NaslovnaIstorijaPored gardista i padobranaca, u KoV JNA mitski oreol imala je Škola rezervnih...

Pored gardista i padobranaca, u KoV JNA mitski oreol imala je Škola rezervnih oficira pešadije u Bileći

ŠROP u Bileći je bila izvanredna vojna školska ustanova, te posvetimo ove redove školovanju rezervnih oficira, Bileći i njenim pitomcima, ljudima koji su tamo bili, a potom i nastavili svoju vojnu obavezu u rezervnom sastavu ratne armije. I drugi vidovi i rodovi imali su svoje škole rezervnih oficira, ali je Bileća bila najpoznatija.

Model besplatne (jeftine) vojske uveo je Napoleon, tako što je propisao neku vrstu obaveznog služenja vojnog roka. Do tada su ratovali isključivo profesionalci (najamnici).

Takav pristup vojnoj obavezi postao je praksa, pa su se, pored aktivne stajaće vojske (redovni kadar ili ročna vojska, kako se to ranije zvalo) države starale i o rezervnom sastavu. I naša država u tome nije bila izuzetak. Štaviše, za laike iznenađujuće deluje činjenica da se srpska država veoma brzo transformisala i pratila zbivanja. Od hajdučko-ustaničke vojske, brzo postaje savremena armija.

Na osnovu Zakona o vojsci (1883. godine) kada je uvedena opšta vojna obaveza, počinje da se planira i školovanje rezervnog starešinskog sastava. Tako je u Velikoj školi, već iduće, 1884. godine, uvedena nastava iz vojnih predmeta. Diplomirani studenti  su posle petomesečnog služenja u stalnom kadru i položenog ispita, dobijali čin rezervnog pešadijskog potporučnika.

Kraljevina Srbija imala je sistem poziva: Prvi poziv (od 21. do 31. godine), Drugi poziv (od 32. do 37. godine), Treći poziv (od 38. do 45. godine) i Poslednju odbranu (stariji maloletnici od 18 do 20 godina i muškarci od 46 do 50 godina). Svi oni su morali da imaju i rezervni starešinski sastav za slučaj rata.

Prve škole (kursevi) za rezervne oficire organizuju se tokom XIX veka u Rusiji, Austro-Ugarskoj i Italiji. U Kraljevini Srbiji ulogu škole rezervnih oficira imao je Đački bataljon u Skoplju. U jesen 1914. godine 1.300 kaplara (svršenih srednjoškolaca), stekli su činove rezervnih pešadijskih podoficira-kaplara. Već u novembru bačeni su u vatru Kolubarske bitke. Bataljon je rasformiran 1915. godine usled teške ratne situacije, a pripadnici su raspoređeni po drugim jedinicama.

Po završetku Prvog svetskog rata, stvaranjem Jugoslavije, značajno su povećane potrebe za tim kadrom, pa su formirane škole svih rodova i struka. Najveći deo oficirskog kadra ratne formacije imao je status rezervista.

Ovaj sastav popunjavan je ili školovanjem pitomaca u školama rezervnih oficira ili penzionisanjem aktivnih oficira ”sa prevodom u rezervu i pravom nošenja uniforme”. Deo te rezerve činilo je oko 5.000 rezervnih oficira bivše austrougarske vojske koji su ukazom primljeni u vojsku Kraljevine SHS, kao i nekoliko hiljada oficira srpske vojske koji posle demobilizacije nisu aktivirani zbog potrebe službe.

Bileća je mesto koje je bilo predodređeno svojim položajem i tipologijom zemljišta. Na temeljima starih turskih kasarni, Austrijanci koji su došli 1878. godine sa 1.330 vojnika, žandarma i građanskih lica, formirali su garnizon. Najpre je niklo šatorsko naselje da bi od 1885. do 1914. godine bilo sagrađeno 16 objekata.

Inače, Kraljevina Jugoslavija izgradila je još osam, a nova Jugoslavija 29 objekata. Nikao je još jedan grad. Imao je kasarne, strelišta, magacine, poligone i terene za obuku. Za vreme Prvog sv. rata Austrijanci su kasarnu koristili kao magacine. Posle završetka Velikog rata, u njoj su izvesno vreme bili pripadnici Donskog kadetskog korpusa, od 1921. do 1926. godine. Pred Drugi svetski rat tu je kratko vreme bio smešten i koncentracioni logor za komuniste, ali o tome ćemo nešto kasnije, pišući o istorijatu pesme čiji se stihovi nalaze u naslovu ovoga teksta. 

set oznaka rezervnih staresi na nekih rodova i sluzbi
set oznaka rezervnih staresi na nekih rodova i sluzbi

Kako je Kraljevina SHS rešavala sistem obuke rezervnih oficira pešadije? Za potrebe rezervnog oficirskog sastava kopnene vojske formirane su 1923. dve vojne škole: u Sarajevu je bila smeštena Škola za rezervne pešadijske i artiljerijske oficire, a u Bileći posebna Škola za rezervne pešadijske oficire.

Uslov za prijem bila je školska sprema od srednje do visoke. Malo mesto u istočnoj Hercegovini (sada u Republici Srpskoj) postalo je poznato širom Jugoslavije baš po toj školi. Školovanje je trajalo devet meseci, posle čega su polaznici odlazili u trupu.

U toku Drugog sv. rata formiraju se vojne škole i kursevi, onom brzinom kako su rasle snage NOV i POJ (Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije), a slobodna teritorija bivala sve veća.

U ratu nije bilo mnogo vremena za školovanje, pa su u tim ”školama” (kursevima) sticana osnovna znanja, a uporedo sa stvaranjem starešinskog kadra stvaran je i kostur buduće JA.

Prva vojna škola u Narodno-oslobodilačkom ratu bila je Partizanska oficirska škola Glavnog štaba Hrvatske. Ona je počela s nastavom već 21. II 1942. godine na Kordunu, zatim je premeštena u Korenicu, pa u  Donji Lapac gde je 9. XII 1942. prestala s radom. Posle nje formirano je više škola različitih namena i sadržaja. U završnoj ratnoj godini svi vidovi i rodovi ubrzano su dobijali svoje školske centre.

Pre ponovnog pokretanja Škole u njoj su ponovo bili logoraši, ovaj put ”informbirovci” koji su tu boravili od 1951. do 1956. godine, kada se prvog oktobra ponovo aktivira Pešadijska škola za oficire. Pre toga ona je bila u Vipavi, Novom Mestu i Bitolju.

U Bileći je školovanje počela 11. klasa ŠRO. Od 1947. do 1950. godine rezervni oficirski kadar pešadije školuje se pri komandama Armija gde su se nalazili nastavni bataljoni (Inače, u periodu od 1944. do 1954. postojale su čak 23 oficirske škole za aktivne starešine svih vidova, rodova i službi, pa je i potreba za rezervnim oficirskim sastavom povećana).

Sledeće, 1951. godine, formirane su dve Škole za rezervne pešadijske oficire. Uslov za prijem bilo je obrazovanje od najmanje šest razreda gimnazije, odnosno srednje, više i visoko obrazovanje, a školovanje je trajalo godinu dana. S obzirom da je u to vreme vojni rok bio dve godine, to je bilo srazmerno dovoljno vreme da se pitomci temeljno obuče.

Pitomci su prvi oficirski čin sticali posle uspešno završenog školovanja i dvomesečne vežbe posle odsluženja vojnog roka. Pre rezolucije IB u našim vojnim školama školovali su se i pitomci iz Bugarske i Albanije. Škola je smeštena u kompleksu kasarne ”Moša Pijade”, a prostor koji je koristila (zajedno s poligonima i strelištima) iznosi preko 70 hektara.

Posle raspada Jugoslavije preimenovana je u ”Bilećke borce” i kroz nju je, dok je postojala Vojska Republike Srpske, prošlo 14.000 boraca. Praktična obuka je održavana na Gatačkom polju i okolnim brdima.

Školovanje je skraćeno na šest meseci i najviše je bila usmereno na ono što je bilo i najpotrebnije – taktičku obuku i nastavu gađanja. Sledećih šest mesecu stažiralo se u trupi. Podsetimo se da je vojni rok skraćivan u tri navrata.

Šezdesetih godina skraćen je na 18 meseci, a zatim, početkom osamdesetih, na petnaest, a zatim i na dvanaest meseci. Shodno tome, prilagođavala se i dužina školovanja rezervnog oficirskog kadra, pa se u dokumentima mogu naći različiti podaci i izjave o boravku u toj Školi, u zavisnosti od toga ko je i kada tamo boravio.

Godine 1973. usvajanjem koncepta ONO i DSZ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita) i ovaj vid školovanja morao je da se modernizuje. Kriterijumi su dobili drugačiji redosled, pa je na prvom mestu bila potreba ratne armije, zatim moralno-politički kvaliteti, srazmerna nacionalno-teritorijalna zastupljenost, a onda i kvalifikaciona struktura. Podignuto je i niz novih, kapitalnih objekata koji su poboljšali kvalitet nastave.

Škola je imala čak tri strelišta, od kojih je jedno bilo najsavremenije u Jugoslaviji. U Školu za rezervne oficire u Bileći (u koju su načelno najviše upućivani obveznici sa završenim fakultetom ili višim obrazovanjem), tako su mogli da se pošalju i manje obrazovani slojevi i svrstaju u oficirske redove.

Teoretski minimum obrazovanja bila je osnovna škola. Ono što je bilo dobro u novom pristupu jeste da je školovanje i stažiranje u trupi spojeno u jedinstven, homogen nastavno-obrazovni proces. Školovanje je trajalo šest do sedam meseci, posle čega su pitomci odlazili u jedinice i formacijski primali vod.

deo kasarnskog kruga
deo kasarnskog kruga

Polaznici su imali zvanje pitomca. Činovi su sticani u kratkom razmaku: pred kraj završetka obuke, a pre prekomande, dobijao se čin pitomca-razvodnika; posle mesec, mesec i po dana dobijao se čin  pitomca-desetara, pa pitomca mlađeg vodnika i vodnika. Posle toga su svršeni pitomci dobijali raspored u trupi, odnosno jedinicama KoV.

Izuzetak je bila Gardijska brigada u kojoj nije u dužem periodu nije bilo stažista, već isključivo profesionalnih starešina. Vodnici stažisti razlikovali su se od profesionalnih podoficira po uniformi i nekim delovima oprema, kao i ukrštenim mačevima (”mačićima”) koje su imali na reverima bez rombova.

I tada je važilo pravilo da se prvi oficirski čin dobije posle uspešne dvomesečne vežbe. Postojao je i izuzetak: pitomci koji su se posebno istakli tokom školovanja i ostali u Bileći kao komandiri odeljenja, dobijali su čin potporučnika već na kraju školovanja, kao priznanje za njihovu uspešnost. Komandiri vodova u  Školi  bili su isključivo oficiri, čime se naglašavao značaj Škole i važnost obuke. Time je i za njih ona bila odskočna daska za dalje napredovanje.

Sve škole za rezervne oficire (bez obzira na vid, rod ili službu) imale su zajedničke opštevojne predmete, a sa njima i specijalističke, ideološko-političke s marksističkim obrazovanjem, kao i TV (telesno vežbanje).

Po završetku vojnog roka, posebno se obraćala pažnja na stalno usavršavanje putem redovnih vežbi po planu Oružanih snaga i potrebama ratne armije. Organizovana su predavanja i seminari u nadležnosti Saveza rezervnih vojnih starešina, obuka u radnim organizacijama i drugim oblicima koje je obuhvatao koncept ONO i DSZ. Cilj je bilo da rezervni oficirski kadar po obučenosti i spremi bude, koliko je to moguće, bliži aktivnom starešinskom sastavu.

Nivo obrazovanja rezervnog pešadijskog oficira koji bi se odškolovao u Bileći vodio se u vojnoj katalogizaciji kao VŠ – viša sprema. Prosečni podaci svedoče da je godišnje Bileća mogla da odškoluje 750 polaznika. Nastavnika je bilo 100, a osoblja koje je opsluživalo Školski centar bilo je 460.

Od 1956. do 1992. godine kroz nju je prošlo 107 klasa, koje su dale oko 56.000 rezervnih oficira pešadije. Struktura Školskog centra se menjala u zavisnosti od potreba, ali najduže se zadržala formacija od dva školska bataljona, sa po četiri čete u kojima su bila četiri voda.

kasarna mosa pijade
kasarna mosa pijade

Pitomci su primani u smaknutom vremenskom rasporedu, tako što je drugi bataljon primao novu klasu tri do četiri meseca posle prvog. Četvornu formaciju je imala i većina jedinica KoV, s izuzetkom Gardijske brigade (trojna formacija) i nekih službi. Jedan bataljon bi obučavao neparne, a drugi parne klase.

Kako je izgledala nastava?

Školovanje je imalo dva dela – stručni i metodološki. Kao nastavne celine izučavani su sledeći predmeti:

● Pešadijsko naoružanje s nastavom gađanja (PNNG).

  • Taktička obuka sa teorijom taktike (TO/TT) sa podvrstama čije su ocene ulazile u zbir za ocenu TO/TT:
    • Teorija taktike.
    • Obaveštajno obezbeđenje.
    • Elektronsko izviđanje i PED (protivelektronska dejstva).
    • ABHO (u nekim dokumentima i PNHBO – protivnuklearno-hemijsko-biološka odbrana).
  • Pravilo službe.
  • Vojna topografija.
  • Strojeva obuka.
  • Fizičko (telesno) vaspitanje.
  • Moralno vaspitanje.

Škola je bila odlično opremljena. Nastava (obuka) odvijala se od 8 do 14 sati u specijalitovanim kabinetima ili na poligonima koji su bili tematski pripremljeni i prilagođeni. Posle ručka sledio bi odmor, a zatim popodnevna nasatva ili, veoma česte noćne vežbe. Pitomci su mogli da uče i u noćnim satima, pripremajući ispite.

Izučavala se, kako vidimo, stručna građa, ali i metodika nastave, odnosno obuke, kao bi se stečeno znanje pravilno prenelo trupi. Najvažnije tematske jedinice izučavane su dvaput – u ulozi komandira voda, i u ulozi nastavnika (prenošenja znanja potčinjenom sastavu). Tako je pitomac mogao da ovlada i jednom i drugom stranom određenog taktičkog postupka.

Kako se ocenjivalo?

Primenjen je fakultetski, brojčani način ocenjivanja. Petica je bila nedovoljna, a desetka najviša ocena. Da bi  ostao na školovanju tokom svih šest meseci i stekao prve činove, pitomac je morao da ima minimalno prosek šest iz svih predmeta.

Na kraju školovanja polagao bi za čin mlađeg vodnika, pod uslovom da nema nijedne petice u dnevniku. Komisija je bila u najvišem sastavu: pomoćnik komandanta Škole (formacijski rang potpukovnika) i dva načelnika katedri (minimalni čin je bio major).

Od tri pitanja jedno je obavezno bilo iz metodike nastave. Pitanja su izvlačena, a komisija je mogla da postavlja potpitanja. Mnogo poznatih imena i uglednih građana završilo je ovu školu (Danilo Kiš, Ljuba Tadić, Đuza Stojiljković, Jovan Janićijević, Danilo Lazović, Zdravko Šotra, Voja Mirić, Mića Orlović, Vojislav Kostić, Dragoslav Šekularac, Vujadin Boškov, Ljuba Popović, Relja Bašić, Ali i političari Milorad Dodig, Stipe Mesić, itd).

Oružane snage, posebno administrativno-planski deo koji se starao o stanju ratne armije, trudile su se da rezervni oficiri budu u toku svih promena (taktičkih radnji, uvođenja novih sredstava, itd).

danasnji izgled ulaza u kasarnu
danasnji izgled ulaza u kasarnu

Оbuka, vežbe i kursevi održavani su češće nego kod drugih obveznika iz redovnog sastava. Ponekad su to, u zavisnosti od značaja teme, bili i veoma značajni oblici obogaćivanja znanja.

Pored Saveza rezervnih vojnih starešina i odseka ratne armije, posebno specijalizovan bio je Školski centar KoV JNA u Sarajevu u kome su periodično održavani kursevi usavršavanja aktivnih i rezervnih oficira pešadije (između ostalih i šestomesečni kurs za ratne komandante pešadijskih bataljona).

Koncept rezervnog komandnog sastava je veoma ekonomičan jer i do 80% starešinskog kadra u ratnoj armiji predstavljaju rezervne starešine, pa ovakav pristup nikada nije dovođen u pitanje.  Tako je i u mnogim drugim armijama sveta.    

Da bi bili spremni da se prvi odazovu na poziv, rezervni oficiri su po dobijanju RR zaduživali i komplet u kome se nalazila: radna uniforma, porcija, maska, oficirska torbica sa priborom (štabni lenjir, razne olovke, gumica); tu su bili i borbeni ranac, oficirski opasač, šlem, čizme, matrikula, komplet za ličnu zaštitu, rukavice, potpapa, šatorsko krilo, komplet od osam zvezdica sa rezervnim epoletama, itd.

Lično oružje zaduživano je na zbornom mestu ratnog rasporeda. Vojna knjižica takođe se razlikovala od knjižica vojnika, razvodnika i desetara i zvala se ”Legitimacija rezervnih i penzionisanih oficira, generala i admirala JNA”, da bi početkom osamdesetih godina svi počeli da dobijaju istu, zelenu knjižicu.  

Mada je Škola u Bileći centralni deo ovog teksta, važno je napisati i nekoliko redova o veoma važnoj organizaciji – Savezu rezervnih vojnih starešina jer je on bio aktivna komponenta permanentne obuke.

Ova organizacija nastavlja tradicije sličnog sastava koji je osnovan na prvu godišnjicu proboja Solunskog fronta, kada je Savez imao 500 članova. Danas se taj broj procenjuje na oko 17.000 članova.

Vojvoda Stepa Stepanović inicirao je petog septembra 1919. godine osnivanje Udruženja rezervnih oficira i ratnika. U njemu su se nalazila mnoga velika imena – Milutin Milanković, Mihajlo Petrović – Alas, Stevan Jakovljević, braća Ribnikar, Nikola Pašić, itd.  

Vratimo se Bileći. Ono što se malo spominje, jeste to da je svaki vod imao svoju koračnicu, a da su dve koračnice vokalno i ritmom bile prilagođene marševskom koraku: ”Bilećanka” i ”Pešadijo”. One su, na neki način, bile i himne ove Škole.

Nije čudo što je pesma ”Bilećanka” bila toliko popularna. Ona je podsećala na vreme kada je u Bileći decembra 1939. godine u starim austrijskim kazamatima pripreman koncentracioni logor za komuniste, antifašiste i protivnike režima. Prvi logoraši dovedeni su u januaru 1940. godine. Zbog velikog otpora javnosti (to mesto je uređeno po uzoru na koncentracione logore Nemačke i Italije) on je ubrzo krajem godine zatvoren. Ostala je pesma čiji tekst je napisao Milan Apih, učitelj iz Celja.

Na osnovu zbornika sećanja ”Muzika i muzičari u NOB” (više izdavača, 1982) koji je priredio Andrija Tomašek, Apih je bio i kompozitor. Melodija je setna, izvanrednog muzičkog sadržaja (tempa, dinamike, harmonije), pa  ostaje otvoreno pitanje da li je Apih nju originalno komponovao, ili prilagodio neku od ruskih partizanskih pesama (najpoznatiji primer adaptacije je ”Marš sibirskog puka” koji je kod nas pevan na istu melodiju, ali sa tekstom ”Po šumama i gorama”).

opsti plan pogled na ne dasnji skolski centar
opsti plan pogled na ne dasnji skolski centar

U tom zborniku nalazi se i njegov kraći, autobiografski zapis u kome se ne objašnjava kako je nastala kompozicija i da li je on nju adaptirao ili samostalno komponovao. Ako jeste, onda je reč o značajnom muzičkom talentu. 

Da zaokružimo ovu temu pitanjem: šta je danas sa školovanjem rezervnih oficira Vojske Srbije? U novim okolnostima, bez obaveznog služenja vojnog roka, na Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane pod sloganom ”Čast je naša imovina” održava se kurs slušalaca za rezervne oficire, u skladu sa novom doktrinom i izmenjenim geostrateškim i političkim okolnostima.

Napomena: U izradi teksta korišćeni su sledeći izvori: ''Vojna enciklopedija'', Monografija ''Srpsko vojno školstvo'', Zbornik ''Muzika i muzičari u NOB'', Zavičajni filmski i književni zapisi iz Bileće, Svedočenja brojnih pitomaca sa specijalizovanih portala ili ličnog kontakta.
U zavisnosti od toga kada je ko pohađao Školu, ima i različitih podataka (trajanje i način nastave i obuke, program,brojnost i formacijski raspored, itd). Zato smo opšti smer članka bazirali na potvrđenim informacijama iz navedene literature i izvora.

21 KOMENTARA

  1. Panta Padobranac; završio sam obuku u Bileći jeo poparu tražio repete mladost i nemilosrdna obuka je uticala da se trpi mraz vetar i kiša.nosio sam uz svu opremu postolje minobacača .U toku jedne noći i narednog dana imali smo bezbroj uzbuna u suštini gde smo na cevima kroz koje je prolazila topla voda da osušimo mokru opremu,čojane šinjele pao sam u nesvest .Zub mi je izvađen i u narednom maršu posle nekoliko sati bio sam daleko od Bileće.Drugovi su đme svukli da primim penicilin ,opisali me i nastavio sa maršem.Znali su pitomci padati u nesvest dok su stajali na suncu čekali odlazak na ručak.Niko se nije pomerao KO bi ga uklonili odneli u objekat.Stažirao sam u Valjevu u centru Garde moji gardisti su bili kasnije u obezbeđenju Tita .Nudili su mi čin potporučnika i stan odbio sam.Nisam želeo biti šuster oficir. Radio u Sloveniji posle 10 meseci video konkurs za VA u Beogradu.Konkurisao i postao jedini pitomac iz Bileće sa činom rezervnog potporučnika.Načeklik klase postao mi je načelnik na Vojnoj Akademiji.nisu znali koji čin da nosim.Našli smo kompromis .Bio sam oficir i borio se za pravdu i savestan rad.kratko vreme 99 godina kao komandir baterije 130 mm uspešno sam ostvario desetine vatri i uništio,sprečio da ne dođe do velikih gubitaka.Borio sam se protiv nepravde prema vojnicima ali sam je i sam doživljavao.Ponosan sam što sam časno služio i nosio uniformu.Bio sam u Bileći i razočarao se rezervni oficiri nosili zastavu Slovenije,Hrvati ćutali Srbi se izgubili.Dali smo zakletvu a brzo stavili obeležja kojima se nismo zakleli.Zvezdu sam skinuo 22 Maja kad se jedinica povukla sa Korduna Svetozar Marjanović je upozorio vojnu policiju da ne traže da se petokraka skine.tražio sam da se napiše naredba da moja zakletva se proglasi nevažećom.Da se da novi tekst i položi nova zakletva.To nije postojalo.političsti su radili dvoje a komande se prećutno raspadala .begunci i izdajice dolazili u majku Srbiju birali dužnosti i stanove.Do poslednjeg dana sam savesno obavljao dužnost.pokušao sam da Vojska Srbije preuzme brigu o ŠROBileća ali to iz političkih razloga nije bilo moguće.Ima puno neispričanih priča ostale su uspomene Slovenci će dolaziti u Trebinje na more ismejavati se i uživati.u Sloveniji više nema Slovenije kakva je bila čista je i lepa ali pusta .Milutin Milanković se izborio od Triglava do Bleda i ono malo mora što imaju.Slovenci pogledajte kako ste mu se odužili.Srbija vam je poklonila spomenik Milankovića sakrili ste ga u travi da se ne može prići.Postoji ali ga nema.tako se polako menja istorija i naša stvarnost nestaje.

  2. Hvala na odlicnom clanku i podsecanju na SRO. Ja sam silom prilika zavrsio u SRO artiljerije u Zadru 1990.god iako mi je SRO Bileca bila prvo dodeljena. Hvala i majorkursula na komentaru koji me je podsetio na imena mesta i rezim u Zadru koji je zaista bio kvalitetan i sto se tice obuke, smestaja i opreme. Zvali smo ga VOZ Vojno Odmaraliste Zadar sa divnim velikim palmama u sred kasarne i blagom mediteranskom klimom, iako su vremena bila blago receno sve komplikovanija te kobne 1990/91 god.
    Bilo bi lepo i da autor napravi clanak o SRO artiljerije u Zadru iducom prilikom.

  3. Znam samo kada je moj klasic na vojnoj akademiji u BG, na nastavi naoruzanja i gadjanja, rekao potpukovniku da je zavrsio SRO u Bileci
    Ovaj mu je uzeo index i upisao mu 10 i rekao ti si zavrsio ovaj ispit
    Kasnije sam saznao da je i taj poptukovnik sluzio 10 god u Bileci

  4. Заборавих да додам, на стажирању сам провео од 26.09.’80. до 07.04.’81., нешто преко 6 месеци.

  5. Интересантна тема. Кад ово кажем мислим на све ШРО ЈНА. За ШРОП у Билећи неко је говорио да је то неки Вест Поинт.Ја нисам пешадинац. Завршио сам 64. (априлску) класу АШРО у Задру 1980. г.У касарну, одн. у АШЦ сам се јавио 29. априла, а заклатву смо положили 13. маја 1980. г. Испада да је школовање у АШРО Задар мојој класи трајало непуних 5 месеци – у књижици ми је уписано: 30.04.1980. до 24.09.1980. Одмах на почетку школовања нам је речено да је нашој класи скраћено временски школовање са истим планом и програмом пколовања као претходним класама, тако да је, на неки начин за неке предемете било неко (не знам да ли је одекватно рећи) протрчавање кроз градиво, па шта ухватиш, ухватиш. Због скраћеног школовања имали смо 1 краћи пешадијски терен и два артиљеријска са бојевим гађањима (Пољица и Црвена земља изнад Книна), тако да нисмо “задовољство” да идемо на полигон Слуњ. На неки начин проблем су нам стварали измене предавача (и оцењивача) на предмету Управљања ватром (УВ): 4 предавача (први је био Миливој Петковић, који је био најдуже, а после њега краће Миленко Живановић звани Живаго, а за задњу двојицу не могу да се сетим имена, с тим што смо код задњег полагали испит из бојевог гађања на Црвеној земљи – сећам се само да је био из Шапца). Сваки од њих је имао неки свој приступ настави и предавањима, с тим што сам ја највише научио на предавањима Миленка Живановића. Сви су тада били у чину капетана прве класе, осим једног (трећи по реду) који је био капетан. Настава се одвијала у одлично опремљеним кабинетима, посебно у кабинету УВ. У том кабинету је био напраљен велики рељеф са сигналним лампицама које су симулирале поготке (израдио га је Живаго са неколико питомаца из претходних класа). Негде средином 80-их кад сам био на курсу за НиРА, видео сам да је тај кабинет осавремењен: користио се компјутерски приказ бојевог гађања са пројектовањем слике рејона циљева и са звучним ефектима – ИГ је давао елементе за гађање који је уносио оператер на компјутеру и на слици пројектованој на зиду се видео погодак и вршена коректура. Из школе смо, након положених испита излазили у чину десетара и у трупи смо на стажирању унапређивани у наредне чинове (млађег водника и водника). Ја сам, рецимо, био на стажирању (као противоклопњак) био у Нишу у једној батерији СО 90 мм М36 у саставу мпоад-а негде до средине фебруара ’81., кад је смо добили топове МТ 12 100 мм. Ово кажем, јер ми је то оруђе било познатије из АШРО, него СО 90 мм, па кад сам дошао на стаж морао сам да учим све о тим самохоткама јер о њима нисмо ништа учили АШРО. И то сам морао сам, а био сам на дужности комаднира вода. Што се тиче хране, колико се сећам, била је добра и у Задру и у Нишу. Смештај – војнички у спаваоницама са војском (ништа посебни кревет или нешто слично). Изводио сам наставу са војском, а стручније предмете су изводили комаднир батерије (кIк) и његов заменик, заставник. Неке теме, које су извођене ван касарне, изводили смо скупа заставник и ја. И у томе сам морао сам да се учим, обзиром да нас у Задру нису на неки начин усмеравали на припрему и извођење наставе са војском у трупи. Што се дисциплине тиче, колико сам чуо од билећанаца, ту смо били негде и ми артиљерци земаљци.

    • Одлична допуна, захваљујем. Ето мотива да напишемо текстове о школовању резервних официра за друге родове и видове.

  6. Moje lično mišljenje je da je ŠRO u Bileći bio Vest Point u SFRJ. Jedan od komentara pominje Zorana Purkovića, koga sam upoznao kad je bio poručnik, bio je dobar drug mom pokojnom bratu Božidaru Deliću koji je službovao u Bileći 10 godina. Bileća je iznedrila neke velike vojskovođe, Nebojšu Pavkovića, Božidara Delića i dr.

    102
      • Bileča je bila boljša od West Pointa, ker je bila bolj praktična! Akademije pa imajo seveda veliko teorije in nevohaskih predmetov! Txt je pa odličen in sem ga posredoval kolegu, ki je tudi služil v Bileči!

        • In ja, gojenci iz Bileče so bili v prvih bojnih vrstah pri obrambi Slovenije l. 91, kar sem inšpekciji Narodne armije povedal že leta 1988 v Ljubljani!

          1
          51
          • Е, moj IK. Ti gojenci koji su bili v prvih bojnih vrstah su zaboravili zakletvu koju su položili u Bileći. Protiv koga su se borili?

            38
            1
  7. Овде је 77. класа ШРОП. Батаљон на врху. Друга чета, четврти вод. Поручник Зоран Пурковић ми је био к-дир. А ја сам чувени нишанџија ПМа Дејан Јоксимовић. Срећан данашњи празник!

  8. Служио сам задњу тзв ратну 107 класу у којој није било само Словенаца. Што се тиче обуке трајала је 5 месеци и 20 дана и била је захтевна неретко трајала по читав дан( поподневни одмор на прсте једне руке се могао избројати). Тешка обука је била за некога ко није научио ништа теже радити, па му и пешачење теже падало. Ред се знао али ни то ми није тешко падало јер није било иживљавања ни терорисања као у неким касарнама тада. Храна је била одлична по оценама кадета са Војних академија који су знали гостовати у касарни само неколико бодова лошија него код њих, док се није заратило колач и воће сваки дан поред три врсте хране за ручак. На крају да резимирам да морам да се вратим у то време и да служим војску изабрао бих Билећу.

  9. ne zamerite mi na ovom komentaru
    poznavao sam jednog Makedonca, kapetana koji je zavrsio ovu skolu
    pricao je da je bilo vrlo surovo
    za dorucak su jeli poparu

    2
    21
    • Austrogarski lager preuzimali svi koji su bili u prilici. Zasto je sramota spomenuti da se nakon JNA, Bileca nalazi u BiH. RS je dio BiH. VRS ne postoji kao ni ARBiH i HVO. Takodje ne postoji ni VF BiH.
      Tamo je sada formalno pravno OS BiH. Ko ne vjeruje neka dodje do strazara na kapiju i neka vidi sta mu pise na rukavu.
      Ivicu padas sve dublje?!?!?!?!

      1
      35
      • Gospodine Drcao,
        Moj uvaženi i omiljeni oponentu! 😉

        Drago mi je da čitate pažljivo moje tekstove, ja ih zbog pažljivih čitalaca i pišem. Svakako, još malo više pažnje treba da obratite na tzv. ”sitnice”. Pročitajte još jednom čemu je kasarna bila namenjena pre Dejtona, gde se sada nalazi, itd.
        Upravo stoga nisam mešao politiku. U to se možete uveriti jesu su spomenuti i Turci, Austrougari, komunisti-logoraši, belogardejci, kraljevski pitomci, naši, itd….

        Želim iskreno da ostanete redovan čitalac, a vremenom ćete ”nahvatati” i moj stil. Ne bavim se ni politikom, ni podelama, ni rekla-kazala. Samo argumenti.
        Srdačan pozdrav!

    • Ја тако нисам доживео, нити сурово а храну сам коментарисао горе. Нисам то чуо ни од једног питомца из Билеће који су служили седамдесетих и осмдесетих година прошлог века.

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave