FAP-1314 – drumska ”dizelka”

Pisali smo već o ”Dajcu”, odnosno o kamionu ”TAM 5000” i njegovom mlađem bratu, ”tamiću”. Elegantni, lepi čak i konforni. Bila su to vozila koja su mogla da stanu rame uz rame sa svakim svetskim konkurentom, jer su tako dizajnirana da na njima ništa nije bilo višak. Međutim, u  njihovoj senci  delovao je još jedan kamion. Na prvi pogled trapav, kabast, a nezamenjiv. Pravi vojnik. Nikada nikog nije ostavio na cedilu. Nije pokupio medijsku slavu ”Tamovih” vozila, ali profesionalci dobro znaju šta znači i kako zvuči kada neko samo spomene ”trinaesticu”, najpoznatiji model koji nam je stigao iz Priboja na Limu. Mlada država sretala se sa svim mogućim teškoćama, kako političke, tako i socijalne i ekonomske prirode. Trebalo je sa ledine podići novo društvo u kome je sve nedostajalo, a najviše sigurnih saveznika. Interesantno je da je za razvoj automobilskog programa, životno važnog za pokretanje industrije svih vrsta, FNRJ našla prave saradnike u dojučerašnjim neprijateljima! Proizvodi ”TAMA”, ”FAPA”, ”Crvene  Zastave”, najmasovnije proizvođenih vozila u našoj zemlji,  temeljili su se na tehnologiji Nemačke, Austrije i Italije. 

Kako je počelo?

Godine 1951. u Priboj stigli su građevinci i počeli sa podizanjem zgrada i pripremama terena, prilaznih puteva, itd. U isto vreme osniva se ”FAMOS” (FAbrika MOtora Sarajevo u Hrasnici). Fabrika u osnivanju registruje se 1952. godine i u novembru na testiranje dovezeni su kamioni proizvođača ”Mercedes”, ”Fiat”, ”Reno”, ”Lejland”, ”Dajc” i ”Saurer” (Zaurer). Surovo testiranje trajalo je tri meseca, a početkom 1953. godine komisija se opredelila za austrijsku kompaniju ”Saurer Verke Wien” i potpisan je desetogodišnji ugovor. Prvi model, ”Saurer 4GE-L” radnici su rasklopili kao pokazno učilo. Tridesetog oktobra izlazi prvi ”FAP 6GGF-L”. Pored tog većeg, izlazio je i manji, ”FAP 4G”. ”Saurer” je, inače, prvobitno bila švajcarska fabrika koju je 1853. godine u Sankt Galenu osnovao Franc Saurer. Prošla je kroz mnoge vlasničke transformacije da bi 1959. godine postala deo korporacije ”Steyr-Daimler-Puch”), a prestankom rada na seriji G logo ”Saurera” konačno nestaje. 

U diversifikaciji proizvodnje koja je rađena strateški, uzimajući u obzir mnogo činilaca, Priboj na  Limu određen je da bude jedan od nosilaca proizvodnje teretnog programa za privredu i vojsku. Kada je 30. oktobra 1953.godine Petar Stamboić potpisao ukaz o osnivanju, prvih 216 radnika počelo je proizvodnju teških vozila po licenci ”Saurer Verke Wien”. Prvih sedamnaest vozila pripadalo je modelima 4G i 6G nosivosti četiri i šest tona. Radi bržeg osvajanja proizvodnje i što manje izloženosti bezbednosnom riziku, proces je podeljen na tri partnera. Vodilo se pri tom računa da to budu partneri u različitim republikama, sa dobrim saobraćajnim vezama, kako ne bi bio ugrožen fabrički ritam. Motori i menjači su proizvođeni u ”FAMOSU” , a proizvodnja autobusa prebačena je u ”FAS 11. Oktomvri” Skoplje, dok je u Priboju ostala proizvodnja teških teretnih vozila i šasija za autobuse. Godina 1959. bila je prelomna za postojanje ”FAPA” je je tada osposobljena za rad velika hala pogona mašinske obrade sa proizvodnom linijom kapaciteta 3.600 vozila. Te godine je proizvedeno preko 1.000 vozila raznih tipova. Godine 1962. dolazi do revizije planova i programa i počinje izrada vozila iz nove porodice ”FAP 13” i ”FAP 18 B”. Fabrika, zahvaljujući razvojnom programu, postaje okosnica napretka Tromeđe, upošljavajući gotovo osam hiljada radnika. Niklo je celo jedno naselje, Novi Priboj, a tokom radnog veka proizvedeno je preko 80.000 vozila, uz učešće 100 kooperanata iz cele zemlje.  

Te 1962. godine pojavljuje se naš junak, ”FAP-13” kao zamena za vozila ”6G”. Pogonio ga je isti agregat (FAMOS tip ”F”), a na linije je stigao i jači agregat ”FF”, zapremine 8.280 cm³ koji je isporučivao 145 KS pri 2.200 obrtaja/min. Spoljni izgled je ostao isti iz mnogo razloga. Reč je o vojno-privrednim vozilima gde nije bio presudan izgled, odnosno dizajn i privlačnost za oko, već funkcionalnost. Došlo je vreme da se zamene zastarele ponude Saurerovih modela i 1968. godine osnovano je preduzeće ”FBB” (”FAP-FAMOS-Beograd”) u kome su se našli još ”11. oktomvri” i ”Autokaroserija” Zagreb. Tu korporaciju očekivali su veliki zahtevi (standardizacija proizvodnje,  stvaranje baze servisa i rezervnih delova), ali i veliko tržište, jer je JNA bila veliki potrošač i preporuka za druga preduzeća; značajna je bila i mogućnost da se ispitaju modeli do kojih nije moglo lako doći na građanskom komercijalnom tržištu. Vojska je za svoje potrebe do takvih, opitnih modela,  relativno lako dolazila pa ih je tajno ustupala na uvid ovoj korporaciji.  

”FAP 1314” je u početku bio označavan kao ”FAP-13”. To je bio značajan iskorak za vojsku i privredu jer se ovo vozilo, s novim motorom, pokazalo kao izvanredna platforma za mnogobrojne varijante koje je bilo relativno lako nadograditi na osnovni model. Od 1962. do 2003. godine sa linija su silazili ovi ”njuškari” ili ”kljunari” koji su dobili, zbog svog robusnog, arhaičnog izgleda ali i izuzetnih kapaciteta, naziv ”dizelka na drumu”. Zaista, onaj ko je sedeo za volanom ovog vozila nije morao da brine šta će mu se dogoditi za vreme nekog eventualnog sudara, jer je njegova konstrukcija podsećala na železnička vozila. Samo pogled na branik bio je dovoljan svakom vozilu koje mu je dolazilo u susret, da odustane od pokušaja ulaska u makaze ili bilo kog drugog ugrožavanja saobraćaja. U osnovi je to bio dvoosovinski kamion. Početkom saradnje s ”Mercedes – Bencom” oznake kamiona postaju četvorocifrene, pa ”FAP -13” dobija najpre kataloški broj ”1313”, koji ubrzo biva potisnut oznakom ”1314”. Ta verzija je imala jači motor ”FF FAMOS” umesto tradicionalnog ”F” motora. Ovaj model proizvođen je neprekidno do  1995. godine da bi se do 2003. godine dodatno proizvodio samo kao model ”1414” koji se pojavio već 1987. Dugovečnost ovog dizajna potvrdio je i model ”FAP 1415”. Čak i kad je završena serijska proizvodnja veterana koji je svoj put započeo kao ”trinaestica”, na istoj karoseriji proizvođen je u manjim serijama, ali sa motorima ”IMR”, ”Kamins” i ”Štajern”. Upravo je verzija s motorom ”Kamins” nosila oznaku ”1415”. Poslednji vanserijski primerak ”FAP 1414CV” proizveden je, kako je već spomenuto, 2003. godine.

Polazni modeli bili su kiper i sandučar, a bilo ga je u nadgradnjama kao vatrogasno, komunalno, šumsko vozilo, cisterna za vodu, gorivo i  agresivne tečnosti, prevoz stoke, transport drva kada je dobijao i kranove različitog kraka i nosivosti, itd. Verzija s pogonom na sva četiri točka imala je najveću primenu upravo u JNA, a i ona je, kao i vozila pre nje (”Dajc”, ”Džems”, ”Indira”), imala prilagođeno ime za svakodnevnu upotrebu – ”Alerad” (vulgarizovano englesko ”All Roads”). JNA ga je koristila kao standardni sandučar i kiper, cisternu za vodu i gorivo, vatrogasno vozilo, pokretnu radionicu, autodizalicu, tegljač za čistače pisti, itd.

Kako se došlo do tog ”srećnog” broja 13? Radi lakše obuke, katalogizacije i standardizacije (računalo se s tim da će ovim vozilom upravljati i radna snaga s minimumom kvalifikacija), dvocifrenu oznaku je dobilo kao znak ukupne mase u tonama, a druga dvocifrena brojka označavala je snagu motora u desetinama KS (130 KS ”FAMOS”). Praktično u isto vreme pojavljuje se ”FAP 1314” koji brzo potiskuje ”FAP 1313” iz proizvodnje. Oznake na prvim modelima ”FAP 13” bile su na prednjoj rešetki haube, dok se već kod verzije ”1314”  (a kasnije i ”1414”) oznaka nalazila na vratima ispod prozora.  

Posle osnovne oznake modela (”FAP 13”), sledile su jasne slovne oznake s velikim slovom koje su označavale funkciju pojedinog modela: K (kiper), T (tegljač), TK (tegljač i kiper), S (sandučar s pogonom na sva četiri točka – ”svetočkaš”), SK (kiper svetočkaš) i S/AV (teretni sandučar svetočkaš s vitlom). Vojni modeli su imali i dodatno slovo A (armijski) kao na primer SK/A, ST/A, S/AB, itd. Međutim, to su bili privredno-vojni modeli. Pravi vojni modeli bili su ”FAP 1314S”(sandučar) sa sufiksima: ”ACV” (cisterna za vodu armijska, svetočkaš), ”ACG” (cisterna za gorivo armijska svetočkaš), ”AR” (pokretna radionica svetočkaš) i ”A-LD” (pokretna dizalica armijska, svetočkaš).  Kada je legendarna ”trinaestica” modernizovana, dobila je oznaku ”FAP 1414” sa novim sistemom kočenja, pneumatikom, sinhronim menjačem i povećanom nosivošću, dok su sve ostale karakteristike ostale kao ranije. U vojsci su dugo bili zastupljeni modeli ”FAP 1314 KTR”, tehničke radionice sa kabinama koje su jednostavno premeštene s kamiona ”GMC” (”Džems”). Radionice su bile pušarske, električarske, optičarske, servisne, akumulatorske, opšte servisno-bravarske, itd, što je zavisilo od terenskih potreba i maštovitosti pogonskih majstora.  

”Trinaesticu” su pratile manje-više osnovane legende: afričke zemlje su se klele u to da je ”FAP” jedino vozilo koje ne može da prokuva u pustinjskim uslovima, a naši vozači su se hvalili time da je on bio dežurno šlep-vozilo u zimskim uslovima. Bez obzira na to što je već imao nakačenu ralicu i bio pretovaren solju, bilo je potrebno da akumulatori zamajcu obezbede samo jedan krug da bi on zadovoljno zabrundao i počeo da se ritmično trese, ma koliki minus bio. Majstori su se šalili tako što su govorili da je dovoljna baterija sa zidnog sata pa da ”FAP” startuje. U autoparku je, prema svedočenju jednog iskusnog starešine, bilo dovoljno da bude samo jedna ”trinaestica” sa dobrim akumulatorima, pa će sva druga vozila moći da aktivira vukući ih, odnosno šlepujući. 

Ovaj kamion nije bio predviđen za prevoz ljudi, mada je i to mogao da radi; sigurno je da je bilo slučajeva da je prilagođavan i toj nameni.

”Trinaestica” nije bila bez mana. Njena prohodnost po lošem terenu, blatu ili snegu bila je pod velikim znakom pitanja. Iz njive natopljene kišom ili snegom, ako bi se slučajno tamo ”1314” zatekao, najlakše bi ga izvukao ”T-55′ ili čak i ”TAM 5000”. Kada je reč o nosivosti i izdržljivosti, pozuzdanosti u radu, inžinjerci su se kleli u njega. Gde god je vojska nešto gradila, pojava ovog kamiona bila je siguran znak da će tu uskoro stići vodovod, nove bandere, put ili most. I danas se širom naše nekadašnje domovine mogu videti ”trinaestice”, olupane od silnih udaraca, kako iz šuma izvlače stabla za ogrev ili industrijsku upotrebu. 

Bez obzira na svoj grub, ”kockast” izgled, ”trinaestica” je bila prava drumska krstarica. Imala je podesivo sedište vozača, nezavisno ogibljenje, servo volan, vazdušne kočnice, šiber na krovu i ”leptir stakla” za ventilaciju. Prema svedočenju jednog korisnika, a citirajući Pravilo službe za ovo vozilo, redukcija i prednji pogon su pokretani mehaničkim pritiskom na poluge. Ručno se uključivala i hidraulika uređaja za kipovanje, čekrk ili pumpa za tečnost (vodu, gorivo). Poluga se nalazila na zidu kabine iza vozača, s tim što je pre njenog aktiviranja bilo potrebno ubaciti u peti stepen prenosa na menjaču i ručicu reduktora staviti u neutralan položaj.

Za ovaj kamion vezana je i jedna neobičnost: ispred uljnog i velikog vodenog hladnjaka u ”njušci” nalazila se zavesica od skaja namotana na vratilo. Ona se kao roletnica spuštala pri niskim temperaturama ili malom opterećenju, kako bi se postigla radna temperatura i aktiviralo grejanje u kabini. Visina zavesice određivala se metalnim lančićem s alkom na kraju, čijim bi se izvlačenjem ili uvlačenjem na komandnoj tabli potezala sajla koja je išla kroz motorno odeljenje. S obzirom na to da je ta sajla brzo pucala i uglavnom bila neispravna, mnogi vozači početnici nisu znali da je mogu ručno aktivirati posle otvaranja poklopca (”haube”), pa su se često smrzavali tokom vožnje. Eto, i to je bila ”trinaestica”, devojka za sve. Ko je nju savladao, bez problema je mogao u građanstvu da konkuriše za radno mesto u bilo kojoj autotransportnoj ili građevinskoj firmi.