Finski M/26: oružje koje je obećavalo mnogo – ali su ga vojnici odbacili

U tekstu Branka Bogdanovića ‘‘Finske puške 1917-2022” mogli smo se upoznati sa pregledom sažete istorije poznate oružarske industrije; videli smo kako je započinjala i kako se razvijala, ko su joj bili uzori. Usled obimnosti i tehničkih ograničenja portala ukratko su predstavljani modeli koji su nastali u finskim fabrikama. Ovom prilikom obratićemo nešto više pažnje na puškomitraljez koji pripada klasi zaboravljenih, odnosno skrajnutih. Nije to samo zbog njegovih tt osobina, već i zbog skromne proizvodnje po čemu nije mogao da se meri s daleko poznatijim modelima. 

Puškomitraljez Lahti-Saloranta M/26 konstruisala su dva entuzijasta: Aimo Lahti (Aimo Johannes Lahti), samouki konstruktor (kao i Kalašnikov) koji je stekao svetsku reputaciju i kasnije stigao do čina general-majora i Arvo Saloranta (Arvo Ensio Saloranta), takođe kasnije general-major koji je studije završio u Danskoj i bio je izvesno vreme načelnik Odeljenja za naoružanje Ministarstva odbrane. Kako je došlo do toga da Finska samostalno napravi puškomitraljez koji je mogao dejstvovati jedinačnom i rafalnom paljbom? Ovaj tihi ratnik dugo se nalazio u stroju, a da se pri tom nije proslavio. 

Razlog za nastanak ovog oružja bilo je iskustvo Prvog svetskog rata. Veliki rat je afirmisao automatsko oružje na svim nivoima dokazujući da nijedna armija neće moći bez njih. Puškomitraljezi su bili veoma cenjeni u stroju; pri tom su bili i skupi zbog visokokvalitetne mašinske obrade, mnoštva delova koji su rađeni od najboljih materijala kako bi izdržali do tada nepoznata naprezanja, itd. Sve se to isplaćivalo onog trenutka kada bi puškomitraljez počeo da dejstvuje i da kosi po rovovima. Pokretan, sa jednim poslužiocem, za razliku od mitraljeza, uneo je novu dimenziju u ratovanje. 

Nastanak

Oktobra 1924. godine Lahti je dobio državnu narudžbinu da konstruiše puškomitraljez, odnosno ručni mitraljez kako se to tada klasifikovalo (fin. pikakivääri, engl. Light machine gun, nem. Maschinengewehr/Einheitsmaschinengewehr,  rus. ручной пулемёт). Iz razloga pritajene sumnjičavosti u Lahtija koji je bio bez formalnog mašinsko-tehničkog obrazovanja, dodelili su mu kao mentora školovanog inžinjera, tada poručnika Salorantu. Profesionalac nije bio sujetan i pokazao je izuzetno interesovanje za ovaj projekat, od početka do kraja razrade. Za vrlo kratko vreme došlo se do rezultata pa je u leto 1925. godine započeto sa ispitivanjima. Ona su obuhvatala komparativne testove u kojima su pored originalnog modela korišćeni i madsen (Dansk Rekylriffel Syndikat Madsen), MG-25 (Leichtes Maschinengewehr Modell 1925 – Waffenfabrik Bern, Švajcarska), kolt bar M1918 (Browning M1918), vikers-bertije (Vickers-Berthier, prethodnik brena korišćen u indijskoj armiji) i breda (Breda Mod. 30 – Fucile Mitragliatore Breda modello 30).

Posle ispitivanja puškomitraljez je usvojen i uveden u naoružanje sa službenim nazivom  Pikakivääri m/26. Proizvodnja je pokrenuta 1927. u državnoj fabrici Valtion kivääritehdas (VKT) u gradu Juvaskila (Jyväskylä) u centralnoj Finskoj. U tom zavodu je inače svoju karijeru nastavio mladi oficir Saloranta. Puškomitraljez je proizvođen sve do 1942. godine i napravljen je u preko šest hiljada primeraka. Kinezi su 1937. godine naručili 30.000 komada modifikovanih za metak 7,92 x 57mm mauser, ali je urađeno svega 1200 komada jer je Japan, kao jedna od sila Osovine, izvršio veliki diplomatski pritisak pa je rad na ovoj narudžbini obustavljen.

Tokom rata pokazali su se značajni nedostaci. Pre svega, čišćenje i održavanje bilo je veoma složeno, a u zimskim uslovima gotovo nemoguće jer je on imao 188 delova. Magacin je bio nedovoljnog kapaciteta da zaustavi juriše pešadije. Vojnici su radije uzimali trofejne DP (Дегтярёва пехотный) kojih je na hiljade zaplenjeno tokom Zimskog rata pa i kasnije. Do proleća 1944. godine broj puškomitraljeza Degtarjova nadmašio je broj finskih puškomitraljeza što ih je konačno izguralo u magacine na čuvanje kao ratnu rezervu. Ovaj ambiciozno zamišljen (ali skup i komplikovan) puškomitraljez bio je uzrok da finski vojni vrh ubrza uvođenje u naoružanje sada već čuvenog automata suomi (Suomi-konepistooli m/31 – Suomi KP/-31). On je zamenio navedeni puškomitraljez; iako nije pripadao istoj kategoriji naoružanja i bio je slabiji po dometu i vatrenoj moći, Suomi je u pešadijskim jedinicama često preuzimao zadatke koje je ranije obavljao M/26. Međutim, vojnici u rovu rekli su svoje, pa je suomi s dobošem sa 71 metkom, dvema vrstama municije i taktičko-tehničkim osobinama pogodnim za rovovsku i gradsku borbu konačno pobedio.  

Pored kutijastih magacina od 20 metaka M/26 je imao i disk-magacine sa 75 metaka koji se nisu pojavili u finskoj armiji u većom broju. Oni su bili smešteni ispod tela oružja, neuobičajeno mesto za tu namenu. Pukomitraljez je ostao na popisu finske armije sve do 1966. godine, a na čuvanju se zadržao sve do 1986. godine. Posle toga je najveći deo završio u topionicama, dok je manji deo ostao za muzeje, spomen-sobe i kolekcionarske aukcije. 

Princip rada

Mitraljez je koristio princip  kratkog trzaja cevi na osnovu energije trzaja. Za razliku od većine sličnih sistema nosač zatvarača bio je čvrsto spojen s cevi pa su se meci ubacivali, a čaure izbacivale kroz otvore prosečene u njemu. Povratna opruga je potiskivala cilindrični zatvarač potpuno skriven unutar cevastog sanduka. Izvlakač je takođe bio pričvršćen na nosač zatvarača istovremeno služeći i kao vođica zatvarača. Kao i svi modeli međuratnog perioda i on je ”patio” od viška maštovitosti i inovativnosti konstruktora koji su želeli da stvore impresivno oružje, konkurentno na međunarodnom tržištu. Ratna zbilja već u Španiji pokazala je nedostatke takvog pristupa. 

Na njemu je zaista bilo detalja kojima se treba diviti, ali su oni bili nepotrebni u rovu. Deo povratno-udarnog mehanizma nalazio se u kundaku, a komplikovane komande kočnice i selektora skretale su pažnju strelca sa cilja. Nožice su imale ambiciozno zamišljeno pojačanje u obliku sklapajućih polužica (makaze-sistem) i zaista originalno rešenje kojim se omogućavalo strelcu da vrti oružje oko poprečne ose dok nožice stoje pobodene. To je olakšavalo zamenu magacina – i ništa više jer je oružje bilo nestabilno usled male mase samih nožica. Poseban kuriozitet predstavalja nepotrebna, komplikovana i za upotrebu teška pomoćna sprava za punjenje magacina koju je najlakše bilo koristiti tako što se prisloni za neko drvo (!). I ovo oružje jeste dokaz da je veoma teško preći put od dobre ideje do praktične realizacije.

Osnovna lista glavnih delova i prateće opreme 

Taktičko-tehničke karakteristike