Bliski istok ponovo ulazi u zonu opasne retorike, ali ovog puta linija između reči i potencijalnih poteza deluje tanje nego ranije. Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan izgovorio je ono što većina lidera izbegava čak i u najnapetijim trenucima, direktnu pretnju vojnom akcijom protiv Izraela.
„Kao što smo ušli u Libiju i Karabah, možemo ući i u Izrael. Ništa nas ne sprečava“, rekao je Erdogan, jasno stavljajući do znanja da Ankara više ne želi da ostane samo na diplomatskim osudama.
Ova izjava nije izgovorena u vakuumu. Dolazi u trenutku kada se situacija na terenu dodatno komplikuje, uprkos formalnom prekidu vatre. Prema dostupnim podacima, oko 1,2 miliona ljudi u Libanu napustilo je svoje domove usled izraelskih operacija. Upravo taj argument Erdogan koristi kao osnovu svoje pozicije, insistirajući da Turska mora biti dovoljno snažna da spreči sličan scenario u Palestini.
Drugim rečima, Ankara pokušava da svoju potencijalnu vojnu retoriku predstavi kao preventivnu meru, a ne kao eskalaciju.
U Tel Avivu ovakvo izlaganje nije prošlo bez odgovora. Reakcija izraelske strane bila je oštra, lična i bez diplomatskih rukavica. Erdogan je opisan kao političar sa „imperijalnim ambicijama“, čovek koji sebe vidi kao naslednika otomanske sile, ali bez realne osnove za takve ambicije. U pojedinim komentarima otišlo se i dalje, nazivajući ga liderom koji pokušava da projektuje moć koju realno nema.
Ovakav ton govori koliko ozbiljno Izrael shvata ovakve izjave, ali i koliko ih istovremeno odbacuje kao nerealne.
Međutim, pitanje koje se sada nameće nije kako zvuče reči, već šta stoji iza njih.
Erdogan nije slučajno pomenuo Libiju i Karabah. U oba slučaja Turska je demonstrirala sposobnost da projektuje vojnu moć van svojih granica, koristeći kombinaciju direktnog angažmana, bespilotnih sistema i političkog uticaja. To je model koji je Ankari doneo konkretne rezultate i koji se sada koristi kao referenca.
Ali razlika je očigledna i suštinska. Izrael nije Libija, niti Karabah. To je država sa visoko razvijenim vojnim sistemom, složenom protivvazdušnom odbranom i duboko integrisanom bezbednosnom strukturom. Direktan vojni sukob sa takvim protivnikom nije regionalna operacija, već scenario sa potencijalno globalnim posledicama.
Upravo zato deo analitičara smatra da Erdoganova izjava nije plan, već signal. Signal spolja i signal unutra.
Unutar Turske, situacija je daleko od stabilne. Inflacija ostaje visoka, pritisak na standard stanovništva raste, a politički prostor se sužava. U takvim uslovima, istorijski gledano, vlasti često posežu za spoljnopolitičkim temama kako bi konsolidovale podršku i skrenule fokus sa unutrašnjih problema.
Oštra retorika prema Izraelu može imati i funkciju unutrašnje stabilizacije.
Postoji i druga strana. U međunarodnoj politici, ovakve izjave često služe kao test. Test reakcije protivnika, test granica, test spremnosti. Erdogan ovom porukom praktično proverava koliko daleko može da ide bez realne posledice.
Za sada, odgovor Izraela je jasan, retorički jak, ali operativno uzdržan. To znači da se sukob i dalje nalazi u fazi političkog nadigravanja, bez direktnih vojnih poteza između dve države.
Ipak, sama činjenica da se ovakve izjave javno izgovaraju menja dinamiku. Granica između retorike i realne eskalacije postaje sve tanja. U regionu gde su incidenti česti, a reakcije brze, takva retorika nosi rizik koji nije lako kontrolisati.
Na kraju, ostaje ključno pitanje, da li Ankara zaista razmatra scenario vojne intervencije, ili igra na ivici kako bi ojačala svoju poziciju bez ulaska u sukob.
Odgovor još ne postoji, ali ono što je jasno jeste da se ton promenio, a kada se ton promeni na ovakav način, istorija pokazuje da sledeći korak retko ostaje samo na rečima.
Турска је продала 60 тона злата да одбрани лиру. Тиме су купили 60ак дана живота.
Њихова економија је била и пре овога озбиљно начета, а уз економски притисак који расте, ове изјаве наводног султана служе домаћој употреби.
Балијама рачуни полако долазе на наплату и није тешко претпоставити да ће им американци ускоро приредити турско пролеће и васпоставити своју владу у намери да почну да их терају на Русију и оне “стан” земље у окружењу.
Идеални су за ту употребу.
Turci pominju kako su ušli u Libiju i Karabah, a prećutaše šta su od oružja sve ulili u Albaniju i na Kosovo, gde izgleda da takođe merkaju da ozbiljno prošire svoj uticaj…
U Nemačkoj,
prvo su došli po komuniste,
ja se nisam protivio,
jer nisam bio komunista,
onda dođoše po Jevreje,
ja se nisam bunio,
jer nisam bio Jevrej,
onda su došli po unioniste,
ja nisam protestovao,
jer nisam bio unionist,
onda su došli po Katolike,
ja se nisam suprostavio,
jer sam bio Protestant,
Kad su došli po mene,
niko više nije ni ostao,
ko bi mogao da se pobuni.
Martin Niemoeller
Знају турци да се ближи и њихов ред.
жидови то и не крију.
Кад заврше са Ираном иду на Турску.
Тако иде ред.
Vrijeme je da turke neko potkači.
Ako moram da biram između Turske koja mi uopšte nije draga i Izraela, biram da podržim Tursku. Neko treba da nauči Izrael pameti, poludeli su i postali opasnost za celi svet.
Profo Sulejmane, spustasmo se mi na vaše uže.
Nema od sukoba Izraela i Turske,nista.Da dodje do sukoba ,Kurdi u Turskoj verovatno bi se i oni digli na oruzje,protiv Turske ,racunaju nesto da iskoriste.SAD bi verovatno ,opet podrzali Izrael.Nato bi se jos vise urusio.I Azeri podeljeni izmedju Turske,Izraela .To sve nagadjanja,nema od sukoba nista.Erdogan izigrava Irance,zastitnika militanata na bliskom istoku.
Folirant , Turska je odani saveznik Izraela , zajedno mrze Jermeniju i pomazu Azerbedzan.
Zašto bi Izrael mrzio, (pravilno je Armenija) Jermeniju?
Ta mržnja je od pre 2000 godina i nastala je zbog razvijenije kulture i bogatstva Jermena u to doba. Slična je i mržnja prema Feničanima ( Libancima) a opisana je u Tori
Ma daj, 2000 godina zbog bogatstva? Vjeruješ li stvarno u to? Nekima ni djeca nisu ravna.
Море турци не газ’те орање.