Kineski jednomotorni lovac J-10C mogao bi uskoro da dobije oružje koje do sada nije bilo povezivano sa avionima njegove klase. Fotografije objavljene na kineskim društvenim mrežama 11. maja pokazale su da je J-10C integrisao nove spoljne nosače za naoružanje DF-4/3, iste one koji se koriste za nošenje rakete vazduh-vazduh ekstremno dugog dometa PL-17 na teškim lovcima J-16.
Upravo taj detalj pokrenuo je procene da će kineske jedinice J-10C, a možda i izvozni korisnici ovog aviona, početi da dobijaju mogućnost upotrebe PL-17. Reč je o raketi koja se u ovom trenutku smatra najdalekometnijom raketom vazduh-vazduh na svetu, sa procenjenim dometom do oko 500 kilometara, što je stavlja ispred ruskog R-37M i američkog AIM-174.
Do sada se PL-17 prirodno vezivala za velike avione. Kineski J-16, dvomotorni lovac generacije 4+, ima veliki dolet, snažan radar, ozbiljan kapacitet nošenja naoružanja i dovoljno prostora za masivnu raketu ove klase. J-10C je potpuno drugačija priča. On je manji, jednomotorni avion, sa kraćim doletom, manjom nosivošću i slabijim radarskim sistemom od J-16. Zato se ranije smatralo da nije idealna platforma za PL-17.
Pojava nosača DF-4/3 na J-10C menja tu sliku. Ona ne znači nužno da će J-10C samostalno koristiti pun potencijal PL-17, ali pokazuje da Kina otvara prostor da i lakši lovac dobije ulogu nosača raketa ekstremnog dometa.
J-10C i J-16 već čine kinesku kombinaciju „visoko-nisko“ u lovačkoj avijaciji generacije 4+. J-16 je teži dvomotorni avion, namenjen za veći borbeni teret, duži dolet i zahtevnije zadatke. J-10C je lakši, jeftiniji i brojniji jednomotorni lovac, pogodan za masovniju upotrebu. Oba koriste pogon WS-10B i razvijana su paralelno, sa sličnim nivoom savremene avionike, ali sa jasno različitim ulogama.
Najveće ograničenje J-10C u kontekstu PL-17 nije samo masa rakete, već senzorika. Njegov radar nije dovoljno snažan da samostalno vodi raketu ekstremnog dometa do ciljeva na krajnjoj udaljenosti. Međutim, isti problem postoji i kod većih aviona. Čak ni J-16, za koji se često procenjuje da ima jedan od najsnažnijih radara među lovcima, ne može u svim uslovima sam da obezbedi ciljanje za PL-17 na maksimalnim daljinama.
Razlog nije samo snaga radara, već i geometrija. Zakrivljenost Zemlje ograničava vidljivost ciljeva na velikim udaljenostima, posebno ako lete nisko ili ako se raketa koristi protiv ciljeva koji pokušavaju da se sakriju iza horizonta. Zato se oružje poput PL-17 ne posmatra kao izolovani sistem, već kao deo mreže.
U kineskom modelu, podatke o ciljanju mogu da obezbede lovci pete generacije J-20, koji se zahvaljujući smanjenom radarskom odrazu mogu približiti protivničkim pozicijama, ili avioni za rano upozorenje i kontrolu dejstva, poput KJ-500 i budućeg KJ-3000, sa mnogo većim radarima. U takvom sistemu, J-10C ne mora sam da vidi metu na 400 ili 500 kilometara. Dovoljno je da primi podatke, lansira raketu i bude deo šire mreže.
To je ključ za razumevanje ove integracije. PL-17 na J-10C nije priča o malom avionu koji odjednom samostalno lovi ciljeve na pola hiljade kilometara. Reč je o pretvaranju J-10C u nosač ekstremno dalekometnog oružja koje može da koristi podatke sa drugih platformi.
Takav koncept posebno je važan za Pakistan.
Prve fotografije J-10C sa novim nosačima pojavile su se manje od nedelju dana nakon što je Pakistansko ratno vazduhoplovstvo objavilo planove za nabavku dodatnih J-10C i novog bespilotnog tipa rakete dugog dometa, za koji se odmah počelo spekulisati da bi mogao biti PL-17. Pakistan već koristi J-10C kao jedan od najmodernijih aviona u svojoj floti, a njegov interes za oružje ekstremnog dometa potpuno je razumljiv u kontekstu rivalstva sa Indijom.
Indijsko Ministarstvo odbrane je u aprilu, prema dostupnim navodima, naručilo ruske rakete vazduh-vazduh R-37M. Ta raketa se smatra direktnim pandanom PL-17, iako se procenjuje da ima kraći domet i manje napredne karakteristike. Samo pominjanje R-37M u indijskoj floti bilo je dovoljno da u Pakistanu poveća interesovanje za kineski odgovor iste ili više klase.
Pakistan je već pokazao da zna da koristi J-10C u mrežnom okruženju. Prema ranijim navodima, pakistansko ratno vazduhoplovstvo je tokom intenzivnih uslova vazdušne borbe povezivalo J-10C sa drugim senzorskim platformama, uključujući avione za rano upozorenje i kontrolu dejstva, kako bi vodilo rakete PL-15 ka ciljevima. To je rađeno uprkos tome što je radar J-10C dovoljno sposoban za efikasno korišćenje PL-15, jer AEW&C platforme mogu da obezbede bolju sliku i smanje potrebu da lovac aktivira sopstveni radar.
To je velika prednost. Lovac koji ne mora da zrači sopstvenim radarom teže se otkriva preko protivničkih prijemnika radarskog upozorenja. U savremenoj vazdušnoj borbi, ko prvi vidi i ko kasnije otkriva sopstvenu poziciju često ima odlučujuću prednost.
Iskustvo sa PL-15 i AEW&C sistemima moglo je dati Pakistanu samopouzdanje da može da koristi i PL-17. Dodatni faktor je planirana nabavka kineskih lovaca pete generacije J-35. Takvi avioni, sa smanjenim radarskim potpisom, mogli bi u budućnosti da lete bliže protivničkom prostoru, prikupljaju podatke i prosleđuju ih J-10C koji nosi rakete dugog dometa. Time bi se stvorila kombinacija u kojoj stelt avion otkriva i označava cilj, a lakši lovac sa distance lansira oružje.
PL-17 se prvi put pojavila na fotografijama još 2016. godine, dok su krajem 2023. slike prvi put potvrdile da je u aktivnoj službi. Njen razvoj poklopio se sa periodom u kojem su kineske rakete vazduh-vazduh počele da dobijaju sve ozbiljnije priznanje i kod američkih izvora. PL-15 je već sredinom prethodne decenije izazvala zabrinutost jer se procenjivalo da nadmašuje američki AIM-120D u važnim parametrima. PL-17 ide korak dalje.
Prema procenama, PL-17 ima domet do oko 500 kilometara. To je znatno više od evropskog Meteora, američkog AIM-120D, pa čak i od ruskog R-37M i američkog AIM-174. Raketa je velika, teška i nije namenjena klasičnim bliskim duelima. Njeni prirodni ciljevi su avioni za rano upozorenje, leteći radari, tankeri, izviđačke platforme, komandni avioni i drugi sistemi koji drže čitavu vazdušnu operaciju na okupu.
Takvi ciljevi su nervni sistem moderne avijacije. Bez tankera, lovci gube dubinu. Bez AWACS-a, gube širu sliku. Bez komandnih i izviđačkih platformi, mreža počinje da se raspada. PL-17 je projektovana upravo da ugrozi te ciljeve sa udaljenosti na kojoj su se ranije osećali relativno bezbedno.
Nepotvrđeni izveštaji navode da PL-17 može koristiti satelitsku korekciju kursa preko veze za prenos podataka, slično nekim novim kineskim raketama zemlja-vazduh koje su u razvoju. Pominje se i kombinacija terminalnih tragača, radarskog i infracrvenog. Takva dvostruka glava za samonavođenje povećala bi otpornost na ometanje i mamce, naročito protiv velikih i vrednih ciljeva.
Velika raketa na malom lovcu, naravno, ima cenu. PL-17 bi negativno uticala na performanse J-10C, smanjila manevarsku sposobnost, povećala otpor i ograničila druge opcije naoružanja. Zato J-10C sa PL-17 ne treba posmatrati kao univerzalnu konfiguraciju, već kao specijalizovanu ulogu za određene zadatke: lansiranje oružja ekstremnog dometa uz podršku spoljne senzorske mreže.
Upravo ta logika može biti najprivlačnija za izvoz. Kineska poruka kupcima nije samo da mogu dobiti moderan lovac generacije 4+, već avion koji u kombinaciji sa kineskim senzorima, AEW&C platformama i budućim stelt avionima može nositi oružje kakvo ranije nije bilo dostupno lakim lovcima.
Za Pakistan, to bi bio direktan odgovor na indijsku nabavku R-37M. Za druge kupce, to je dokaz da J-10C nije zatvorena platforma, već deo šire kineske vazdušne arhitekture.
O samoj raketi PL-17 detaljno smo pisali ranije, kada se prvi put otvorilo pitanje njenog dometa, uloge i značaja u odnosu na zapadne konkurente. Tada je još jasno bilo da Kina više ne pokušava samo da sustigne zapadne rakete vazduh-vazduh, već da nametne drugačiju geometriju borbe, u kojoj se najvredniji ciljevi gađaju pre nego što klasični lovački duel uopšte počne.
Nova pojava nosača DF-4/3 na J-10C dodaje toj priči važan nastavak. PL-17 više nije samo oružje za velike avione poput J-16 ili stelt platforme poput J-20. Kina sada očigledno ispituje mogućnost da i manji J-10C postane nosač rakete ekstremnog dometa, što bi posebno u pakistanskom slučaju moglo da promeni ravnotežu vazdušne borbe na velikim daljinama.
