Finske puške 1917-2022

Slušaj ovaj članak

U duhu trenutnih zbivanja oko ulaska Finske u NATO, naš poznavalac geopolitičkih i geostrateških pitanja, Dragi Ivić, obradio je oružane snage ove zemlje. No, pogledajmo kakavim streljačkim naoružanjem je raspolagala (i raspolaže) Finska.

Fabrika Tikkakoski 1930 godine
Fabrika Tikkakoski 1930 godine

Tokom Napoleonovih ratova, tačnije, nakon tzv. “Finskog rata“ (Suomen sota) 1808–1809,u Fridrihshajmu je potpisan mirovni sporazum (Фридрихсгамский ми́рный договор) prema kome je Švedska Ruskoj Imperiji prepustila Finsku sa pravima autonomne kneževine. Tako je nastalo “Veliko Finsko Vojvodstvo“ (Великое княжество Финляндское, Suomen suuriruhtinaskunta), koje je u okviru ruske armije imalo 8 nezavisnih streljačkih bataljona (Suomen Tarkk’ampujapataljoona) i jedan dragonski puk (Suomen Rakuunarykmentti). Tokom Oktobarske revolucije, 31. decembra 1917, Republika Finska (Suomen tasavalta) je stekla nezavisnost. Istina, nije sve teklo tako glatko: izbio je sukob između “crvenih“ i “Zaštitnog korpusa“ (Suojeluskunta), što je preraslo u revoluciju, građanski rat i sukob sa RSFR; normalizacija odnosa između dveju država nastupila je tek nakon Moskovskog dogovora, 21.  marta 1922. godine, pri čemu su Finskoj dati izvesni teritorijalni ustupci. Novi sukob između Finske i SSSR (talvisota, Zimski rat) trajao je od 30. novembra 1939. do 13. marta 1940. godine. Iako daleko nadmoćnija, sovjetska vojska je teškom mukom izvojevala pobedu, nakon koje je u sastav SSSR ušlo 11 % teritorije Finske, uklučujući i grad Viborg. 

Fabrika Suojeluskuntain Yliesikunnan Asepaja
Fabrika Suojeluskuntain Yliesikunnan Asepaja

Novi sukob između dve države je de jure trajao od 25. juna 1941. do 19. septembra 1944. godine. Naime, Finska je stala na stranu sila Osovine u nadi da će uspeti da povrati teritorije izgubljene u “Zimskom ratu“. Akcije su počele 22. juna a rat je zvanično objavljen 25. juna  1941. godine. Nakon niza nemačkih poraza, Finska je ponudila prekid vatre, koji je stupio na snagu između 4. i 5. septembra 1944. godine. Finska je zvanično iz rata izašla nakon potpisivanja Moskovskog sporazuma o primirju 19. septembra 1944, a konačni mirovni ugovor sklopljen je tek 10. februara 1947. godine. Od 1947 pa do danas, odnosi između Helsinkija i Moskve uglavnom su bili bez većih trzavica, u duhu dobre saradnje. No, u ovom periodu Finska se držala neutralnosti, izbegavajući da iritira velikog suseda stupanjem u NATO savez.

Proizvodnja streljačkog oružja

Finska se još od sticanja nezavisnosti pročula po proizvodnji kvalitetnog streljačkog oružja. Istina, stogodišnja povezanost sa Rusijom/SSSR, odrazila se i u ovom segmentu: Finci su uglavnom proizvodili modernizovane i poboljšane varijante pušaka baziranih na modelima svog istočnog suseda. Ovde treba uzeti u obzir da je Helsinki po sticanju nezavisnosti nasledio ogromne količine ruskih pušaka pa je i logično da je najlakši put bio nastaviti proizvodnju i usavršavanje ovih konstrukcija. U Finskoj postoji više renomiranih proizvođača naoružanja, od kojih navodimo najpoznatije.

Tikka

Martin Stenij je još 1893. godine u blizini mlina i pilane grada Juviskile (Jyväskylä) pokrenuo radionicu za obradu metalaOy Tikkakoski Ab. Nakon niza bankrota i organizacionih promena, firma je od 1918. godine pokrenula i prozvodnju oružja. Tokom 1926, u Turuli, samo 3 km dalje od OyTikkakoski Ab (oblast  Juviskila), osnovana je i državna fabrika oružja Valtion Kivääritehdas (VKT). Zbog blizine i istog proizvodnog programa, firme su započele tesnu saradnju. Od 1927. do 1940. Tikkakoski je za finske oružane snage proizvodio puške 7,62 mm m/27 (replika ruske Mosin-Nagant M1891). Od 1927. upravnik fabrike Tikkakoski bio je Oskar Osman, koji je lično poznavao finskog dizajnera oružja Aimo Latija (Aimo Lahti) i bio je zainteresovan za njegove konstrukcije. Tako je Tikkakoski otkupio patentna prava na izvrsni Latijev automat Suomi M-31. No, 1930. godine kompaniju su kupili nemački trgovci oružjem Vili Daugs (Willi Reinhold August Daugs, 1893-?) i Oto Erih (Otto Johannes Julius Max Ehrich, 1897-1988). Ime firme je promenjeno u “Metalna i drvna industrija Tikkakoski“ (Tikkakoski Rauta ja Puuteollisuusyhtiö), što je ubrzo skraćeno u Tikkakoski. Novi vlasnici su 1931. započeli proizvodnju automata  Suomi M-31 a tri godine kasnije osvojena je i produkcija trakastih okvira za mitraljez Maxim m/09-21(replika ruskog 7,62 mm M1910). Tokom Drugog svetskog rata kompanija je proizvodila mitraljeze Maksim m/09-21 kao i cevi za drugo streljačko oružje. Istovremeno, osvojena je i proizvodnja municije .50 BMG za borbene avione Brewster F2A Buffalo koje su isporučile SAD. Kada su finske oružane snage zarobile sovjetski mitraljez PPS-43, Vili Daugs se zalagao za izradu njegove kopije samo u kalibru 9×19 mm. Usled nedostatka sirovina, Tikkakoski je tek u leto 1944. uspeo da proizvede prve prototipove automatske puške KP m/44. No, u septembru 1944, u vreme kada je trebalo da započne serijska proizvodnja, Finska se povukla iz rata. Daugs je prebegao u Španiju i sa sobom je poneo planove za KP m/44, koji će poslužiti kao osnova za automat DUX M53.

7-62 mm Tarkkuuskiv„„ri m39
7-62 mm Tarkkuuskivääri m39

Posle rata, tačnije 1947, kao kompanija u nemačkom vlasništvu, Tikkakoski je konfiskovana od strane SSSR. U fabrici, sada pod nazivom Oy Tikkakoski Av. (Акц. О-во /Акционерное общество/ Тиккакоски), obustavljena je proizvodnja vatrenog oružja (do 1953. su se proizvodile samo puške sistema Mosin-Nagant), a fokus je usmeren na izradu šivaćih mašina. Tokom 1957 godine finski poslovni ljudi su od SSSR otkupili Oy Tikkakoski Av. U sada privatnom zavodu 1965. godine je ponovo započeta proizvodnja sportskog i lovačkog oružja a 1981. je uspostavljena saradnja sa kompanijom SAKO. Tokom sedamdesetih godina XX veka je Nokia, tada već vlasnik SAKO, otkupila i fabriku Tikkakoski. Oba zavoda su 29. marta 1983. spojena u Oy Sako-Tikka Ab, a 1987. u koncern je ušao i Valmet. Ovo je prouzrokovalo promenu imena kompanije u Sako-Valmet i Sako-Tec. Proizvodnja oružja u Tikkakoski obustavljena je 1989, a SAKO  je nastavio da koristi ime Tikka kao brend za modele pušaka proizvedenih u Riihimakiju.

Sako

Finski KP-44 i spanski DUX 53 Oviedo Arsenal automati
Finski KP-44 i spanski DUX 53 Oviedo Arsenal automati

Četiri godine nakon što je Finska proglasila nezavisnost, 1921, za potrebe popravki civilnog oružja i prepravki zaplenjenih ruskih vojnih pušaka, u bivšoj pivari u Helsinkiju je formirana “Oružarska radionica vrhovnog štaba Civilne garde“(Suojeluskuntain Yliesikunnan Asepaja). Radionica se uskoro oslobodila finansijske zavisnosti od Civilne garde i 1. juna 1927. se preselila iz Helsinkija u fabriku municije u graduRiihimäki. Početkom tridesetih godina XX veka Suojeluskuntain Yliesikunnan Asepaja je reorganizovana u Suojeluskuntain Ase- ja Konepaja Oy (SAKO).SAKO je osvojio proizvodnju municije za pištolje i automate, koju je uglavnom izvozio u Švedsku. Suojeluskuntain Ase- ja Konepaja Oy je 29. marta 1983. spojen sa Oy Tikkakoski Ab. Tokom 1986, odeljenje za proizvodnju oružja državnog konglomerata Valmet Oyj (deo VKT) spojeno je sa kompanijom SAKO. Vlasništvo nad novom firmom, Sako-Valmet, ravnomerno je podeljeno između kompanija Nokiai Valmet. Nakon niza organizacionih promena u državnom vlasništvu, firma je 2000. godine prodata italijanskoj Beretta Holding S.p.A.

Valmet

U okrugu Tourula, nedaleko od grada Jiveskile (Jyväskylä), od 1926. do 1946. radila je finska “Državna fabrika pušaka“ (Valtion Kivaaritehdas, VKT). Prvi serijski proizvod ovog zavoda bio je laki mitraljez  Lahti-Saloranta M/26.  U to vreme VKT se proslavio i pištoljem 9×19 mm Lahti L-35  kao i protivtenkovskom puškom 20 mm Lahti L-39. Tokom Drugog svetskog rata, proizvodnja je decentralizovana u depo Seppälänkangas i fabrike u Touruli i Vaajakoski.

Posle rata, 1946. godine, VKT je reorganizovan u državni konglomerat Valtion metallitehtaat. Firma je1951. naziv zvanično promenila u Valmet, ali je ovaj naziv praktično ponela samo fabrika u Tourulau. Fabrika je proizvodila sportske i lovačke puške, ali je glavni fokus prebačen na izradu industrijskih mašina i traktora. Konačno, 1986, Valmet  iz Tourule se spojio sa SAKO kao Sako-Valmet Oi. Proizvodnja u Touruli je okončana kasnih devedesetih godina XX veka.

Puške sa obrtno-čepnim zatvaračem

U vreme postojanja “Velikog Finskog Vojvodstva“, osam nezavisnih streljačkih bataljona bilo je opremeljeno savremenim ruskim “трехлинейкаma“ – puškama 3“’ (7,62 mm) sistema Mosina M1891 (3-линейная винтовка Мосина образца 1891 года). Osim toga, u skladištima širom zemlje nalazile su se velike rezerve istog oružja.

RK 82 Valmet
RK 82 Valmet

Nakon proglašenja nezavisnosti i burnog perioda revolucije, grđanskog rata i sukoba sa SFSR,  prvo je domaća “Civilna garda“ (Suojeluskunta) iz arsenala u Helsinkiju izuzela ove puške. Tako su prvo oružje u opremi Finske nakon osamostaljenja 1917, predstavljale petometne repetirke 7,62 mm M1891, nazvane Jalkaväenkivääri m/91. Zbog izuzetnog kvaliteta pušaka, Helsinki se vise od pola veka nije trudio oko inovativnijeg rešenja. Pobrojane domaće fabrike uglavnom su reparirale nasleđene trelinejke ili su osvajale proizvodnju istih sa minimalnim izmenama, prilagđenim surovom domaćem zimskom vojištu.

SCAR 1_std_d_02
SCAR

Kako su kako su cevi na nasleđenom i trofejnom oružju (zaplenjenom tokom “Zimskog rata“) vremenom dotrajavale (originalni unutrašnji prečnik 7,62 mm), Finci su pristupili zameni novim, kalibra 7,83-7,98  mm. No, na zalihama nije bilo dovoljno ruske municije 7,62×54 mmR, pa je doneta odluka da se pokrene domaća proizvodnja. Tako je nastao metak 7,62×53 mmR. Naime, finska vojska je krajem tridesetih godina počela da oprema puščanu municiju zrnima D166 prečnika 7,87 mm. Kako su mitraljezi PKM i drugo oružje nasleđeno ili zaplenjeno od SSSR bilo konstruisano isključivo oko metka 7,62×54 mmR, finske oružane snage su izdale instrukciju da, kad god je to moguće, osoblje koje ima pušku kalibra 7,62×53mmR, treba da koristi samo municiju 7,62×53 mmR, a da je upotreba 7,62×54 mmR dozvoljena tek ukoliko 7,62×53 mmR  nije dostupna. Tokom “Zimskog rata“ sa SSSR u naoružanje su uvedene i nove puške m/39 “Ukko-Pekka“ (“Čiča Peka“, tako nazvana po finskom predsedniku Pehr “Pekka“ Evind Svinhufvud-u), ali prilagođene opet municiji 7,62×54R. Ova odluka je doneta kako bi se mogla koristiti i zaplenjena sovjetska puščana i municija za mitraljeze koja je često bila nešto većeg prečnika. Korak žlebova takođe je promenjen sa 241 mm na 254 mm. Metak 7,62×53 mmR ostao je u vojnoj upotrebi do danas, iako se sada koristi samo za snajpersku pušku 7,62 TKIV 85.

Snajperi 7,62 Tkiv m85 i Valmet m86
Snajperi 7,62 Tkiv m85 i Valmet m86

Do usvajanja automatskih, jurišnih puška, Finci su reparirali ili proizvodili pešadijske  “trelinejke“ sssledećih modela: Jalkaväenkivääri m/91, m/24, m/27, m/28, m28-30, m/91-30 i Jalkaväenkivääri m/39 “Ukko- Pekka“. U istom periodu osvojena je proizvodnja samo dva tipa konjičkih karabina – Ratsuvänkivääri m/91 i m/27. 

Kao što smo već naveli, svi ovi modeli su se suštinski zasnivali na izvornoj ruskoj 7,62 mm M1891. Kundaci su izrađivani od arktičke breze, a kadkad, finske varijante su se odlikovale po tome što su drveni delovi bili obojeni kalijum permanganatom. Podkundak je bio  iz dva dela, sa umetkom ispod prednjeg nišana, kako bi se sprečile deformacije na ekstremno niskim temperaturama. Sve ostale razlike od ruskog uzorka ogledale su se u okovima, prednjim i zadnjim nišanima i sitnijim dodacima, ne računajući promenu preseka kanala cevi.

Snajperi TIKKA 55 i 65
Snajperi TIKKA 55 i 65

Ovde je zanimljivo napomenuti da je Finska u vidu pomoći 1939 godine od Kraljevine Jugoslavije dobila 56.500 pušaka m/91.

Jurišne puške

Nakon što je većina evropskih armija u naoružanje uvela automatske jurišne puške, Finci su se opet okrenuli rešenju svog suseda automatu 7,62 mm sistema Kalašnikova M47. No, Helsinki su razvoj svog oruža bazirali na poljskoj varijanti AK, M60 (Karabinek-granatnik wzór 1960). Eksperimentalne jurišne puške 7,62×39 mm Rynnäkkökivääri m/58, m/60 i i RK 62 TP Rynnäkkökivääri 62 taittoperä  (sa kundakom tipa Galil), nisu zadovoljili postavljene TTZ. No, od 1962, u naoružanje vojske se uvode 7,62×39 mm RK 6 (rynnäkkökivääri 62), RK 71 (rynnäkkökivääri 71) i RK 95 TP RK 95 TP (rynnäkkökivääri 95 taittoperä,  jurišna puška m/95 sa preklopnim kundakom). Osamdesetih godina XX veka Valmet je pokušao da razvije bull-pup varijantu Valmet M82 u kalibrima 5.56×45mm NATO i 7.62×39mm, ali ovaj pokušaj je doživeo neuspeh. Kako je Finska sa NATO snagama sarađivala u okviru programa PfP, sve više se okretala kalibru 5.56×45mm NATO i 7,62×51 mm NATO. Tako je u maju 2020. započet eksperimentalni program K22 (kokeilu 22) u okviru koga se radi na oružju 7,62×51 mm NATO KIV 23 (kivääri 2023, puška 2023) na bazi AR-10 i AR-15 ali sa kratkim hodom gasnog klipa. U međuvremenu, Finska se opredelila za određenu količinu i nama poznatih pušaka 5,56 mm FN SCAR.

Snajperske puške

Finske snajperske puške ovog perioda takođe su se zasnivale na obrtno-čepnom zatvaraču sistema Mosina (tačnije, Mosin-Nagant). To su bile Tarkka-Ampujakivääri m/27, m/28, m/28-30, Tarkkuuskivääri JK m/39 Diopterilla (sa diopterskim nišanom), Tarkka-Ampujakivääri m/39 AJA (Sa Ajack4×90 Jackenkroll & Co. GmbH Berlin optičkim nišanom), m/39-43 i Tarkkuuskivääri 85,  poznatije kao TKIV 85,koje susklapane u “Arsenalu 1“ (Asevarikko 1) u Kuopiou (Kuopio). Oružje TKIV 85,zbog izvrsnog kvaliteta, još uvek se može sresti u operativnoj upotrebi. Proslavljeni finski strelac Simo Häyhä, koji se još uvek ubraja u snajperistu sa najvećim uspešnim skorom, dužio je oružje 7.62 mm Jalkaväenkivääri m/28-30 sa serijskim brojem 35281 i registarskim brojem Civilne garde S6097. Puška je bila proizvod Oy Suojeluskuntain Ase-ja Konepaja Osakeyhtiö, imala je kvalitetnu cev, sa aluminijumskim uloškom dugim 21 mm radi veće preciznosti; zadnji nišan je bio sličan Mauzerovom, gradiran do 2000 m, a prednji je imao mušicu koja se mogla podešavati po visini izborom jedne od 8 tačaka na disku zaštitika. 

Snajperi SAKO S20 i SAKO TRG
Snajperi SAKO S20 i SAKO TRG

Modernija generacija snajperskih pušaka firmi TIKKA i SAKO, kao što su Tikka M55, Tikka M65, Valmet M85 i M86, Sako TRG i Sako S20, takođe se bazirala na obrtno čepnom zatvaraču (okret 60o, tri bradavice), sa primenom savremenih materijala i u najrazličitijim kalibrima (7 mm Win.Mag., .338 Lapua Mag. Itd). U maju 2020, u okviru navedenog eksperimentalnog programa K22, započetk je rad i na snajperskim puškama kalibra 7,62×51 mm NATO Sako M23, odnosno, 7.62 mm TKIV 23 (tarkkuuskivääri 2023, snajperska puška 2023).

Ostavite Vaš Komentar: