Administracija Donalda Trampa razmatra vojnu intervenciju u Maliju, zemlji u kojoj su zapadne države izgubile veliki deo političkog i vojnog uticaja, dok su njihovo mesto zauzeli ruski instruktori i jedinice Afričkog korpusa. Prema navodima Vašington posta, Bela kuća ispituje više mogućnosti za napade na Džamaat Nusrat al-Islam val-Muslimin, organizaciju povezanu sa Al Kaidom koja je poslednjih godina izrasla u jednu od najmoćnijih oružanih grupa u Sahelu.
Moguća operacija ne bi predstavljala samo još jednu američku protivterorističku misiju u Africi. Američki avioni, dronovi ili specijalne snage delovali bi u prostoru u kojem se već nalaze ruske jedinice, čime bi se otvorila mogućnost opasnih incidenata između dve nuklearne sile. Mali bi, ukoliko Tramp odobri upotrebu vojske, postao osma zemlja u kojoj su Sjedinjene Države primenile silu od početka njegovog drugog mandata.
Vašington bi intervenciju mogao da predstavi kao odgovor na širenje JNIM-a, ali bi povratak američkih snaga istovremeno imao mnogo širu geopolitičku težinu. Vojne vlasti Malija, Burkine Faso i Nigera ograničile su saradnju sa Zapadom, udaljile francuske i američke snage i oslonile se na bezbednosne veze sa Rusijom. Novi američki ulazak zato bi mogao da posluži i kao pokušaj dokazivanja da Moskva nije sposobna da zaštiti svoje afričke partnere i da rusko prisustvo ne može trajno da zameni Zapad u Sahelu.
JNIM ima određene položaje u Maliju i proširio operacije prema priobalnim državama Zapadne Afrike. Američki zvaničnici opisuju ga kao najbolje naoružanu ekstremističku organizaciju u regionu i jednu od najuticajnijih struktura povezanih sa Al Kaidom.
Grupa koristi slabo kontrolisane granice, udaljena područja, lokalne sukobe i položaj stanovništva kako bi napadala vojsku, državne ustanove i saobraćajne pravce. Njeno širenje više ne ugrožava samo Mali, već i države južnije od Sahela koje su do sada izbegavale najteže posledice regionalnog rata.
Vašington post tvrdi da je Rusija zakazala
Neimenovani zvaničnik američke administracije rekao je Vašington Postu da se Rusija navodno pokazala neefikasnom kao bezbednosni partner Malija. Prema toj proceni, druge afričke države trebalo bi da iz malijskog iskustva izvuku zaključak da saradnja sa Moskvom ne može da zaustavi napredovanje ekstremističkih grupa.
Takav okvir odgovara interesima Vašingtona, ali izostavlja veliki deo istorije sukoba. Francuska, Sjedinjene Države i evropske misije godinama su pokušavale da stabilizuju Sahel, bez uspeha. Rusija nije ušla u mirnu zemlju koju je zatim je izbio sukob, već je nasledila rat koji je već zahvatio ogromna područja i u kojem se terorizam prepliće sa separatizmom, krijumčarenjem, etničkim sukobima i slabošću državnih institucija.
JNIM je tokom proleća izveo nekoliko koordinisanih napada širom Malija. Militanti su napadali i područje Bamaka, nastojali da zauzmu strateški važan grad na severu zemlje, gde su raspoređene malijske i ruske snage, dok Vašington post podseća i atentat na malijskog ministra odbrane. Takvi događaji Beloj kući navodno pružaju argument da rusko prisustvo nije stabilizovalo zemlju. Američka intervencija, međutim, ne bi automatski rešila problem koji prethodne zapadne operacije nisu uspele da uklone tokom više od jedne decenije.
Vazdušni udari mogu da unište logore, vozila, skladišta i pojedine komandante. JNIM ipak deluje kroz rasute ćelije, oslanja se na lokalne mreže i koristi teritoriju na kojoj državna vlast gotovo ne postoji. Bez pouzdanih obaveštajnih podataka, sposobne malijske vojske i dugoročnog rada na terenu, američki udari mogli bi samo privremeno da poremete organizaciju.
Najveći neposredni rizik predstavljala bi mogućnost da američke i ruske snage počnu da deluju iznad istih oblasti bez stabilnog sistema koordinacije. Ruske jedinice ostaju uz malijsku vojsku, obezbeđuju važne objekte i učestvuju u operacijama protiv ekstremističkih i separatističkih formacija.
Američki dronovi, izviđački avioni i specijalne snage morali bi pre svakog napada da znaju položaj ruskih i malijskih jedinica. Pogrešna identifikacija, zastareo obaveštajni podatak ili udar u blizini zajedničkog položaja mogli bi da izazovu krizu mnogo veću od same operacije protiv JNIM-a.
Vašington i Moskva zato bi verovatno morali da uspostave kanal za sprečavanje incidenata, sličan mehanizmu korišćenom u Siriji. Takva veza sama po sebi ne bi predstavljala veliki savez niti trijumfalnu zajedničku operaciju, već način da avioni, dronovi i jedinice dve strane ne otvore vatru jedni na druge.
Američka i ruska vojska već su delovale protiv istog neprijatelja
Okvir Vašington posta ostavlja utisak da bi se američke i ruske snage u Maliju gotovo neizbežno našle na suprotnim stranama. Dosadašnja javno poznata istorija vojnih odnosa pokazuje da takav ishod nije jedina mogućnost.
Rusija i SAD godinama su sarađivali oko Avganistana, uključujući tranzit vojnog tereta, održavanje helikoptera avganistanskih snaga i obuku za borbu protiv krijumčarenja narkotika. Američka i ruska vojska nisu bile bliski saveznici, ali su imale konkretan zajednički interes da talibani i druge ekstremističke grupe ne preuzmu još veći deo zemlje.
Još jasniji primer pružila je Sirija, upravo tokom prvog Trampovog mandata. Američke i ruske snage podržavale su suprotstavljene političke i vojne blokove, ali su istovremeno održavale stalne kanale za sprečavanje incidenata i vodile paralelne operacije protiv Islamske države.
Američki i ruski avioni delovali su u istom vazdušnom prostoru, dok su najviši generali dve države razgovarali kako bi razdvojili pravce, zone i vreme operacija. Takav model nije uklonio političke aspiracije, ali je omogućio da se zajednički neprijatelj napada i porazi bez direktnog američko-ruskog rata.
Sličan aranžman tehnički bi bio moguć i u Maliju, posebno ukoliko bi operaciju odobrile vlasti u Bamaku. Američke snage mogle bi da deluju protiv JNIM-a u odvojenim zonama, dok bi sa ruskom komandom razmenjivale podatke potrebne za sprečavanje incidenata.
Pravo pitanje zato nije da li Pentagon i ruska vojska mogu da rade paralelno protiv iste ekstremističke organizacije. Prethodna iskustva pokazuju da mogu, kada postoji politička odluka i zajednički interes. Mnogo važnije pitanje jeste šta bi bio stvarni cilj američkog povratka.
