Evropska odbrambena industrija ponovo pokazuje da joj nisu potrebni protivnici da bi upala u krizu. Posle propasti borbenog aviona 6. generacije FCAS, novim potresom pogođen je i Eurodrone, veliki evropski projekat bespilotne letelice srednje visine i velike autonomije, zamišljen kao alternativa američkom MQ-9 Reaperu.
Umesto slike evropskog tehnološkog suvereniteta, program sve više liči na spor oko ponosa, procenta posla i nacionalnih industrijskih računa. Francuski Dassault Aviation sada otvoreno optužuje Airbus da pokušava da ga izbaci iz projekta.
Pred francuskim Senatom, direktor Dassaulta Erik Trapije opisao je stanje bez diplomatskog uvijanja.
„Za nas je veoma jednostavno. Airbus nam je direktno rekao da izađemo. Mi se ne slažemo i zato razgovaramo o razlozima zbog kojih smo isključeni. Ne mogu vam reći više o statusu programa jer su odnosi između kompanija prekinuti na nivou programa“, rekao je Trapije.
Airbus je odbio da komentariše njegove navode.
Od evropske alternative Reaperu do industrijskog obračuna
Eurodrone je trebalo da bude jedan od simbola evropske nezavisnosti u oblasti bespilotnih sistema. Projekat vode Nemačka, Francuska, Italija i Španija, a razvoj se odvija pod okriljem OCCAR-a, Evropske organizacije za saradnju u naoružanju. Glavni izvođač je Airbus Defence and Space, dok u programu učestvuju Dassault Aviation i Leonardo.
Letelica klase MALE zamišljena je kao evropski odgovor na američki MQ-9 Reaper: dugotrajno osmatranje, izviđanje, nadzor, prenos podataka i mogućnost nošenja naoružanja. Plan je bio da Evropa više ne zavisi od američkih i izraelskih dronova za zadatke koji su postali neophodni u savremenom ratovanju.
Problem je što je Eurodrone, kao i mnogi evropski zajednički projekti, od početka nosio previše politike u konstrukciji. Svaka država želi svoj deo posla, svoj industrijski povrat, svoje radne sate i svoju ulogu u komandnoj šemi. Kada se takav sistem sudari sa realnim rokovima i cenom, rezultat je obično poznat: kašnjenje, poskupljenje i međusobne optužbe.
Spor sa Dassaultom izbio je zbog smanjenog francuskog udela u poslu nakon što je Pariz odlučio da odloži, faktički zamrzne, sopstvenu nabavku Eurodrona. Francuska nije formalno napustila program, ali njeni budžetski planovi više ne predviđaju kupovinu ovog sistema do 2035. godine. Po evropskoj logici „geografskog povrata“, manje francuske kupovine znači i manji deo posla za francusku industriju.
Dassault zbog toga traži odštetu od Airbusa, dok se očekuje da bi spor mogao završiti i pred sudom.
Ironija koju Francuzi ne mogu da izbegnu
Najneprijatniji detalj za Dassault jeste to što je upravo ta kompanija 2013. godine podržala ideju da Airbus bude glavni izvođač Eurodrona. Trapije je i sam podsetio da su tri evropska industrijska aktera tada sedela za istim stolom i zaključila da neko mora biti vođa programa. Izbor je pao na Airbus.
Danas, iz te pozicije, Airbus navodno pokazuje vrata Dassaultu.
Francuski komentatori zato s pravom primećuju ironiju: Dassault se sada žali na model čije je osnove tada prihvatio. Isti evropski mehanizam koji je trebalo da obezbedi „zajednički uspeh“ sada proizvodi novi industrijski lom, samo nekoliko nedelja nakon što su Francuska i Nemačka praktično zakopale jezgro projekta FCAS.
Kod FCAS-a je pucalo oko budućeg borbenog aviona, liderstva, podele tehnologije i uloge Airbusa, koji nastupa kroz nemačku i špansku granu. Francuzi su tvrdili da Dassault kao projektant Rafalea mora imati jasnu vodeću ulogu u razvoju aviona. Nemačka i Španija nisu htele da plate ogroman program samo da bi gledale kako Francuzi drže ključne poluge.
Sada se isti obrazac vraća na dronu.
Liebherr umesto Dassaulta, Japan umesto evropske harmonije
Prema francuskim izveštajima, deo zadataka koji je trebalo da pripadne Dassaultu mogao bi biti prebačen na nemački Liebherr Aerospace, kompaniju koja u programu već radi hidrauliku i stajni trap, dok je prosečan kupac pre poznaje po bagerima, kiperima, frižiderima i vinskim vitrinama nego po borbenim dronovima. OCCAR takvu preraspodelu nije zvanično potvrdio, ali sama mogućnost pokazuje pravac: francuski industrijski udeo slabi, nemački deo jača, a Airbus zadržava centralnu ulogu.
U isto vreme, Airbus gleda van Evrope. Krajem juna potpisan je memorandum o razumevanju sa japanskim Kawasaki Heavy Industries o ispitivanju pomorske i protivpodmorničke varijante Eurodrona za Japan. Ideja je da se evropska platforma prilagodi japanskim senzorima, efektorima, sonobujama, torpedima i saradnji sa japanskim patrolnim avionom Kawasaki P-1.
To zvuči kao šansa za izvoz i širenje programa, ali dolazi u trenutku kada se evropski partneri međusobno optužuju da ne mogu ni sopstveni industrijski dogovor da održe bez pucanja.
Dron koji kasni preko 10 godina
Još veći problem je pitanje da li Eurodrone, ovakav kakav je zamišljen, uopšte stiže na vreme, prošlo je čak 11 godina, a Eurodrone i dalje nema ni prvi prototip. Prvi let se po sajmovima obećava tek krajem decenije, dok je ratovi već pokazali da se bespilotna avijacija menja bukvalno iz meseca u mesec. Velike, skupe MALE platforme i dalje imaju mesto u nadzoru, pomorskom osmatranju i operacijama tamo gde protivnik nema snažnu PVO, ali u ratu protiv ozbiljnog protivnika postaju spore, vidljive i veoma ranjive mete.
Trapije je pred Senatom otvorio i to pitanje, upozorivši da Eurodrone u sukobu bez garantovane vazdušne nadmoći može postati „prilično laka meta“. To je rečenica koja pogađa srž problema: Evropa razvija dron zamišljen u jednoj epohi, dok je rat već otišao u drugu.
Francuska zato sve više gleda ka jeftinijim domaćim alternativama, uključujući sisteme poput Aaroka, dok zajednički evropski projekat ostaje zaglavljen između političke simbolike, industrijskog povrata i realnosti bojišta.
Eurodrone je trebalo da pokaže da Evropa može sama. Za sada pokazuje nešto drugo: da i kada se oslobodi američkog Reapera, Evropa teško uspeva da se oslobodi sopstvene birokratije, nacionalnih sujeta i industrijskih obračuna.
