Ima ga i biće ga, ali kada? Svi bi voleli da znaju kada će se završiti SVO. Svakako da to najviše žele narodi dveju sukobljenih država, ali to je pitanje, kako se to obično kaže ”za milion dolara”. Šta trenutno imamo na stolu? Činjenice kažu sledeće: V. V. Putin je, objavljujući 24. marta početak SVO, rekao da ona nije vremenski, već predmetno određena. To će reći – dok se ne ispune postavljeni politički i vojni ciljevi. A njih je bilo tri (na početku) da bi tokom sukoba dotat i četvrti – nepristupanje Ukrajine NATO. To su i Lavrov i Peskov više puta ponovili.
U međuvremenu smo se uverili da je vreme jedini resurs koji se ne zanavlja i čiji račun je sve veći. U nedelju, 11. januara ove godine SVO se po dužini trajanja izjednačila s učešćem Sovjetskog Saveza u Drugom sv. ratu na teritoriji Evrope. Posle toga se medijska pažnja gotovo trenutno premestila na područje Bliskog i Srednjeg Istoka kada je počeo napad na Iran, poslednjeg dana februara ove godine. SVO se premestila na drugu stranu novina. No, preveliki je to sukob da bi bio lako skrajnut. Tamo se svakodnevno gine, ruska ”kvočka” kljucka strateške metre (pošto o kilometrima niko više ne govori), a bojno polje služi za testiranje novih oružja. Škola u prirodi za najkravaviji posao na svetu.
Onda je u fokus svetske medijske slike stidljivo pristigao nagoveštaj ukrajinskih diplomata i visokih zvaničnika da bi sukob mogao da se završi u novembru ove godine. Nisu oni to napamet rekli jer se pozivaju na svog ratnog predsednika, Vladimira (Volodimira) Zelenskog. Kako to misle da izvedu kada se pita i druga strana s kojom, bar prema ukrajinskom ustavu, ne sme biti nikakvih pregovora?
Da li je to moguće i zbog čega baš novembar? Probajmo da proniknemo u tu najavu i moguću metodologiju koja bi dovela do primirja, pošto trajni mir tek predstavlja pitanje ne od milion, već od milijardu dolara.
Nestrpljenje raste na obema stranama, kao da je reč o dosadnoj utakmici. Što se više usporava SVO, to su glasniji zagovornici ideje da se ona što je moguće pre završi, a spominju se i taktičke nuklearne bombe. Mnogo toga mi ne vidimo i ne znamo, bez obzira na gotovo svemogući OSINT. Da, mi imamo saopštenja sa sastanaka najuticajnijih ljudi sveta, ali ne zaboravimo: diplomatija ima svoj jezik. Dobar deo dogovora je tajan i to se ne menja preko noći. Šta ako nam se saopštava nešto što prikriva odluke za koje ćemo saznati kroz pola veka?
Oni koji su izrazili javno želju da se završi sukob su odlično poznati: to je tandem Putin – Tramp. Oni su se o tome principijelno i jasno izjasnili i saglasili tokom samita na Aljasci u avgustu prošle godine.
Pođimo najpre od ”transparentnijeg” učesnika razgovora, a to je Tramp. Niko se više ne iznenađuje njegovim izjavama pa je utoliko teže proceniti koliku težinu ima bilo šta što on kaže. Osnovno pitanje je: zašto vodećem republikancu odgovara da se mirovni dogovor (peace deal) zaključi baš do novembra 2026. godine? U novembru (prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru) održavaju se midterm elections, odnosno kongresni međuizbori. Tada se bira svih 435 mesta u Predstavničkom domu (mandant na dve godine) i oko trećina Senata (senatori imaju mandat šest godina pa dolazi do rotacije). To je američki način da birači usred predsednikovog mandata koriguju politički kurs. Tako mogu mnogo politički da ga oslabe, ali ne mogu automatski da ga smene. Do opoziva (impeachment) je dug put. Za to je potrebna dvotrećinska većina u Senatu.
Najočigledniji razlog žurbe je taj što Tramp želi da iskoristi sve poluge pritiska на Bankovaju. Ulica Bankovaja (Ба́нкова ву́лиця) je za Ukrajinu isto što i Dauning strit za London ili Kremlj za Ruse. Ime je dobila još u XIX veku zbog toga što se u njoj nalazila nekadašnja Kijevska filijala Državne banke Ruske imperije. Sada se u njoj nalazi glavni korpus Kancelarije predsednika Ukrajine (brojevi devet do jedanaest). Podsetimo se da je Tramp kao jedno od centralnih predizbornih obećanja imao to da će rat u Ukrajini završiti za 24 sata, pa čak i pre nego što formalno stupi na dužnost (!). Od momenta njegove druge inauguracije prošlo je gotovo godinu i po dana, mnogo duže od 24 časa, a taj brod je još u luci. Možda je nama to manje shvatljivo, ali kod američkog poreskog obveznika (pravog gospodara SAD) finansiranje tuđeg rata izaziva sve veću nervozu i svakog dana jača adute Trampovih oponenata.
S druge strane, on je nakratko kupio vreme izvršivši uspešno otmicu Nikolasa Madura, predsednika jedne suverene države – ali protivpravno. U SAD se uglavnom ne obaziru na kršenje međunarodnog prava, ali ima sasvim dovoljno protivnika koji vrebaju svaku njegovu grešku. Sledeća je došla vrlo brzo i nije bilo kakva, a to je napad na Iran radi interesa Izraela. On nije uspeo ni u jednom cilju Epskog besa; pri tom je situaciju samo pogoršao kako vojno, tako i politički jer je dirnuo u osinjak. Karikaturisti su se nemilice obrušili na najmoćnijeg čoveka sveta pokazujući kako je on, ustvari, sluga izraelskog i jevrejskog establišmenta. Da li?
Nadam se da svi pamtimo kako je on već bio predmet podsmeha hvaleći se nekim albansko-jermenskim i drugim ratovima koje je okončao. Ako se nekako uzdrži do trećeg novembra i ne napadne Kubu, anektira Grenland ili šta već, a pri tom uspe da ”natera” Kijev i Moskvu da se pomire, moći će da se hvali na sva usta. Zato se iz Bele kuće ka Bankovoj upućuju signali koji najviše podsećaju na štap i šargarepu. Kako stoje stvari, niti je taj štap baš tako uverljiv (pa ni za Evropljane), niti je šargarepa toliko ukusna.
Zašto Kremlju odgovara novembar?
U Moskvi na prvi pogled niko ne žuri. Za svoju taktiku ”kljuckanja” imaju razlog – to nije rat već specijalna vojna operacija. Međutim, pobedonosni završetak SVO u novembru i njima bi dobro došao. Izbori za Državnu dumu biće u septembru. U njih Jedinstvena Rusija ulazi s teretom veoma nepopularne medijske kampanje raznih zabrana i ograničenja tipičnih za ratno vreme.
Pri tom Ukrajinci pojačavaju udare po dubini. Oni ne nanose veliku štetu, ali su vrlo glasni. Zabeležen je porast neraspoloženja i gunđanja čak i kod referentnog glasačkog tela. Znamo kako će se ti izbori završiti, ali Rusi dugoročno misle i na vreme posle SVO. Stoga bi nagovešteni kraj te operacije, vidljiv već u septembru, doveo do najveće moguće podrške vladajućoj stranci.
A stara dama?
Šta na sve to kaže Evopa? Ko u celoj ovoj kombinaciji nije pitan – a pita se? To što su Putin i Tramp našli zajednički jezik u Enkoridžu, a zatim u kratkom roku zvanično posetili igrača iz senke koji izmiče kategorisanju, Kinu, to je lepo. Pitanje je zašto Kremlj očekuje od Trampa mnogo kada su trenutno SAD same odabrale očigledno mnogo manju ulogu u Ukrajini nego što je to bilo pre.
A šta ako u Trampovom štabu sedi neko dovoljno podmukao da može parirati Britancima i iznenaditi Ruse? Znaju li Rusi u vezi s Evropom nešto što drugi ne znaju?
Nije tako komplikovano odgovoriti. Prvo, osnovni teret finansijske i vojno-tehničke podrške kijevskom režimu nalazi se na leđima Evropske unije – a taj ko plaća, taj se i pita. Istina je da Amerikanci mogu da naprave Ukrajini ogromne probleme ako im ukinu finansijsku i obaveštajno – informacionu pomoć, ali Evopljani i Britanci neće odustati. Britanci, koji se sada prisećaju nekih grešaka u koracima povodom Bregzita sada bi da ponovo uzmu ulogu lidera Starog sveta od SAD.
Zato se i ne treba čuditi što baš britanski mediji pišu o tome da Ukrajinci planiraju bar još tri godine rata. Ne zaboravimo da su upravo Evropljani najaktivniji kada je stvaranje zida dronova u Donbasu u pitanju, a pri tom sve više povećavajući domet u dubinu ruske teritorije. Samo zahvaljujući toj pomoći Ukrajinci se kako-tako održavaju u stanju poluaktivne ratne situacije nadajući se da će se već nešto promeniti i da će oni povratiti svoje teritorije (koje besomučno granatiraju još od 2014. godine).
Niko na ruskoj strani nema iluzija čemu Ukrajincima mogu poslužiti mirovni pregovori. Kupovina vremena je odavno apsolvirana mogućnost u ovom slučaju.
Pored ova dva važna momenta postoji i treći, unutaramerički: svaki vojni, politički ili medijski poraz Trampa protivnici u Demokratskoj partiji dočekaće kao poklon. Zašto bi moćna partija sa svojim ogromnim potencijalima i lobijem dozvolila Trampu i Putinu bilo kakav mirnovni sporazum? Podvucimo crtu i pogledajmo kako stoje stvari:
Ni Evropljani, ni Britanci, ni američke demokrate, a naravno ni Ukrajina, ne žele iskreno nikakav mir i oni su to jasno definisali. Trampova uloga, koliko god atraktivno izgledala, potpuno je pasivna i stiče se utisak da on čeka da prođu dve i po godine njegovog preostalog mandata. Vratimo se stoga na početak priče, odnosno na Ruse. Oni sada ne mogu da stanu jer Ukrajina će biti sve jača i jača – ako im se to dozvoli. Odgovor je star koliko i istorija ratovanja: uslove mira diktiraće isključivo pobednici.
