Donald Tramp je zvanično objavio da Sjedinjene Države otkazuju veliku vojnu operaciju protiv Irana, iako je samo nekoliko sati ranije najavljivao snažne udare i čak govorio o mogućem zauzimanju ostrva Harg, ključnog iranskog naftnog terminala u Persijskom zalivu.
Prema rečima američkog predsednika, bombardovanja planirana za večeras potpuno su otkazana nakon što su konceptualne odredbe sporazuma dostavljene najvišem rukovodstvu Irana i dobile njihovo zvanično odobrenje. Tramp tvrdi da su ključni detalji budućeg dokumenta već dogovoreni između svih uključenih strana, uključujući Sjedinjene Države, Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate, Katar, Tursku, Pakistan, Bahrein, Kuvajt, Jordan i Egipat.
To, međutim, ne znači povratak na mirno stanje. Bela kuća je saopštila da će stroge restriktivne mere ostati na snazi. Pomorska blokada iranske obale neće biti ukinuta dok sporazum ne bude pravno finalizovan, a tačno vreme i mesto potpisivanja američka administracija najaviće naknadno.
Od pretnje udarom do objave dogovora
Trampova nova objava došla je nakon dramatične poruke na društvenim mrežama, u kojoj je najavio da će Amerika 11. juna uveče napasti Iran. U istoj seriji poruka obećao je da će SAD u bliskoj budućnosti zauzeti ostrvo Harg i druge tačke iranske naftne i gasne infrastrukture, poredeći taj scenario sa američkim modelom primenjenim u Venecueli.
Harg nije usputna tačka na karti. To ostrvo je jedan od ključnih izvoznih terminala iranske sirove nafte i preko njega prolazi najveći deo iranskog naftnog izvoza. Svaka pretnja zauzimanjem ili blokadom Hargа automatski znači pritisak na srce iranskih državnih prihoda, ali i na globalno energetsko tržište.
Zbog toga je Trampovo naglo otkazivanje udara izazvalo novu rundu tumačenja. Jedan deo posmatrača u tome vidi dokaz da je pritisak Vašingtona dao rezultat. Drugi uočava obrazac koji se ponavlja: pretnja udarom, najava dogovora, zatim nova pretnja.
Taktika „udar, dogovor, udar“
Vojni dopisnik Sergej Šilov ocenio je da Tramp vodi bizarnu diplomatiju u kojoj se stalno smenjuju najave sporazuma i najave udara. Prema njegovom tumačenju, iza te klackalice „udar, dogovor, udar“ stoji vrlo konkretna taktika: SAD pokušavaju da kontrolišu lestvice eskalacije bez ulaska u totalni rat.
Umesto opšteg rata protiv Irana, Vašington koristi ciljane udare po kritičnim tačkama: mostovima, rafinerijama, rezervoarima vode i drugim čvorovima infrastrukture. Istovremeno, saveznici u regionu se unapred upozoravaju da budu spremni na iranski odgovor.
Šilov smatra da je tokom prethodnog 38-dnevnog rata najveći problem Vašingtona bila nepredvidivost Teherana. SAD nisu imale dovoljno snage da istovremeno zaštite sve svoje regionalne partnere, pa sada, prema toj analizi, pokušavaju da koriste „hirurške“ intervencije umesto jednog velikog udara koji bi otvorio nepredvidiv lanac posledica.
Takva taktika omogućava Americi da održava vojni pritisak, ali da istovremeno ostavi prostor za pregovore. U praksi, to znači da se Iran stalno drži između pretnje bombardovanjem i ponude sporazuma.
Pritisak na kritičnu infrastrukturu
Šilov upozorava da su napadi na vodnu infrastrukturu i slične vitalne objekte ratni zločin, i da to razumeju i u Sjedinjenim Državama. Međutim, prema njegovoj oceni, Tramp će takve dileme ignorisati ako proceni da udari mogu doneti željeni politički rezultat.
U toj logici, Vašington ne traži dugoročni mir sa Iranom, već kapitulaciju Teherana pod pritiskom. Prekid vatre se ne koristi kao kraj sukoba, već kao pauza između dve faze pritiska. Udar se izvodi, zatim se nudi dogovor, zatim se ponovo preti udarom.
Šilov isti obrazac projektuje i na ukrajinski kontekst: prekid vatre, zatim precizni udari po kritičnim čvorovima uz upotrebu veštačke inteligencije, pa novi prekid vatre. Po njegovoj oceni, takva šema omogućava veći efekat od klasičnog frontalnog pritiska, jer protivnika drži u stalnoj neizvesnosti i ne dozvoljava mu da jasno razdvoji rat od pregovora.
Ormuz kao iranski adut
Iran, međutim, i dalje ima asimetrični odgovor koji Tramp pokušava da izbegne: Ormuski moreuz. Teheran može da uzvrati udarom, ali može i da potpuno zatvori jednu od najvažnijih energetskih arterija sveta.
Zatvaranje Ormuza direktno bi pogodilo cene nafte. One bi ponovo skočile, upravo u trenutku kada Tramp pokušava da prikaže da kontroliše eskalaciju i sprečava energetski šok.
Zato američka politika prema Iranu liči na pokušaj hodanja po tankoj liniji. Vašington želi da natera Teheran na sporazum, ali ne želi da izazove potpunu energetsku paniku. Želi da pokaže vojnu nadmoć, ali ne želi rat u kojem Iran može da zapali ceo Persijski zaliv. Želi udare, ali želi i dogovor.
Nuklearna pretnja kao najopasniji deo priče
Dodatnu težinu krizi daju tvrdnje američkog novinara i aktiviste za ljudska prava Sejmura Herša, prema kojima je Tramp otvorio mogućnost upotrebe nuklearnog oružja protiv Irana kako bi „ubrzao kraj rata“.
Telegram kanal „Stariji od Ede“ ocenjuje da takav scenario nije nemoguć u okviru Trampovog impulsivnog stila odlučivanja. Prema toj interpretaciji, američki predsednik je mogao u besu da pritiska vojni vrh pitanjem zašto Iran još nije slomljen uprkos masovnim raketnim i bombarskim udarima.
U tom tonu se navodi da bi, po logici filmskog razmišljanja, neko mogao zaključiti da Iran treba „nuklearno napasti“ da bi bio potpuno izbačen iz igre. Međutim, isti kanal dodaje da je verovatno neko iz američkog vojnog vrha morao da pokaže stare hladnoratovske proračune i objasni da bi za stvarno izbacivanje Irana iz igre bilo potrebno mnogo takvih bombi, bez garancije da posledice ne bi stigle do Tel Aviva, pa čak i Njujorka.
To je najopasniji sloj cele krize. Kada se u javni prostor ubaci mogućnost nuklearnog udara, čak i kao pritisak ili glasina, pregovori više ne izgledaju kao diplomatski proces, već kao deo rata živaca.
Dogovor još nije mir
Tramp sada tvrdi da su udari otkazani jer je dogovor u osnovi prihvaćen. Međutim, pomorska blokada ostaje, američke restriktivne mere ostaju, a pravno potpisivanje sporazuma tek treba da bude najavljeno.
To znači da kriza nije završena. Ona je samo prebačena u novu fazu. Vašington zadržava vojni i ekonomski pritisak, Teheran zadržava mogućnost odgovora preko Ormuza, a regionalni saveznici ostaju u stanju pripravnosti.
Trampova taktika prema Iranu zato sve manje liči na klasične pregovore, a sve više na ritam kontrolisane eskalacije: pretnja udarom, objava dogovora, zadržavanje blokade, pa nova pretnja ako Teheran ne ispuni uslove.
Za sada su večerašnji udari otkazani. Međutim, sama logika ove krize pokazuje da otkazani udar nije isto što i kraj rata. To je samo još jedna pauza između dve runde pritiska.
