NaslovnaAnalitikaRusija i Iran - iznuđeno prijateljstvo?

Rusija i Iran – iznuđeno prijateljstvo?

’’Jačati odbranu na Zapadu, a prijatelje tražiti na Istoku’’

Ova rečenica je ilustracija saznanja da se koreni ovoga što se danas dešava nalaze u dubini vekova i pređašnjeg iskustva i znanja. Obuhvaćena je suština ruske politike tokom uzdizanja i širenja. Pripisuje se jednom od najvećih vojskovođa i diplomata u istoriji, Aleksandru Nevskom iz dinastije Rjurikoviča. Živeo je u XIII veku. Pored Radonješkog, Peresveta i Dmitrija Donskog, on je jedan od utemeljivača ruske hegemonije. Kada je papa Grgur IX organizovao 1237. godine krstaški pohod kako bi pokorio ruske zemlje, knez Aleksandar je ustao u zaštitu pravoslavne vere i u bici kod ušća reke Ižore, na obalama Neve, izvojevao 15. jula 1240. godine veliku pobedu nad Šveđanima, posle čega je i dobio nadimak Nevski. O tom krstaškom pohodu ne govori se tako mnogo kao o onim koji su kretali na Konstantinopolj. Zvuči neverovatno činjenica da je još pre sedam vekova živeo državnik koji je umeo da vekovima unapred predvidi strategiju jedne narastajuće države, pa ipak je tako. Sada se mnogi iščuđavaju odakle savez pravoslavaca sa jednom islamskom republikom, zaboravljajući pri tom na mudrost Istoka. Kad već spominjemo sv. Aleksandra Nevskog, navedimo da je njegov najmlađi sin, Danilo Prvi, bio prvi vladar Moskovske kneževine…i četvrti srpski arhiepiskop! Posle smrti arhiepiskopa Save (Predislava) Drugog Nemanjića, trećeg srpskog arhiepiskopa,  na njegovo mesto postavljen je upravo sin Aleksandra Nevskog. Eto i reč-dve o našim korenima i prošlosti. 

rusija iran trgovina po barteru 1

Čemu ovakav uvod za jednu aktuelnu temu? Upravo stoga što je izreka na koju se pozivamo  ponovo aktuelna! Odnosi ove dve susedne države obeleženi su brojnim ratovima i sukobima, da bi tek u ovom veku one postale bliski partneri. Njihov odnos podseća na odnose Rusije s Turskom, ništa manje zamršene i višeslojne. Gotovo u isto vreme i Osmansko carstvo i Persija sukobile su se sa sve moćnijim i ambicioznijim susedom. Rusi su s Turcima vodili 11 ratova različitog intenziteta i njihovi odnosi takođe zaslužuju posebnu temu; ovde ih navodimo kao primer kako se istorijska neslaganja mogu pretočiti u savezništvo. Za nas je to pitanje veoma interesantno jer je tursko-ruski odnos uticao i na našu državotvornu sudbinu. 

Lingvističko-istorijska napomena: ovu teritoriju sve do početka XX veka svet je zvao Persijom, a sami stanovnici su je još od davnina zvali Iran od staroindijskog Arjanam, što znači Zemlja Arijevaca.

Da li  prošlost opterećuje rusko-iranske odnose? Vidimo da su sadašnji odnosi Irana i Rusije  na najvišoj tački u istoriji, no politikolozi smatraju da njihove veze nemaju još uvek ”stratešku dubinu”. Da li je to baš tako? 

Pogledajmo šta istorija kaže o tome. Prvi rusko-persijski rat dogodio se još u periodu Moskovske kneževine i odnosio se na pokušaj utvrđivanja Rusije na Severnom Kavkazu. Persijanci su ovo shvatili kao veliki izazov i pokrenuli su od 1651. do 1653. godine tri velika pohoda tokom kojih su moskovski strelci i kozaci izgubili niz utvrđenja. Međutim, dalji prodor Persije na prostor Astrahana sprečili su Veliki Moguli (farski moghul bādšāh) započevši s njom rat.

Sledeći sukob dogodio se u periodu od 1722. do 1723. godine kada je Petar Veliki osvojio ne samo Derbent i Baku, nego je uspeo da uspostavi kontrolu nad svim dotadašnjim teritorijama priobalja Kaspijskog mora pod uticajem Persije, uključujući i iranske provincije na južnoj obali. Imperatrisa Ana Ivanovna (Анна Иоанновна, 1693 – 1740), iz dinastije Romanovih, nije bila takvih sposobnosti kao njen prethodnik i plašeći se moćnog Nadir Šaha prepustila je kaspijske posede  na osnovu ugovora iz 1732. i 1735. godine. Rusija je privremeno obustavila širenje u pravcu Kavkaza i Kaspijskog mora jer je morala da se obračuna sa Osmanlijama. Međutim, nije se dugo čekalo na novo odmeravanje snaga. Već 1796. godine Persija napada na Kartli-Kahetinsko carstvo (oblast današnje Gruzije), s kojim je Rusija imala Georgijevski ugovor o savezništvu. Ruski korpus grofa Zubova (Валериа́н Алекса́ндрович Зу́бов) zauzima nekadašnje posede i neodoljivim napadima kreće u dubinu Persije. Pohod je zaustavila smrt Katarine Velike kada je njen sin Pavel, nedorasli naslednik, povukao trupe i spasao Persiju potpunog poraza. 

Ubrzo počinje još jedan rat 1804. godine, opet oko Gruzije. To je bio i najduži i najkravaviji rat ove dve zemlje. Završen je 1813. godine. Persija je priznala prisajedinjenje azerbejdžanskog hanata u Rusko carstvo, uz još nekoliko gruzijskih pokrajina. Persijanci nisu dugo sedeli mirno, želeći da se revanširaju Rusima, pa je rat od 1826. do 1928. godine iskazao njihovu nemoć i brzopletost. Bez objave rata prodrli su na ruski Kavkaz i krenuli sa opsadom Bakua. Rusi su naneli veliki poraz persijskim trupama i odmah potom zauzeli Erevan i Tabriz. Na osnovu rezultata ovog rata Rusija je prisajedinila Jerevanski i Nahičevski hanat. Nemirno tle Srednjeg Istoka je i dalje podrhtavalo. U Iranu počinje 1905. godine ”ustavna revolucija” pa je ruska armada intervenisala 1909. i 1911. godine gušivši nemire. Interesantno je kako su na to reagovali diplomate i vojskovođe ”bolesnika na Bosforu”. Turski general Džabir paša je francuskom vicekonzulu, posle lične izviđačke misije po Iranu, rekao da je ”Iranski ustav izazvao takvu anarhiju u državi, da je ruska intervencija izgledala kao manifestacija humanosti, a ne rezultat agresivnih namera (!)” 

iran rusija u iranu veruju u ozviljne odnose s istokom

Počinje Prvi svetski rat, pa teritorija Irana postaje poprište rusko-turskih sukoba. Rusi su preventivno ušli u Iran i krenuli duž granica sa Turskom, suzbijajući otpor pojedinih jedinica koje su bile spremne da podrže Tursku i Nemačku. Ni Drugi svetski rat nije mimoišao ovo, naoko udaljeno područje. Usledila je još jedna intervencija od strane velikog suseda, ovog puta oličenog u Sovjetskom Savezu i zamalo dovela do raskola u zemlji. Godine 1941. SSSR i Velika Britanija, sumnjajući da Iran gaji simpatije prema Hilteru, uručuju ultimatum šahu Rezi Pahlaviju koji je on odbacio. Sovjetske trupe su ušle u severni deo zemlje i zauzele Teheran. Međutim, to ih nije spečilo da trguju s Iranom. Preko Irana je tekla ogromna razmena roba, a tokom celog rata on je bio jedno od glavnih čvorišta Lendliza, o čemu smo već pisali.

Posle rata Iran ponovo dolazi u centar krize zbog pokušaja SSSR da tamo zadrži svoje trupe. Sovjeti su imali nameru da postave dve marionetske vlade u Mehabadskoj republici i u Azerbejdžanu. Uz veliki pritisak SAD Moskva je izgubila obećane naftne koncesije, a vlasti Irana mogli su da se okrenu prema Iranskom Azerbejdžanu i poraze prosovjetske ustanike. Sovjetske trupe su se povukle, a Iran je iskoristio vojnu pomoć Zapada da vrati severoistočne teritorije pod svoju kontrolu. S druge strane, šah Mohamad Reza Pahlavi pokušavao je da sprovede multilateralnu politiku otopljavajući odnose sa Sovjetskim Savezom. U Iranu su Sovjeti i druge države SEV gradili velike industrijske komplekse, razvijali metalurgiju, podizali fabrike traktora i poljoprivrednih mašina, dobijajući jevtin iranski gas. Istovremeno sa vojno-tehničkom saradnjom koja je bila okrenuta Zapadu, Iran je u velikom obimu kupovao oružje i opremu i u SSSR. Posebno se to odnosilo na oklopna borbena vozila, artiljerijska oruđa, višecevne raketne bacače, protivtenkovske sisteme ali i drugu tehniku. 

Ni tada se priča o varničenju između ove dve države ne završava! Po ko zna koji put situacija se menja, ovaj put dolaskom Ajatolaha Homeinija; on je Sovjetski Savez proglasio za ”Malog Satanu” i počeo da sprovodi antisovjetsku politiku. Teheran je aktivno podržavao afganistanske mudžahedine vojno i politički, čime smo se bavili na jednoj od tema o Afganistanu. Smrću Homeinija (1989) nastupa novi prekokret – opet dolazi do otopljenja odnosa! Iran je, hteo ne hteo, morao da obnovi kontakte najpre sa SSSR, a zatim s Ruskom federacijom. To se pre svega odnosilo na jačanje vojnog potencijala države posle Iransko-iračkog rata, jer nisu imali drugih mogućnosti obimnog i kvalitetnog snabdevanja. Kina i Severna Koreja još nisu imali kapacitete da zadovolje       strano tržište. Rusija, kao stara trgovačka sila koja je od Arapa učila taj zanat, pokušavala je već od 1989. godine da obnovi saradnju jer je Iran bio jedno od najperspektivnijih tržišta. Potpisani su i ugovori za nabavku i održavanje tenkova T-72, borbenih vozila pešadije, aviona, projektila. Pod pritiskom SAD Rusija 1995. godine zamrzava isporuku ugovorene opreme. Ne zaboravimo da je u to vreme predsednik Rusije bio Jeljicin, a sama zemlja je imala dovoljno svojih problema, pa je ovo povlačenje bilo iznuđeni strateški potez. Pritisak SAD je nešto ranije dobio relativno utešnu formu i najavu budućih događaja u obliku sporazuma Gor-Černomirdin. Ovaj ugovor potpisan je 1993. godine. Stvari se menjaju dolaskom V.V. Putina na vlast. Navedeni sporazum je odbačen, ali su odnosi s Iranom još uvek su bili obeleženi oprezom. Rusija je izbegavala isporuku ofanzivnog oružja, ograničavajući se na izvoz PVO raketnih sistema.

Kako je to u dotadašnjim odnosima često bivalo, istorija je ponovo ukazala priliku ovim zemljama da se zbliže; ovaj put Sirija je bila taj faktor koji je učinio da Iran postane punopravni strateški partner Rusije. Mora se reći da je i u tom slučaju partnerstvo bilo ograničeno u izvesnoj meri, jer su postojala neslaganja koja su obe zemlje želele da zataškaju, prelazeći preko njih radi važnijih interesa. Reč je, najpre, o tome da se sirijska teritorija može koristiti kao odskočna daska za pretnje Izraelu i drugim iranskim protivnicima. Rusi nisu želeli da previše otvore i taj front, znajući šta ih očekuje u Ukrajini, ali i na drugim žarištima po svetu, bez obzira da li je reč o vojnim konfliktima ili privrednoj supremaciji. S druge strane, Iranci kao neprijateljski akt pamte i doživljavaju korišćenje vazdušne baze Hamdan u Iranu od strane ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga za udare po ISISU (Islamic State of Iraq and Syria). Zbog čega je korišćenje ove baze izazvalo podele u Iranu i negativne reakcije? Mnogi Iranci su se baš tada setili sovjetske intervencije za vreme Drugog svetskog rata. Zbog pritiska javnosti Teheran je otkazao dalje korišćenje ove baze. Bez obzira što je evidentna želja i jednih i drugih da obnove saradnju na koju su prirodno upućeni i kao susedi, ali i kao države koje imaju zajedničke protivnike, zvanični trgovinski promet (po onome što je dostupno), ne prelazi obim trgovinske razmene Rusije i Irske (pre uvođenja sankcija). Ako izuzmemo Siriju, za koju su obe države prirodno vezane, ispostavlja se da su tačne procene analtičara da su njihovi međusobni odnosi lišeni strateške dubine. S druge strane, to je i olakšavajuća okolnost jer se mogu umanjiti ili prekinuti bez ozbiljnih posledica za obe strane. Međutim, mnogo važnije od te procene je to što ti odnosi postoje i što imaju perspektivu, a ona zavisi samo od državničke mudrosti i strpljenja, a toga oni, u istorijskom smislu, imaju u izobilju.

putin i raisi

Analize i procene su jedno, a stvarnost, kao što vidimo, ide drugim koracima, povećavajući strateški kapacitet ovih odnosa. Iran i Rusija sve više razvijaju vojno-tehničku saradnju i to se ne može prikriti. Rusija koristi to što je Iran pod sankcijama od strane Zapada, snabdevajući njegove vazdušne snage avionima ”Su-27”, ”MiG – 29”, ”Il-76”, sistemima PVO ”Tor”, itd. Vojna saradnja je zvanično obelodanjena 21. januara 2015. godine. Stoga se malo ko od upućenih začudio ili iznenadio pojavom iranskih dronova u SVO. Već u julu ove godine američki predstavnici su najavili tu mogućnost. I nije reč samo o isporuci, već i o obuci ruske vojske za njihovu upotrebu. 

Daleko veću brigu od dronova (koji uopšte nisu zanemarljiv faktor u globalnom sukobu, naprotiv) predstavlja, međutim, iranski nuklearni program! To je strateški remetilački činilac, jer ako Iranci dođu u posed nuklearnog oružja, to će u istorijskom smislu reči promeniti odnose na Bliskom i Srednjem istoku. Podsetimo da je na tom planu saradnja počela još 1992. godine potpisivanjem odgovarajućeg sporazuma. Samo tri godine kasnje, 1995. potpisuje se i nov ugovor kojim je predviđen završetak nuklearne elektrane u gradu Bušer na jugu Irana. Elektrana je počela s radom u septembru 2011. godine, a iskustva u njenoj eksploataciji (korišćenje, skladištenje i korišćenje nuklearnog otpada) mogu veoma značajno doprineti razvoju operativnog nuklearnog programa. Ovaj program jeste jedno od akutnih žarišta u odnosima SAD i Ruske Federacije. SAD su često inicirale rezolucije o ”iranskom atomskom dosijeu” u Savetu bezbednosti, međutim, u poslednje vreme ne insistiraju na tome jer su, po svoj prilici, postigli kompromis sa Rusima. Jasno je da ni Rusi ne žele rovitog saveznika, naoružanog pri tom atomskim bombama. “Želi li se imati prijatelja, mora se hteti i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati tući neprijatelj.” Tako je govorio Zaratustra, najpoznatiji Persijanac. 

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime
Captcha verification failed!
CAPTCHA korisnički rezultat nije uspeo. Molimo Vas da nas kontaktirate!

Povezani članci

Ostanite povezani

2,116FanovaLajkuj
3,432PratilacaZaprati
752PratilacaZaprati
477PratilacaZaprati

Najnovije objave