U Evropi je tekla peta ratna godina. Strateška inicijativa prešla je teškom mukom, ali konačno, na stranu saveznika, no niko još nije mogao da predvidi kraj rata. Nemci su se veoma promišljeno prilagođavali nastaloj situaciji povećavajući proizvodnju i izbacujući nove i bolje modele oružja. Jesen 1943. godine pokazala je i lice krize vazdušnih snaga saveznika nad Evropom. Dotle ustaljeni redosled da Britanci bombarduju noću, a njihove američke kolege danju, počeo je da stagnira.
Više od godinu dana leteće tvrđave (B-17 Fortress) i liberatori (B-24) čija se brojnost samo uvećavala, neprekidno su bombardovali nemačke proizvodne kapacitete i vojne objekte ne samo širom Nemačke već i na okupiranim teritorijama. ”Leteće tvrđave” pokazale su se dostojne svog imena jer su nizom preciznih udara naneli priličnu štetu. Strategija slanja bombardera teško naoružanih odbrambenim naoružanjem davala je izvesno vreme rezultate.
Nemci nisu sedeli skrštenih ruku. Lovci Luftvafe, sve boljih i smrtonosnijih tt osobina, uz izvanredno organizovanu ešeloniranu PVO, počeli su da nanose neprihvatljive gubitke flotama teških bombardera koji su većim delom leteli bez lovačke zaštite. Posle katastrofalnih gubitaka nad Švajnfurtom i Regensburgom bombarderskoj komandi Osme vazduhoplovne armije preostalo je da mnogo pažljivije raspoređuju svoje resurse – što zbog aviona, što zbog dragocenih posada. U ova dva napada izgubljeno je oko 120 bombardera. To je izazvalo čak i burnu debatu u Kongresu SAD. Pri tom kao da nisu sami Nemci bili dovoljni neprijatelji, već su i loše vremenske prilike znatno uticale na operativnost; cele eskadrile bi zalutale ili su odustajale i vraćale se jer nisu mogle naći cilj.
Strateška zamisao bila je da se Nemačka najpre baci na kolena napadima iz vazduha, da bi potom američke snage mogle da se okrenu protiv Japanaca. Problem je bilo to što su glavni ciljevi bili u centralnoj i istočnoj Nemačkoj. Amerikanci su se na težak način naučili da bombarderi, bez obzira na snažno naoružanje, ne mogu bez lovačke pratnje, pa su u Englesku brzo prebačeni dvotrupi avioni dugog radijusa Lokid P-38 lajtning. Spitfajeri su bombardere mogli pratiti samo do Pariza što nije bilo dovoljno za glavne ratne ciljeve Osme vazduhoplovne armije. Iz nekih razloga (Amerikanci uporno odbijaju da prihvate činjenicu da sam dolet nije bio dovoljan i da dvotrupi avioni nisu imali te prednosti kakve su bile nad Pacifikom, niti takve protivnike) ovi lovci su brzo prebačeni u Severnu Afriku pa je bombarderima ostalo da ponovo lete bez pratnje oko 200 milja (preko 300 kilometara) uzdajući se samo u svoje teške mitraljeze i dobru sinhronizaciju.
Vazduhoplovne snage Američke armije (United States Army Air Forces/USAAF od 1941. do 1947. godine) morale su da prihvate realnost, analiziraju datu situaciju i promene strategiju i taktiku. Niko nije mogao da zatvara oči pred činjenicom da su nemački lovci nadmoćni u ulozi presretača, korišćenjem dotadašnje taktike. Trebalo je pod hitno povećati broj aviona lovačke avijacije, a zatim u hodu obučiti posade u kooriniranom letu i dejstvu. Za sve to je trebalo vremena koga nikad nije bilo dovoljno. Samo je aviona bilo dovoljno. Amerikanci su lovce označavali sa prefiksom P (pursuit – progonitelj) da bi im tek u junu 1948. godine dodelili prefiks F (fighter).
Čime su raspolagali?
Za spitfajere smo se uverili da su njihove mogućnosti bile veoma ograničene. Taj lovac bio je dvostruko lakši i isto toliko manjeg dometa od svojih američkih pandana. Lovci P-47 Republic Thunderbolt i P-51 mustang North American imali su izvanredne letne karakteristike, brzinu i domet. Tanderbolt je bio znatno teži i njegovo vreme kao teškog lovca je tek dolazilo. Međutim, s druge strane su ih čekali avioni koji su su se dokazali u borbama: Me Bf 109 u svim verzijama, Foke Vulfovi i – prvi reaktivni lovci na svetu, Me 262 Messerschmitt Schwalbe, Heinkel He 162 (Volksjäger – narodni lovac), Arado Ar 234 (Blitz – munja, prvi mlazni bombarder i izviđač) i Meseršmit Me 163 komet, prvi raketni presretač na svetu.
Nemci su se baš potrudili da im prirede vatreni doček.
Amerikanci se prestrojavaju
Pošto nije bilo izvesno kada će i u kojoj količini pristizati P-38 oni su se pragmatično okrenuli modelima koje smo već spomenuli. Novi avioni su u četvrtu i 56. lovačku grupu Osme vazduhoplovne armije počeli da stižu u martu i aprilu 1943. godine. P-47 je bio dobar lovac, ali je morao da nosi dopunske rezervoare. Svejedno, već 12. avgusta 1943. godine oni su počeli da prate bombardere, a u oktobru su ih pratili sve do nemačke granice. I dalje je ostao problem što su posle toga bombarderi bili prepušteni sami sebi. Pokušalo se sa tvin-mustangom, dvotrupom letelicom, ali ona nije stigla do kraja rata da se omasovi i uđe u ozbiljne sukobe.
Naoružanje
Dok su Englezi kombinovali s dve krajnosti (mitraljezi puščanog kalibra 7,7 mm i topovi od 20 mm) Amerikanci su se držali zlatne sredine: teški mitraljezi Kolt Bauning 12,7 mm (.50 inch) bili su standardni i unifikovani. Sa četiri ili šest mitraljeza lovci mustang mogli su izaći na kraj sa svakim avionom. Međutim, snaga plotuna nemačkih lovaca Fw 190A-3 i Bf-109G bila je mnogo veća nego što je to bilo kod P-51. Kada su Nemci uspeli da namontiraju top Mk 108 od 30 mm, mogli su jednim pogotkom da unište bilo koji američki lovac.
Glavni nedostatak tih topova bila je masa, ali i razmeštaj u telu aviona jer je to značajno uticalo na aerodinamiku. Bojevi komplet P-51 bio je 1250 metaka za četiri mitraljeza, a Fw 190A-3 obično je nosio 2520 granata (i metaka) za četiri topa od 20 mm i dva mitraljeza. Bez obzira na evidentnu vatrenu moć uspešnost nemačkih pogađanja bila je samo dva procenta! Razlog za to bilo je gađanje s ekstremnih daljina. Balistika projektila u vazduhu sasvim je drugačija od one kod dejstava na zemlji. Preticanja, nepredviđeni manevri, dejstvo iz uspinjanja ili pikiranja, bočna vrtloženja – sve je to trebalo znati i time ovladati, a Nemci su imali sve manje vremena.
Početkom 1944 godine dotur P-51B značajno je porastao i oni su odmah raspoređivani po eskadrilama Osme armije. Neki od njih su stigli i u Devetu armiju koja se bavila taktičkim zadacima. Već krajem maja 479. grupa imala je već 15 borbeno spremnih eskadrila, ne računajući 354. grupu koja je bila takođe u sastavu Osme armije. Većina grupa (352, 355, 359. i 361) već su bile u to vreme preoružane. Bombarderske eskadrile takođe su bile pojačane popunama i sada je strateška avijacija mogla da krene u nove napade mnogo sigurniji u sebe. Krajem juna 1944. godine lovci Osme armije započeli su prelete u sklopu operacije Frentik (Operation Frantic). Njihov zadatak bio je da prate tri vinga letećih tvrđava koji su u preletu noću bombardovali ciljeve u Južnoj Nemačkoj, a potom sletali na sovjetsku teritoriju.
Novi protivnici
Sredinom 1944. godine konačno se na nebu u borbenoj situaciji pojavljuju nemački reaktivni avioni koji su po nekim parametrima znatno prevazilazili amerčke lovce. Na sreću pilota, nemački inžinjeri jednostavno nisu imali vremena da kvalitete ovih letelica dovedu do eksploatacionih karakteristika s kojima bi oni bili zaista velika opasnost. Saveznici su znali za nemačke napore. O tome su redovno pisani bilteni i čitane depeše na brifinzima, ali susret na nebu s njima bila je potpuno druga stvar. Dodatašnja taktika više nije važila. I nije bilo samo problem izbeći napad reaktivnog lovca jer on nije napadao američke lovce već bombardere. Kako ih oboriti, bilo je pravo iskušenje. Otpao je klasičan borbeni postupak – stići i uništiti. Ove lovce nije bilo moguće stići, već isključivo predvideti njihovu putanju i ukoliko je moguće presresti ih i dejstvovati.
”Lastavica” nije bila samo revolucionarna novina u avionici i zmaju; njeno osnovno oružje bila su dva ili četiri topa Mk 108 kalibra 30 mm. Oni su se nalazili u nosnom delu, nikog i ništa nisu ometali, a njihov gust i snažan plotun mogao je oboriti jednim rafalom bilo koji avion tog vremena. Topovi su bili postavljeni u paru, jedan iznad drugog. Niži par imao je sto granata, a viši osamdeset. Na jednoj modifikaciji bio je postavljen i top BK 5 kalibra 50 mm. Za borbu s dnevnim bombarderima na jednoj od modifikacija mogle su se videti i saće za 24 nevođene rakete R4M.
O Me 262 danas se sve zna, no da podsetimo: to je bio savršeno nov tip aviona, do tada neviđen u lovačkim formacijama. Njegova glavna prednost bila je brzina, pa ipak Amerikanci su se dovijali i uspevali su da ih obaraju. Dokazalo se staro vojničko pravilo – ako se dobro ovlada svojim sredstvom, onda je mnogo toga moguće. Piloti su naučili da iz te sjajne mašine, P-51, izvuku najbolje u pravom trenutku, koristeći grupni rad i taktičke inovacije. Pri tom su mogli računati i na nesavršenost ”Lastavica” kao i nesnalaženje nemačkih pilota.
Nemci su bili svesni nedostataka svog aviona i po svaku cenu su izbegavali direktne duele u vazduhu. Oko bombardera bila je masa lovaca kroz koju je bilo nemoguće probiti se. Pokušavajući napade po ivici formacije, gustina rasporeda protivničkih aviona učinila bi svoje pa bi Me 262 uspeo da obori jedan avion i da se brzo udalji. Mlazni avioni u potpunosti su afirmisali princip ”ko je na visini taj upravlja bitkom”. Nemci su imali još mnogo klipno-elisnih aviona pa na nebu nije bilo opuštanja.
Svaka greška mogla je koštati života, stoga su američki piloti ovladavali novim taktikama. U njima su posebno mesto zauzimale zasede, ali i do tada neiskorišćeni, novi postupci. Jedan od njih je bio potpuno iznenađenje. Umesto bombardera, koji su uvek leteli pravolinijski i u gustoj formaciji, leteli su lovci; iza njih u cik-cak kretanju (tipičnom za lovačke avione koji su tako umanjivali efekat svoje brzine) kretali su se bombarderi. Sve je učinjeno naopako. Operatori na primitivnim radarima upecali su se na mamac i podigli stotinak lovaca nadajući se bogatom ulovu. Umesto toga doživeli su velike gubitke naletevši na američke asove koji su leteli na čelu formacije.
Bilans
Piloti Me 262 prijavili su oko 550 oborenih savezničkih aviona, pri čemu je najveći broj bio B-17 i B-24, dok su lovci predstavljali upadljivo manji procenat. Pri tom su izgubili do 150 Me 262 u vazdušnim borbama, dok je broj ukupno izgubljenih aviona bio mnogostruko veći (kvarovi, uništenje na zemlji, problemi u poletanju i sletanju, itd). Smatra se da su na ovom lovcu Nemci uspeli da obore svega nešto više od sto američkih lovaca. Oni su, pak, oborili nekoliko desetina mlaznih aviona, ali ta brojka nikada neće biti tačno utvrđena jer su se meseri često vraćali ošetećeni u bazu pa bi onda stradali u drugoj ili trećoj borbi.
Istorija i neumoljiva statistika svedoče da bi Nemačka svakako izgubila rat, ali je i sreća bila na pobedničkoj strani. Konstruktori Me 262 i nemačke fabrike nisu mogli da dostignu teorijski zacrtane performanse. Motori Jumo 004 su imali resurs od svega 25 sati leta. Kvarovi su bili česti i pogubni. Naglo dodavanje gasa (spor odziv) dovodio je do gašenja motora ili čak i do raspada turbine. Nedostatak goriva bio je pri kraju rata već fatalan pa nije bilo moguće sprovesti ni ozbiljnu obuku.
Mnogi piloti su direktno s Bf 109 ili Fw 190 prelazili na mlazni avion s minimumom naleta. Pri tom je saveznička avijacija držala aerodrome pod stalnim udarima, a poletanja i sletanja (mlazni avion tražio je betonske, lako uočlive piste) koja su izvođena s mnogo dužim poletno-sletnim stazama predstavljala su već borbenu operaciju s visokim rizikom. Lovac P-51 mustang je svoju dugovečnost i kvalitet dugo posle rata dokazivao u lokalnim ratovima, čak i u vreme kada su uveliko dominirali mlazni avioni prve generacije.
