Američka mornarica zvanično ulazi u novu fazu razvoja razarača sledeće generacije DDG(X), programa koji bi trebalo da zameni najstarije varijante klase Arleigh Burke i obezbedi brod sposoban da nosi hipersonične rakete, oružje usmerene energije, snažnije radare i buduće sisteme koji danas još nisu operativni.
Nedavni izveštaj Kancelarije za odgovornost vlade, GAO, Kongresu SAD potvrdio je da su preliminarni radovi na projektovanju DDG(X) započeti u junu 2025. godine. Program istovremeno sprovodi aktivnosti izgradnje kopnenih testnih poligona i nabavku materijala sa dugim rokom isporuke, što pokazuje da se projekat više ne drži samo na nivou koncepta.
Ovo dolazi nakon potvrde sredinom juna da je Komitet za oružane snage Senata SAD naložio mornarici da nastavi program. U obrazloženju nacrta Zakona o nacionalnoj odbrambenoj politici za fiskalnu 2027. godinu navedeno je da će novi brodovi morati da postanu operativni tokom 2030-ih, jer starije varijante razarača Arleigh Burke počinju da izlaze iz upotrebe.
Američka mornarica se još nije obavezala na novi datum početka izgradnje vodećeg broda niti na rok isporuke početnih kapaciteta. Plan je, međutim, jasan: nastaviti gradnju Arleigh Burke razarača dok se paralelno pokreće izgradnja prvih brodova sledeće generacije, kako bi prelaz bio manje rizičan i kako flota ne bi ostala bez brojeva u trenutku kada se kineska mornarica ubrzano širi.
DDG(X) mora da bude ono što Arleigh Burke više ne može
Klasa Arleigh Burke je decenijama bila oslonac američke površinske flote. Prvi brod, USS Arleigh Burke, položen je još 1988. godine. Od tada je projekat stalno modernizovan, produžavan, dograđivan i prilagođavan novim pretnjama, ali je pitanje prostora, snage, hlađenja i budućih nadogradnji postalo sve ozbiljnije.
DDG(X) se razvija upravo zato što se od broda naredne generacije očekuje više nego što stari trup može dugoročno da ponudi. U poređenju sa Arli Berkom, novi razarač trebalo bi da bude efikasniji u potrošnji goriva, da ima veće rezerve električne energije, bolji sistem upravljanja toplotom i dovoljno prostora za oružja koja traže daleko više snage od klasičnih vertikalnih lansera.
GAO navodi da Mornarica očekuje integraciju hipersoničnih raketa, oružja usmerene energije i snažnijeg radarskog sistema. Još važnije, novi brod treba da ima dovoljne margine veličine i snage kako bi mogao da primi nove sisteme kada postanu dostupni.
To je ključna razlika u odnosu na današnju situaciju. Arleigh Burke je dokazao da se dobar dizajn može održavati decenijama, ali svaka nova modernizacija sve više pritiska osnovnu arhitekturu broda. Jači radar traži više energije i hlađenja. Hipersonične rakete traže drugačije lanserne i komandne kapacitete. Laseri i drugi sistemi usmerene energije traže brod koji je projektovan kao velika električna platforma, a ne samo kao klasični raketni razarač.
Kina je glavni razlog hitnosti
Program DDG(X) ne nastaje u vakuumu. Njegova hitnost prvenstveno je posledica kineskog uspona na moru, posebno kroz programe razarača Tip 052D i Tip 055. Ovi brodovi se sve češće procenjuju kao jedni od najsposobnijih površinskih borbenih brodova na svetu, a njihov tempo izgradnje dodatno menja sliku u Indo-Pacifiku.
Tip 052D postao je masovni kineski oslonac savremene protivvazdušne i protivbrodske borbe, dok je Tip 055 ušao u kategoriju velikog razarača, odnosno krstarice po zapadnim merilima, sa velikim brojem vertikalnih lansera, snažnim radarima i sposobnošću da deluje kao komandni čvor udarne grupe.
Za američku mornaricu, problem nije samo kvalitet kineskih brodova, već i količina. Kina ne gradi nekoliko eksperimentalnih platformi, već serije brodova koji ulaze u operativnu službu i povećavaju gustinu kineske mornarice u Zapadnom Pacifiku. Upravo to je pritisak koji američki sistem ne može rešiti samo produžavanjem života starih brodova.
DDG(X) zato nije luksuzni projekat, već pokušaj da se američka površinska flota vrati u poziciju tehnološke i operativne prednosti. Kineski razarači već su promenili računicu, a američki odgovor mora da nosi više energije, veći domet senzora, bolju protivraketnu odbranu, hipersonično oružje i prostor za sisteme koji će tek ući u upotrebu.
GAO upozorava: Program ide napred bez jasne strategije akvizicije
Uprkos hitnosti, izveštaj GAO-a otvara ozbiljna pitanja. Od pokretanja programa DDG(X) 2021. godine, Mornarica još nije razvila strategiju akvizicije. To nije birokratska sitnica, već osnovni dokument koji definiše pristup nabavci, ključne pretpostavke o oblikovanju programa, tehničke, poslovne i logističke strategije, kao i način podrške tokom razvoja i životnog ciklusa broda.
GAO upozorava da program trenutno napreduje sa projektovanjem „bez iterativnog pristupa razvoju koji bi vodio njegove napore“. To može imati ozbiljne posledice. Kod velikih američkih programa, naročito onih koji se razvijaju kao „čist list“, upravo nejasno definisani zahtevi, preambiciozna integracija novih tehnologija i kasno rešavanje tehničkih problema obično dovode do kašnjenja i prekoračenja troškova.
DDG(X) nosi sve elemente rizika: novi trup, nove energetske zahteve, nove radare, mogućnost integracije hipersoničnih raketa, oružja usmerene energije, budućih komandnih sistema i očekivani životni ciklus koji se meri decenijama. GAO navodi da bi brodovi mogli imati potencijalni životni vek od 60 do 100 godina. To znači da se danas ne projektuje samo brod za 2030-e, već platforma koja bi mogla ostati u službi i duboko u 22. veku.
Takav horizont zahteva izuzetno pažljivo projektovanje. Svaka greška u osnovnoj arhitekturi može se decenijama vući kroz modernizacije, remonte i pokušaje nadogradnje.
Digitalni blizanac kao način da se izbegne novi Zumwalt
GAO posebno savetuje razvoj „digitalnog blizanca“ za potrebe testiranja. Takav model mogao bi da omogući simulaciju različitih aspekata dizajna DDG(X), procenu promena pre nego što se fizički ugrade u brod, testiranje novih tehnologija i bržu proveru tehničkih odluka.
Za program ovakve veličine, digitalni blizanac nije marketinški dodatak, već pokušaj da se smanji rizik u fazi kada se greške najskuplje plaćaju. Brod koji treba da nosi snažne radare, usmerenu energiju i hipersonične rakete mora imati precizno modelovanu potrošnju energije, hlađenje, stabilitet, težinu, raspored kablova, elektroniku, održavanje i buduće nadogradnje.
Američka mornarica ima veoma sveže razloge da bude oprezna. Zumwalt je trebalo da bude revolucionarni razarač. Postao je mali, skup i problematičan program od svega tri broda. Borbeni brod Litoral trebalo je da bude fleksibilna platforma za obalsko ratovanje. Pretvorio se u program sa velikim problemima održavanja, preživljavanja i upotrebljivosti. Supernosač Džerald Ford ušao je u službu sa kašnjenjima, visokim troškovima i dugim nizom tehničkih problema.
DDG(X) ne sme da ponovi taj obrazac. Ukoliko postane još jedan program sa preambicioznim obećanjima, nedovoljno zrelim tehnologijama i brodogradnjom koja ne može da isporuči tempo, američka mornarica će se naći u najgorem mogućem položaju: sa starim Arli Berkovima koji se povlače, novim brodom koji kasni i kineskom flotom koja nastavlja da raste.
Arleigh Burke Flight III kao prelazno rešenje
Američka mornarica je u decembru 2025. uvela u službu USS Jack H. Lucas, prvi razarač klase Arleigh Burke Flight III. Time je počela najnovija faza najstarijeg aktivnog programa razarača na svetu.
Flight III je najdublja modernizacija Arleigh Burke klase. Njeno srce je novi radar AN/SPY-6(V)1 za protivvazdušnu i protivraketnu odbranu, koji zamenjuje stariji SPY-1D(V). Novi radar ima znatno veći kapacitet praćenja i može da detektuje, prati i razdvaja manje, brže i složenije pretnje na većim udaljenostima.
To je veliko poboljšanje, ali nije nova klasa. Arleigh Burke Flight III i dalje ostaje modernizovan stari dizajn. On dobija bolji radar, ali plaća cenu u potrošnji energije, hlađenju i opterećenju trupa. Svaka nova sposobnost gura brod bliže granicama njegove osnovne arhitekture.
USS Jack H. Lucas je 71. razarač klase Arleigh Burke uveden u upotrebu. Zajedno sa tri problematična stelt razarača klase Zumwalt, Arleigh Burke čini čitavu američku flotu razarača. To dovoljno govori o zavisnosti američke mornarice od jednog starog, ali veoma uspešnog projekta.
Od protivraketne odbrane nazad ka borbi protiv flote
Posle Hladnog rata, američki razarači klase Arleigh Burke sve više su naglašavali protivraketnu odbranu. Razlog je bio jednostavan: direktni izazovi protivničkih mornarica opali su posle raspada Sovjetskog Saveza, dok su balističke rakete, raketni programi Irana, Severne Koreje i kasnije Kine postali sve važnija pretnja.
Aegis sistem, vertikalni lanseri i radari Arleigh Burke razarača postali su jedan od ključnih elemenata američke i savezničke protivraketne arhitekture. Brodovi su dobili zadatke koji nisu bili samo klasična pomorska borba, već i zaštita baza, gradova, nosačkih grupa i saveznika od balističkih pretnji.
Sada se taj trend ponovo menja. Sofisticiranost kineskih i severnokorejskih pomorskih i raketnih programa vraća fokus na rat protiv ozbiljne protivničke flote. Kineski Tip 055, Tip 052D, hipersonične protivbrodske rakete, balističke protivbrodske pretnje, dronovi i složena mreža senzora zahtevaju razarač koji nije samo štit od raketa, već i platforma za ofanzivno delovanje, mrežnu borbu i preživljavanje u zasićenom okruženju.
DDG(X) zato mora da spoji dve logike: da nastavi protivraketnu odbranu, ali i da bude mnogo sposobniji za klasičan rat velikih flota nego što je američka mornarica dugo morala da očekuje.
Hipersonične rakete i usmerena energija traže drugačiji brod
Najvažnija očekivanja od DDG(X) odnose se na hipersonične rakete i oružje usmerene energije. Oba zahteva menjaju osnovni dizajn broda.
Hipersonične rakete su veće, teže i zahtevnije za integraciju od mnogih postojećih projektila u vertikalnim lanserima. Njihovo smeštanje traži prostor, stabilnost, zaštitu, komandnu integraciju i infrastrukturu za rukovanje. Ne može se jednostavno pretpostaviti da će svaki postojeći brod moći da ih primi bez ozbiljnih izmena.
Oružje usmerene energije, poput snažnih lasera ili mikrotalasnih sistema, traži sasvim drugu vrstu rezerve: električnu energiju i hlađenje. Takvo oružje ne troši klasičnu municiju na isti način kao rakete, ali opterećuje brodsku energetsku arhitekturu. Brod mora imati dovoljno snage da napaja radar, komunikacije, pogon, borbene sisteme i energetsko oružje istovremeno.
Zbog toga DDG(X) mora biti projektovan od početka sa većim marginama. Brod koji se gradi za 2030-e mora imati prostora za tehnologije 2040-ih, 2050-ih i možda 2060-ih. Arleigh Burke je preživeo decenije modernizacija zato što je osnovni dizajn bio robustan. DDG(X) mora imati još veće rezerve, jer će tempo promene senzora i oružja biti brži.
Američka brodogradilišta kao usko grlo
Pitanje nije samo da li SAD mogu da projektuju novi razarač. Pitanje je da li mogu da ga grade u potrebnom tempu.
Kapacitet američkih brodogradilišta već je pod ozbiljnim pritiskom. Čak i proizvodnja jednostavnijih i poznatih brodova klase Arleigh Burke ne ide tempom koji bi zadovoljio sve potrebe mornarice. Novi razarač, složeniji, skuplji i tehnološki zahtevniji, dodatno će opteretiti industrijsku bazu.
To je posebno važno u poređenju sa Kinom. Peking ima ogromne brodograđevne kapacitete, komercijalne i vojne, i sposobnost da brzo gradi velike serije ratnih brodova. SAD imaju tehnološku dubinu, iskustvo i moćne sisteme, ali njihova brodogradnja više nije industrijski gigant kakav je bila u Hladnom ratu.
DDG(X) zato neće biti samo test mornaričke doktrine. Biće test američke industrijske realnosti. Ukoliko brodogradilišta ne budu mogla da isporuče brodove na vreme i u dovoljnom broju, čak i najbolji dizajn neće rešiti problem zamene starih razarača.
Nasleđe neuspešnih „čistih listova“
Američki odbrambeni sektor poslednjih decenija nema dobar dosije kod velikih programa koji su počinjali kao radikalno novi projekti. Zumwalt, LCS i Gerald Ford postali su simboli tog problema.
Zumwalt je zamišljen kao stelt razarač nove generacije, sa naprednim topovima, novom arhitekturom i revolucionarnim dizajnom. Završio je kao mala klasa od tri broda, sa oružjem koje je izgubilo prvobitni smisao i cenom koja je razbila početnu logiku programa.
Borbeni brod Littoral trebalo je da donese brzu, modularnu i jeftiniju platformu za obalske vode. Umesto toga, mornarica je dobila brodove sa velikim problemima pouzdanosti, održavanja, preživljavanja i ograničenom borbenom vrednošću u ozbiljnom sukobu.
Džerald Ford je najmoćniji nosač aviona na svetu po ambiciji i potencijalu, ali je u službu ulazio kroz godine kašnjenja, kvarova i skupih tehničkih problema, od elektromagnetnih katapulta i liftova za municiju do drugih sistema koji su dugo sazrevali posle isporuke.
Zbog toga DDG(X) ulazi u razvoj sa velikim očekivanjima i još većom sumnjom. Američka mornarica ne može sebi priuštiti još jedan program koji će potrošiti deceniju i desetine milijardi dolara, a zatim isporučiti mali broj brodova sa ograničenom borbenom vrednošću.
Prelaz koji mora da se dogodi bez praznine u floti
Plan da se nastavi gradnja Arleigh Burke razarača dok počinje DDG(X) pokušaj je da se izbegne praznina u floti. To je razumna odluka, ali i priznanje da se Mornarica ne usuđuje da naglo preseče sa starom klasom.
Arleigh Burke je poznat, proizvodne linije postoje, posade ga poznaju, logistika je uspostavljena, a Flight III donosi značajno povećanje sposobnosti. Sa druge strane, DDG(X) je neophodan jer stari trup neće moći beskonačno da primi sve što budući rat traži.
Rizik je u sredini. Ukoliko DDG(X) kasni, Arleigh Burke će morati da se proizvodi i održava duže nego što je planirano. Ukoliko se DDG(X) ubrza bez zrelih tehnologija, SAD rizikuju novi Zumvolt. Ukoliko se brodogradilišta ne prošire i ne stabilizuju, ni jedna ni druga opcija neće dati dovoljno brodova.
Američka mornarica zato ulazi u najosetljiviju fazu površinske flote još od kraja Hladnog rata. Sa jedne strane ima staru, ali dokazanu klasu koja je stigla do svojih granica. Sa druge strane ima kinesku mornaricu koja već gradi velike serije modernih razarača. Između njih stoji DDG(X), brod koji mora biti dovoljno nov da promeni ravnotežu, ali ne toliko eksperimentalan da postane još jedan preskupi program bez mase.
Brod za rat koji još nije potpuno definisan
DDG(X) se projektuje za ratno okruženje koje se menja brže nego ikada. U istoj platformi moraće da se spoje protivraketna odbrana, protivvazdušna borba, protivbrodske rakete, hipersonično oružje, sistemi usmerene energije, elektronsko ratovanje, mrežno komandovanje, borba protiv dronova i preživljavanje u prostoru zasićenom senzorima.
To više nije razarač u klasičnom smislu. To je energetski, radarski i raketni čvor flote. Brod koji mora da vidi dalje, obradi više podataka, podnese snažnije ometanje, podeli podatke sa nosačima, podmornicama, avionima i bespilotnim platformama, i da u isto vreme ostane dovoljno pouzdan za decenije službe.
GAO zato upozorava na ono što bi moglo odlučiti sudbinu programa pre nego što prvi brod uopšte bude porinut: jasna strategija akvizicije, iterativni razvoj, digitalni blizanac, realni zahtevi, industrijski kapaciteti i kontrola rizika.
Na papiru, DDG(X) treba da bude američki odgovor na Tip 055, kineski tempo i buduću eru hipersoničnog i energetskog ratovanja na moru. U brodogradilištu, to će biti mnogo teži test: napraviti brod koji može da nasledi Arleigh Burke, izbegne sudbinu Zumvolta i stigne u flotu pre nego što kineski razarači dodatno promene odnos snaga u Pacifiku.
