom Hladnog rata bila povod za to, politički i bezbednosni vrh bi se nekako s tim izborio. Međutim, uzdrmano je poverenje u institut predsednika SAD. Ubistvo Kenedija, dolazak veoma upitne ličnosti Lindona Džonsona, a zatim i krah Niksona pokazali su da je nešto trulo u načinu vođenja politike, pa time i motivaciji ljudi da se bore za ideje koje nisu njihove.

Najveći udarac država je doživela kroz proces Muhamedu Aliju (Muhammad Ali). Naše generacije ga pamte kao Kasijusa Kleja (Kasijus Marselus Klej mlađi – Cassius Marcellus Clay, Jr). To nije bio običan borac protiv vetrenjača. Reč je o pravom ”američkom proizvodu” – najboljem bokseru svih vremena, iza čije sportske aktivnosti su stajali izvanredni rezultati, do tada neviđen stil borbe i armije navijača. Na sve to stigla je još jedna briga, mnogo opasnija od individualne pobune. Klej je prešao u muhamedanstvo, odnosno islam, a pri tom je dobio fantatičnu podršku sekte Nacija Islama. Najpre uzima ime Kasijus Iks (Cassius X) po ugledu na Malkoma Iksa (Malcom X), a zatim i široko poznato ime Muhamed Ali.

Tragične posledice segregacije, Kju-kluks-klana i građanskih nemira, Crne snage (Black Power), ubistvo Martina Lutera Kinga, sve se to gomilalo…a onda najpopularniji sportista Amerike i sveta odbija da se odazove vojnoj obavezi i bori u Vijetnamu! Za njega se sigurno može reći da nije bio kukavica i da je izbegavao borbu. Osuđen je pred potpunom belom porotom na pet godina zatvora i 10.000 dolara novčane kazne. Mumamed Ali nije otišao u zatvor jer ga je Vrhovni sud SAD oslobodio. Izgubio je tri najbolje godine karijere, ali je dobio status mučenika.

Do tada je antiratni pokret bio zasnovan na pacifističkim postulatima, a tada je dobio i realnog heroja. U svesti mnogih ljudi pokrenuo lavinu pitanja, od kojih je ono najvažnije: ”Why Are We in Vietnam?”. Paradoksalno je da je te reči kao retoričko pitanje pokrenuo ”jastreb” Lindon B. Džonson kako bi narod SAD ubedio u pravedne motive rata u Vijetnamu. Zahvaljujući, između ostalima i Mohamedu Aliju, pitanje se okrenulo protiv njega. Pravo na život jeste iznad prava na rat, u to nema sumnje.