Ukrajina je odbila ponudu Irske da njenim oružanim snagama isporuči 27 lakih oklopnih vozila RG32M Outrider, kupljenih pre 17 godina i povučenih iz upotrebe posle dugih problema sa pouzdanošću. Vozila koja su u Irskoj trebalo da služe u mirovnim misijama završila su kao vojna oprema koju čak ni ratom iscrpljeni Kijev nije želeo da primi.
Formalno obrazloženje ukrajinskog Ministarstva odbrane bilo je diplomatski odmereno. U Kijevu su naveli da se ovaj tip vozila trenutno ne nalazi u službi ukrajinskih oružanih snaga i da bi njegovo uvođenje zahtevalo poseban sistem obuke posada, održavanja i snabdevanja rezervnim delovima.
To objašnjenje zvuči racionalno, ali je zanimljivo upravo zato što je Ukrajina od početka rata prihvatila gotovo neverovatno raznovrstan „zoološki vrt“ zapadne i sovjetske tehnike: artiljeriju različitih kalibara, borbena vozila pešadije, tenkove, kamione, helikoptere, protivvazdušne sisteme i borbene avione. Kijev je u mnogim slučajevima pristajao na komplikovanu logistiku samo da bi popunio rupe na frontu.
RG32M Outrider očigledno nije prošao ni taj prag.
Irski oklopnjak sa lošom reputacijom
Irska je ova vozila nabavila 2009. godine od južnoafričke kompanije BAE Systems Land Systems South Africa za skoro 20 miliona evra. U irskoj službi nosila su oznaku LTAV, odnosno Light Tactical Armoured Vehicle. Reč je o lakom 4×4 oklopnom vozilu otpornom na mine, razvijenom iz porodice RG-32, sa V-oblikovanim dnom, osnovnom balističkom zaštitom i mogućnošću ugradnje mitraljeza ili daljinski upravljane borbene stanice.
Na papiru, Outrider je trebalo da bude korisno vozilo za patroliranje, izviđanje, vezu, komandne zadatke i mirovne misije. Ima masu od oko 9,5 tona, motor snage približno 200 kW, automatski menjač i maksimalnu brzinu veću od 120 kilometara na sat. Može da nosi malu posadu i dodatnu opremu, uz zaštitu od lakog pešadijskog naoružanja i mina.
U praksi, irsko iskustvo bilo je mnogo lošije. Vozila su od početka pratili prigovori na česte kvarove, nisku pouzdanost, probleme sa transmisijom, električnim sistemima i komplikovanim održavanjem. Zbog toga su retko korišćena čak i u misijama za koje su kupljena, a veći deo flote dugo je stajao daleko od ozbiljne operativne upotrebe.
Godine 2024. Irska ih je konačno povukla iz službe, a posle ukrajinskog odbijanja donesena je odluka da se cela flota uništi. Tako su vozila koja su plaćena skoro 20 miliona evra završila kao primer loše nabavke, neuspeli pokušaj donacije i problem koji Dablin sada mora da ukloni o sopstvenom trošku.
Zašto ih Ukrajina nije htela
Ukrajinsko odbijanje na prvi pogled deluje neobično. Kijev trpi ogromne gubitke u tehnici i često koristi sve što može da se popravi, naoruža ili pošalje u pozadinu. Ipak, Outrider nije samo „još jedno oklopno vozilo“. To je mala i specifična flota od svega 27 komada, bez postojećeg ukrajinskog lanca rezervnih delova, bez obučene posade, bez domaće servisne infrastrukture i sa istorijom kvarova.
Za vojsku u ratu takva donacija može da postane veći teret nego korist. Treba obučiti vozače, mehaničare i komandire, nabaviti delove, napraviti tehničku dokumentaciju, organizovati održavanje i onda se nadati da vozilo neće otkazati baš kada je potrebno. Kod opreme koja ima lošu reputaciju i malu brojnost, taj odnos koristi i troška brzo postaje nepovoljan.
Postoji i drugi problem. Ukrajinska vojska već ima previše različitih tipova vozila. Svaki dodatni model, naročito redak i nepouzdan, dodatno opterećuje logistiku. Rat ne traži samo gvožđe na točkovima, već sistem koji može da ga održava, popravlja i vraća u upotrebu.
Zbog toga ukrajinska odluka nije nužno nezahvalnost, već hladna procena. Poklon može biti besplatan samo na papiru. Na frontu svako vozilo traži gorivo, gume, delove, mehaničare, obuku, vreme i prostor u lancu snabdevanja.
Irska pomoć ostaje, ali ne prolazi sve
Odbijanje Outridera ne znači da Ukrajina odbija irsku pomoć uopšte. Irska je već slala neborbenu opremu, uključujući vozila, kamione, ambulante, minibuseve, Ford Ranger pikapove i robote za razminiranje. Dablin, kao vojno neutralna država koja nije članica NATO-a, uglavnom se drži neletalne pomoći, humanitarne podrške i deminerskih programa.
U septembru 2025. Irska je, kroz operaciju „Carousel 3“, isporučila Ukrajini 34 vozila i tri robota za razminiranje preko koordinacionog čvora u poljskom Žešovu. Ta oprema je ocenjena kao pogodna za ukrajinske potrebe i uklopila se u ono što Dablin može politički da pošalje, a Kijev praktično da koristi.
RG32M Outrider je druga priča. To nije korisni kamion, ambulanta ili deminerski robot, već problematično oklopno vozilo male serije, bez ukrajinske upotrebe i sa dugom listom kvarova u zemlji koja ga je kupila.
Zato ova epizoda govori više od same sudbine 27 irskih oklopnjaka. Ona pokazuje da Ukrajina, uprkos velikoj potrebi za opremom, više ne može da prihvati baš sve što joj se ponudi. Rat je ušao u fazu u kojoj logistika postaje jednako važna kao broj vozila na papiru. Poklon koji traži poseban lanac održavanja, a donosi malu operativnu vrednost, više nije pomoć, već dodatni problem.
Irska je pokušala da se oslobodi neuspešne flote tako što bi je pretvorila u ratnu donaciju. Ukrajina je odbila da postane poslednja stanica za vozila koja ni njihov prvi korisnik nije uspeo da učini pouzdanim.
