Jedna od najdramatičnijih pojava u nekoj državi: Puč [prevrat, državni udar]

Od samo tri slova složena je reč koja opisuje jednu od najdramatičnijih pojava u nekoj državi. Posle puča, bio on uspešan, ili ne, ostaju značajne posledice, traume i, naravno, žrtve jer, kako kažu Englezi, You can’t make an omelet without breaking eggs (nema kajgane bez razbijenih jaja).

Reč je o istorijskim epizodama kojih se neke države i društva naizmenično kroz istoriju stide, ili se njima ponose. Zavisi ko je na vlasti i ko tumači istoriju.

Definicija kaže da je puč (nem. Putsch, fr. Coup d’état, rus. переварот) pokušaj državnog udara veće ili manje grupe zaverenika. U slučaju neuspeha, on se naziva pobuna.

Cilj puča je da se svrgne i izoluje aktuelna vlast, lišavanjem slobode ili života.

Tehnički gledano, puč može biti uspešan ili neuspešan. U početku je ta reč korišćena u kontekstu neuspelog pokušaja, pošto je takav ishod bio najčešći.

Termin se proširio posle Kapovskog puča 1920. godine. Kapp-Lüttwitz-Putsch bila je oružana pobuna organizovana od strane armijskih krugova i konzervativnih političara radi zabacivanja demokratske vlade Vajmarske Nemačke (Weimarer Republik, potrajala je od 1918. do 1933. godine).

Sam za sebe ovaj termin, potekao iz švajcarskog nemačkog, znači udar i pojavio se u političkom rečniku zahvaljujući Ciriškom puču (Züriputsch) 1939. godine kada su konzervativni hrišćani ustali protiv liberalnih vlasti Ciriškog kantona, pokušavši da zauzmu Cirih. 

Mala lingvistička napomena vezana je za švajcarski nemački. I danas germanisti proučavaju četiri vrste nemačkog jezika – austrijski, švajcarski, istočnonemački i zapadnonemački (kao osnovicu književnog jezika), jer se sintaksa ovih varijeteta nalazi u literaturi koja je objavljivana više decenija ili se još uvek objavljuje i služi za istraživanja raznih vrsta. Inače, u nemačkom jeziku XIX veka korišćena je i reč  Staatssreich i ona bukvalno znači državni udar.

Puč, odnosno državni udar, nije takođe nikakva novost. Od kada je sveta i veka ljudi se bore za vlast. U Rimskoj imperiji, posebno masovno pre Dioklecijana, imperatore je postavljala vojska uz moto: ”Cara postavlja vojska. Vojska – to smo mi”.

Rok trajanja imperatora bio je relativno kratak. Ako dotični ne bi hteo da napusti presto, vrlo lako bi bio skraćen za glavu, zajedno s njegovom porodicom ili obezbeđenjem. Sve do pojave Karla Velikog (lat. Carolus Magnus, fr. Charlemagne, nem. Karl der Große), koga istorija smatra ocem Evrope, stvari su se tako rešavale.

Ako je imao sreće, ”odlazeći” imperator bi dobio priliku da se u časnom dvoboju oprosti od prestola ili da sam sebi oduzme život. Zašto spominjemo Karla Velikog? Zato što je to poslednji imperator koji je bio u prvom borbenom redu (ako izuzmemo slovenska plemena i narode). 

Posle toga, da bi se rešili nekog imperatora, nije trebalo čekati borbu, slučajno zalutalu strelu, nož u leđa, zatrovano jelo, podmetnutu ljubavnicu, ili šta već iz bogatog asortimana pobunjenika, već početi s planiranjem zavere. Ona često ne bi uspevala jer bi se uvek našao neko ko bi za srebrnjake progovorio pre vremena. 

Tokom XVIII i u ranom XIX veku u modu ulazi reč revolucija (revolutio  – preokret) i ona je označavala bilo koji puč, sve do pojave serije turskih revolucija. Posle puča princa-predsednika Luja Napoleona Bonaparte u Francuskoj, drugog decembra 1851. godine, počinje da se koristi termin državni udar. On je trebalo da ublaži surovost puča, sugerišući da je reč o zaokretu u vladinoj i državnoj politici.

Imenica revolucija premestila se u rečnike, ali nije nestala iz istorije, jer označava masovne pobune velikih razmera, praćene fundamentalnim društvenim promenama (npr. Oktobarska revolucija). Državni udar je zadržao svoju konotaciju i koristi se za nasilnu promenu vlasti od strane relativno uske grupe ljudi koja inicijalno kontroliše snage bezbednosti. 

Tipičan primer takvog prevrata dogodio se u Čileu 11. IX 1973. godine, o čemu smo već pisali (”Salvador Aljende – kap španske krvi”). To je ujedno i najrasprostranjeniji način prevrata (udružene oružane snage protiv legalno izabranog predsednika), ali postoji i obrnuta mogućnost – da predsednik ili vlada organizuju prevrat protiv drugih delova vlasti (kao što je kod nas bio slučaj 27. marta 1941. godine).

Uslovi za uspešan puč

Američki politikolog i istoričar Edvard Lutvak (Edward Nicolae Luttwak, naturalizovani Rumun) u svojoj poznatoj knjizi ”Državni udar” navodi tri glavna uslova da bi prevrat uspeo:

1. Loše ekonomsko stanje. U siromašnim zemljama prevrati su češći. 
2. Politička nezavisnost. (Ne može se vršiti državni udar u zemlji koja nije suverena, pod okupacijom ili patronatom).
3. Ako je vlast centralizovana, ona se lakše obara. Autonomija regiona veoma mnogo može da oteža izvršenje državnog udara. 

Prevrate izazivaju ekonomske krize i nezadovoljstvo ljudi kvalitetom života, ali i dugotrajni ratovi i porazi. Prevrat traje najduže dva dana i završava se uspešno ili neuspešno.

Međutim, državni udari sami po sebi su kontradiktorni jer dezavuišu legitimitet kao osnovu vladavine (Majski prevrat je izazvao lavinu sinhronizovanih protesta svih velikih sila, bez obzira što su imale različite odnose s nama).

Stoga se često događa da za jednim prevratom ubrzo sledi i drugi. Nezavisne političke institucije, razvijena građanska svest i demokratija kao institut slobode izjašnjavanja, značajno otežavaju i odvraćaju pučiste od takvih namera, zato su autoritarni režimi podložniji riziku prevrata nego demokratski. 

Аko se mirnim putem, na izborima, može promeniti vlast kojom glasači niju zadovoljni, neće biti ni prevrata.

Vrste prevrata

Kroz istoriju je bilo više prevrata. Kao organizovanu i relativno zakonomernu pojavu beležimo dvorske prevrate tokom srednjeg veka. Njihova specifičnost je u tome što je uvek na meti suveren, odnosno vladar, dok institucije vlasti ostaju praktično nepromenjene.

Dvorski prevrati jesu rezultat zavere kojoj je za cilj da na presto dovede drugu ličnost ili dinastiju. Primera za to ima mnogo, a ne treba da idemo dalje od naše istorije, gde možemo na smenama dinastija Obrenovića i Karađorđevića to sasvim precizno da ilustrujemo.  

Vojni prevrati se izvode regularnim i paravojnim formacijama, uključujući i snage bezbednosti (javne i tajne). One mogu u celosti ili delimično biti uključene u prevrat, u zavisnosti koji su ciljevi prevrata i koliko je moćan taj koga treba zbaciti.

Međutim, to nije dovoljno da se puč klasifikuje kao vojni. Klasičan vojni puč izvodi vojska kao nezavistan činilac, bez dogovora s političkim grupama. Takav prevrat se može izvesti s velikim brojem vojnika, ali i sa manjom grupom dobro organizovanih oficira, kakav je slučaj s Majskim prevratom u Srbiji.

U puč se uključuje, po pravilu, minimalan broj ljudi, kako bi organizacija bila što efikasnija, a konspiracija garantovana. Ukoliko grupa oficira preuzima vlast, ne ustupivši je građanskim institucijama, takva vlast se naziva hunta (junta militar), dok se takav režim naziva vojnom diktaturom. 

Na taj način vođa hunte postaje i predsednik i glavnokomandujući, a članovi hunte zaposedaju najvažnija (praktično sva) mesta u vladi. Takvih prevrata je bilo u XX veku, a najtragičniji su, pored pomenutog čileanskog, prevrat u Portugaliji 1926. godine, prevrat pukovnika u Grčkoj 1967. godine i 1977. godine u Pakistanu.

Prevrat koji je organizovao Franko u Španiji ne može se svrstati u puč sam po sebi jer je reč o građanskom ratu koji je podelio značajan deo sveta. Zbog čestih vojnih prevrata u ”banana državicama” , u Srednjoj i Južnoj Americi gde preovladava španski jezik, vojni pučevi su radije nazivani pronuciamento (proglašavanje).

I vojni prevrati imaju svoje podvrste:

• Puč kad vojska brani samo svoje profesionalne interese, kako se to dogodilo u Surinamu 1980. godine.  
• Vojska može izvesti državni udar u želji da uspostavi stabilan poredak i kontroliše situaciju pre mogućih sukoba različitih grana vlasti, preraspodele sfere uticaja ili ekonomske krize. Posle toga vojska prenosi vlast na građanske strukture u sklopu važećeg ustava čije je odredbe privremeno suspendovala. Najupečatljiviji su takvi vojni udari u Nigeriji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, ali i preuzimanje vlasti u Poljskoj od strane Jaruzelskog. To u formalnom smislu reči nije bio državni prevrat jer je on bio izabrani predsednik Treće poljske republike, ali je vladao samo godinu dana u nadi da će moći da vojničkim autoritetom zaustavi nezadržive nemire u organizaciji ”Solidarnosti”.    
• Istorija beleži i tzv. ”puč veto”, odnosno državni udar da bi se sprečile političke promene za koje je vojska smatrala da su nepoželjne. To se dogodilo u Alžiru, 11. januara 1992. godine. Vojska je preuzela vlast, a predsednik Čadli Bendžedid smenjen je, posle čega su islamisti počeli gerilski rat protiv vlade i njenih pristalica.
• Dešavalo se da se izvrši vojni udar kako bi se uvele reforme u okviru postojećeg društvenog i politikog uređenja. Primer za to je vojni puč u Argentini juna 1943. godine kojim je okončan period poznatiji kao ”Neslavna dekada”.

I Peru je preživeo takav prevrat 1968. godine kada je na vlast došla Revolucionarna vlada oružanih snaga koju je predvodio general Velasko Alvarado (Juan Velasco Alvarado).

Takođe beležimo i možda najpoznatiju, Revoluciju karanfila u Portugalu, 1974. godine. Vremenom se puč u užem smislu reči poistovetio s vojnim pučevima kojih, kako vidimo, ima više vrsta.

Ni s vojnim prevratima nije kraj kada je reč o državnim udarima. Autoprevrat (španski: autogolpe) jeste vrsta državnog prevrata u kojoj lider koji je došao na vlast legalnim putem, želi da na njoj ostane i kada mu je istekao zakonski mandat (nije hteo da preda vlast).

Tada predsednik kome je istekao mandat pokušava da nađe saveznike u drugim granama državne strukture, ili da blokira njihov rad formalno-pravnim smicalicama koje su u suštini ništave, odnosno neprimenjive i nevažeće.

Neverovatno je da je takvih ”autoprevrata” posle Drugog svetskog rata bilo čak 148! Ljudima je bilo teško da čestitaju rivalu i priznaju poraz. Džon Čin, istraživač i autor knjige ”Rečnik savremenih prevrata” to je odlično istražio i razvrstao:

• U autokratskim režimima pokušaja da se duže ostane na vlasti mimo zakona bilo je 110.
• U demokratskim društvima bilo ih je triput manje (38), ali ih je bilo. 

Takvi ”autoprevrati” smatraju se primerom demokratskog nazadovanja, slabljenja države i eliminisanja političkih institucija, jer dovode do međusobnog antagonizma na svim horizontalnim nivoima funkcionisanja društva.

Državni udari kao fenomeni

Uz tako dramatične događaje sledile su i trivijalnosti zbog kojih će istoričari nekih država crveneti pišući o tome kako su se ponašali njihovi sunarodnici. 

• Od momenata kada je postala nezavisna, 1825. godine, u Boliviji se dogodilo oko 200 pokušaja državnog prevrata; prosečno – jednom godišnje.
• U 33 afričke države od 1952. do 2000. godine dogodilo se 85 državnih udara, od čega samo u Zapadnoj Africi 42.
• Ako je od 1970. do 1984. godine u svetu prosečno bilo šest do sedam državnih prevrata godišnje, od 1985. do 1999. prosečno četiri, a od dvehiljaditih prosečno dva, to budi nadu da će se ljudska vrsta jednom odreći ovakvog načina promene vlasti. Međutim, gotovo polovina svih ovih prevrata događala se u Africi, na jugu Sahare. Pri tom su u 70% slučajeva to bili vojni prevrati. Najčešće su ih predvodili generali, mada je bilo slučajeva da to organizuje i mlađi oficirski sastav.  Od 1970. godine dogodila su se samo dva prevrata koje su organizovali narednici – u Surinamu 1980. godine i u Liberiji, iste godine. U njoj je stariji narednik (Master Sergeant) Samjuel Dou preuzeo vlast i sebe proglasio generalom. Eto, i takvi motivi su bili ”u igri”. 

U ovu priču uklapa se i pukovnik Gadafi, koji je kao poručnik sproveo ”belu revoluciju” 1969. godine u ”operaciji Jerusalim”. Sebi je dodelio čin pukovnika, a sve iznad tog čina spustio ispod svog zvanja. Završio je kako je i došao, ali u krvi, uz mnoštvo kontradiktornosti tokom svoje ”revolucije”.