U Kijevu se već neko vreme ponavljaju da nemaju dovoljno sredstava za presretanje balističkih raketa. Krstareće rakete i dronovi poput Geranja mogu se obarati, ali ista računica ne važi za Iskander, Kindžal i Cirkon. Ukrajina tvrdi da takve ciljeve mogu da neutralizuju uglavnom sistemi Patriot i SAMP-T, a upravo tih raketa ima sve manje.
Rusija tu prazninu koristi sve češće. Na ukrajinske ciljeve sve češće se šalju salve od desetina raketa Iskander, Kindžal i Cirkon, a upravo je Cirkon u poslednje vreme ušao u centar nove informacione bitke. Nije sporno samo da li raketa pogađa ciljeve, već i kako je nazvati: hipersoničnom, kvazibalističkom, modifikovanim Oniksom ili nečim između.
Za razliku od Kindžala, Cirkon je tek nedavno ušao u sistematsku upotrebu. Prema pojedinim izveštajima, tokom 2026. godine lansirano ih je već oko 40. Prema nezvaničnim izveštajima, Rusi su još 19. marta 2022. godine prvi put objavili snimak dejstva raketom Cirkon na ukrajinsko skladište oružja. Prvi navodi ukrajinske strane o probnoj upotrebi pojavili su se početkom 2024. godine. Tokom narednih godina, prema nezvaničnim ali prilično pouzdanim izvorima, izvedeno je još nekoliko lansiranja.
Šest minuta do Kijeva, još manje iz Kurske oblasti
Cirkoni su prvobitno lansirani uglavnom sa Krima. U toj varijanti, vreme leta do Kijeva procenjivano je na najviše šest minuta. Sada se pominju i lansiranja iz Kurske oblasti, koja je gotovo dvostruko bliža ukrajinskoj prestonici. Takvi navodi ostaju nezvanični, ali su dovoljno učestali da objasne zašto se oko Cirkona gradi posebna atmosfera.
Ruski predsednik Vladimir Putin ranije je izjavio da raketa može da dostigne brzinu od 9 maha, odnosno približno 11.500 kilometara na sat. To se odnosi na idealne uslove u stratosferi, tokom faze krstarenja, kada raketa ostvaruje najveće ubrzanje. Načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov pominjao je 8 maha i mogućnost da raketa preleti 450 kilometara za najviše četiri i po minuta.
U realnijim procenama, brzina Cirkona se najčešće svodi na raspon od 5,5 do 7,5 maha, odnosno od oko 6.700 do 9.200 kilometara na sat. Pri približavanju cilju raketa usporava na oko 4,5 maha, što teoretski otvara prozor za presretanje. Upravo oko tog prozora sada se vodi propagandna i tehnička rasprava: da li usporavanje znači da Cirkon nije „prava“ hipersonična raketa ili je to samo normalan deo profila leta.
Naslednik Granita i Oniksa
Neslaganja oko karakteristika Cirkona nisu iznenađenje. Tačni podaci o raketi ostaju poverljivi. Poznato je da je razvoj počeo tokom 2010-ih, a da je sistem ušao u službu 2023. godine. Projekat je povezan sa NPO Mašinostroenija iz Reutova, istim konstruktorskim krugom koji stoji iza teških protivbrodskih raketa Granit i Oniks.
Cirkon je prvobitno namenjen fregatama klase Admiral Gorškov projekta 22350 i nuklearnim podmornicama klase Jasenj projekta 885. Kasnije su za njega prilagođeni i obalski lanseri K-300P Bastion, koje Rusija danas koristi za udare po ciljevima u Ukrajini. Zbog toga su ti sistemi postali posebno važna meta zapadnog i ukrajinskog izviđanja.
Cena Cirkona procenjuje se na oko 5,6 miliona dolara, što ga svrstava među najskuplje ruske rakete, odmah iza Orešnika. Bojeva glava teži između 300 i 400 kilograma, a raketa može da nosi i konvencionalno i nuklearno punjenje. Domet se navodi do 1.000 kilometara, što je za neke scenarije dovoljno, ali u poređenju sa drugim strateškim sistemima nije naročito veliko.
Cirkon je zamišljen kao zamena za teške rakete P-700 Granit i kao dopuna raketama P-800 Oniks i Kalibar. Motor ostaje najzagonetniji deo celog sistema. Upravo na toj nepoznanici sada se gradi pokušaj da se raketa prikaže kao manje impresivna nego što tvrdi Moskva.
Kijev smiruje publiku
Upotreba Cirkona izazvala je dodatnu nervozu u ukrajinskoj javnosti. To je oružje oko kojeg se gradi slika nove hipersonične pretnje, a takva slika nije dobra za moral u zemlji koja već tvrdi da joj ponestaju rakete Patriot i SAMP-T.
Zato su ukrajinski i zapadni mediji krenuli u, najblaže rečeno, kampanju smirivanja javnosti. Prvo se tvrdilo da Cirkon nosi samo oko 80 kilograma eksploziva, što bi ga navodno činilo uporedivim sa eksplozivnim punjenjem drona Šahed-238. Takva tvrdnja je u suprotnosti sa procenama po kojima bojeva glava Cirkona teži između 300 i 400 kilograma.
Zatim je krenula rasprava o motoru. U početku su strani analitičari bili skloni tvrdnji da Cirkon koristi skremdžet, odnosno motor za hipersonični let u atmosferi. Ukrajinci, međutim, tvrde da u ostacima raketa nisu pronašli dokaze za takav pogon.
Nakon toga se pojavila druga teza: da Cirkon koristi klasični nadzvučni naporni mlazni motor. Ni ta verzija nije bez problema, jer se u analizama olupina pominje da raketi nedostaje uočljiv usisnik vazduha potreban za takav tip motora. Ukrajinski stručnjaci su zatim tvrdili da Cirkon radi na čvrsto gorivo, ali su istovremeno zaključili da je reč o modifikaciji Oniksa na kerozin. Upravo ta mešavina objašnjenja deluje kao pravi cirkus oko Cirkona.
Hipersonična ili kvazibalistička?
Podsetimo, niko tačno ne zna tačno ni kako izgleda ova raketa, a pošto ni motor nije razjašnjen, rasprava se preselila na putanju leta. Ukrajinski istraživači, na osnovu fragmenata i profila udara, sugerišu da je Cirkon polubalistička, odnosno kvazibalistička raketa.
Takva raketa prati balističku putanju, ali zadržava sposobnost manevrisanja na putu ka cilju, kako bi korigovala rutu i otežala presretanje. Brzina pri tome može da varira, naročito u završnoj fazi leta.
Glavni narativ koji se sada gura iz Kijeva glasi ovako: hipersonična raketa, uz retke izuzetke, ne može da leti polubalističkom putanjom; Cirkon navodno može; dakle, Cirkon nije prava hipersonična raketa. Takva tvrdnja zvuči jednostavno, ali je tehnički pojednostavljena do granice propagande. Brzina iznad pet mahova i manevarski profil ne prestaju da budu opasni samo zato što se raketa ne uklapa u idealnu sliku oružja sa skremdžet motorom.
Problem za Kijev nije samo tehnička klasifikacija. Problem je psihološki efekat. Cirkon je u javnosti dobio oreol misteriozne hipersonične rakete, novog ruskog oružja koje stiže pre nego što se uzbuna pretvori u reakciju. U informacionom ratu, tu sliku treba razbiti. Zbog toga se raketa prikazuje kao „mit“, kao prerušeni Oniks, kao polubalistički sistem ili kao propaganda Kremlja o navodnoj ruskoj prednosti u hipersoničnoj trci.
Evolutivni razvoj umesto čudotvornog oružja
Čak i ako Cirkon nije ono što se u najstrožem smislu zamišlja kao skremdžet hipersonična raketa, to ne znači da je nevažan. Naprotiv, može biti upravo ono što vojsci treba: dostupno, vrlo brzo, teško presretljivo i dovoljno precizno oružje za udare po važnim ciljevima.
Razvoj naprednijeg sistema zasnovanog na postojećim tipovima pogona nije isto što i stvaranje potpuno nove generacije hipersoničnog oružja od nule, ali to je normalan evolutivni put. Cirkon u tom smislu može biti međukorak: oružje koje Rusija koristi sada, dok istovremeno stiče iskustvo za kasnije tehnologije.
Taj pristup nije jedinstven. Japan razvija svoj HVGP, dok Iran ide sličnim putem kroz raketu Fatah. Ovi sistemi su krenuli kao napredne balističke ili nadzvučne rakete, a zatim se modernizuju ka samostalnijim hipersoničnim rešenjima.
Zbog toga pitanje da li Cirkon „zaista“ spada u hipersoničnu kategoriju nije jedino važno. Za ukrajinsku PVO mnogo je važnije koliko brzo stiže, koliko vremena ostavlja za reakciju, kakav manevar izvodi u završnici i koliko često uspeva da pogodi kritične mete. Upravo tu Cirkon pravi problem koji se ne rešava semantičkom raspravom o broju Mahova.
