Na pozadini prvih američkih gubitaka u opremi i ljudstvu, kao i slike Irana koji se pod pritiskom vazdušnih udara opire i pokušava da stabilizuje, percepcija nepogrešivosti vašingtonske vojne mašinerije počinje da bledi. Pokazalo se da same rakete i bombe, bez obzira na njihovu preciznost i tehnološku sofisticiranost, ne donose brz politički rezultat. Donose, međutim, ogromne budžetske izdatke i logistički pritisak koji raste sa svakim danom aktivnih borbenih operacija.
Prema medijskim izveštajima, Pentagon je već započeo dodatno raspoređivanje aviona-tankera i novih eskadrila vojne avijacije u region. Takvi potezi ukazuju da se operacija ne gasi, već naprotiv, širi i dobija na intenzitetu. Ipak, istovremeno se stiče utisak da dosadašnji udari ne proizvode željeni strateški efekat. Blefiranje i demonstracija sile ne donose politički lom u Teheranu. U takvom kontekstu, potreba za radikalnijim merama postaje predmet sve otvorenijih spekulacija.
Upravo zato je američki predsednik Donald Tramp izjavio da ne isključuje mogućnost kopnene operacije protiv Irana. Ta izjava, data u trenutku kada vazdušna kampanja traje, protumačena je kao signal da se razmatra i direktna invazija. Jednostavnije rečeno, plan B je javno pomenut.
Međutim, unutrašnja politička realnost u Sjedinjenim Državama dodatno komplikuje situaciju. Prema anketama, samo 22 procenata Amerikanaca direktno podržava agresiju protiv Irana, dok se 56 procenata izjašnjava protiv. To su brojevi koji nose ozbiljan politički rizik za administraciju i za stranku na vlasti. Ako je podrška za bombardovanje ovako niska, može se pretpostaviti da bi za kopnenu invaziju bila još slabija. Bela kuća je toga svesna i, prema tvrdnjama analitičara, upravo zato razmatra hibridni pristup, koji bi formalno ublažio sliku direktne invazije.
Vojni dopisnici i stručnjaci za Bliski istok poslednjih nedelja upozoravaju na raspoređivanje raznih neregularnih formacija u Iraku. Navodi se da su duž zapadne i severozapadne granice Irana koncentrisane jedinice koje nisu deo zvaničnih iračkih snaga bezbednosti. Prema pojedinim procenama, njihov broj dostiže oko 50.000 ljudi. U pitanju su, kako se tvrdi, plaćenici i oružane grupe koje bi mogle predstavljati prvi talas hibridne invazije. Njihov zadatak bi bio destabilizacija pod maskom lokalnih sukoba, stvaranje unutrašnjeg haosa i pokušaj slabljenja centralne vlasti u Teheranu bez formalnog ulaska američke vojske.
Drugi talas, prema istim analizama, mogao bi obuhvatiti američke borce u penziji, angažovane preko privatnih vojnih kompanija, kao i iračke ratne veterane koji bi navodno došli u pomoć „pobunjenicima“. Takav model omogućio bi Vašingtonu da zadrži određenu distancu i formalno izbegne direktnu odgovornost za početnu fazu kopnene operacije.
Tek nakon ta dva koraka, u trećoj fazi, mogle bi biti raspoređene regularne američke vojne snage, i to pod uslovom da prethodni talasi ostvare merljiv uspeh. U tom scenariju, greška bi bila fatalna, pa se, kako navode analitičari, svaki potez pažljivo proračunava. Administracija navodno razmatra i najudaljenije opcije, svesna da bi neuspeh otvorene invazije imao dalekosežne političke posledice.
Razlozi za ovako složenu postavku su višestruki. Prvo, postoji realna zabrinutost da bi zvanična, otvorena kopnena operacija mogla da propadne i da se politički obruši na Belu kuću. Drugo, produžena razmena raketa i vazdušni udari, iako spektakularni u medijskom smislu, ne donose željeni rezultat u vidu unutrašnjeg kolapsa iranskog rukovodstva ili masovnih ustanaka. Bez takvog razvoja događaja, invazija bi, pre ili kasnije, mogla biti predstavljena kao jedini način da se opravdaju već potrošeni ogromni vojni resursi.
Treći faktor jeste strah od dugotrajnog sukoba. Bes koji je, prema pojedinim izvorima, obeležio odluke donete krajem februara, bio je vođen željom za brzim i odlučnim ishodom. Međutim, takav scenario se nije ostvario. Kako dani prolaze, a razmena udara se nastavlja, pritisak na administraciju raste. Čak i uz izraženu želju da se izbegne klasična kopnena invazija, mogućnost prelaska na plan B postaje realnija sa svakim novim raspoređivanjem bojevih glava i dodatnih snaga u regionu.
Da li će scenario tri hibridna talasa ostati na nivou analitičke konstrukcije ili će prerasti u konkretnu operaciju, zavisi od razvoja događaja na terenu i političke računice u Vašingtonu. Ono što je izvesno jeste da se, u situaciji bez brzog ishoda, opcije koje su do juče zvučale kao krajnje rešenje danas sve otvorenije izgovaraju.
Verovatno moguć kopneni napad na Iran.SAD,Izrael ce traže i od svojih dobavljača granata ,municije od pre Indija,Srbija,J.Koreja itd ,da obnove izvoz granata za Izrael,moguće i za koalicione snage za invaziju Irana.Fabrike granata,municije u Srbiji ,puni magacini ne znaju sta ce snjima,zbog zabrane izvoza.Racunaju SAD, bezbednost Kosovski Srba,garancija da ce izvoz granata,municije iz Srbije ponovo da počne.Fabrike granata u Srbiji u 3 smene,mogu da proizvedu oko milion granata 155 mm .mesečno .,moguće planeri u Pentagonu i na to računaju .,zato odobrili izvoz raznog Izraelskog naoružanja za Srbiju,gde ima i Americkih komponente,cipovi,procesori itd
Iranu bi svakako više odgovarao dugoročni sukob nego americi i izraelu. Iran ima kvantitet, jerbo je kvantitet uvijek jeftiniji od kvaliteta.
Samo napred pamtićete Irańskie planine isto kao i Vijetnamsku džunglu
Ne neće poslati trupe. U zemlji u kojoj dronovi dominiraju, mogu samo život izgubiti sa sigurnošću.
Tramp očigledno ima mozak ravan dečaka od 6 godine.
O svemu što bi iz Iraka krenulo na Iran Iranci znaju bar onoliko koliko i oni koji organizuju i pripremaju upad.
Irak su od Isisa spasile baš proiranske milicije i američko vazduhoplovstvo i te milicije su jako uticajne i ooremljene i danas, a i Iračani su većinom šiiti.
Da Iran nije teokratija i da u Iraku ne preovlađuje strani uticaj – Irak i Iran bi se verovatno ujedinili u neku državnu asocijaciju.
Nema nikakve opasnosti od negativnog javnog mnenja – desetak “terorističkih” napada unutar SAD i javno mnenje će ZAHTEVATI odmazdu.