1999: GRAFITNE BOMBE – RATOVI PROTIV RESURSA

U ovo doba svake godine podsećamo se nevinih žrtava bezumne agresije na našu zemlju. Stradali su ljudi, objekti, oruđa, infrastruktura. Na udaru se, posle žilavog otpora, našao i elektroenergetski sistem naše zemlje.

HAVARISAN DEO HE BELEN, 12. VII 1942. LAJPCIG
HAVARISAN DEO HE BELEN, 12. VII 1942. LAJPCIG

Treba reći da je on nekoliko dana pred napad isključen sa okolnih mreža i međunarodnog sistema razmene električne energije i da je to bilo jedan od sigurnih znakova da je agresija neminovna. Kada je NATO uvideo da je narod jedinstven u svom otporu, krenuo je da “mekim napadima“ onesposobi, odnosno oteža elektrosnabdevanje zemlje. Ideja je bila da se spreče vojne aktivnosti; međutim, ispostavilo se da su ta dejstva nosila sa sobom i elemente humanitarne katastrofe jer su bolnice ostajale bez struje, stale su pumpe za vodu, kanalizaciju itd. Pri tom su naši radnici neverovatnom snalažljivošću i hrabrošću vrlo brzo otklanjali posledice napada grafitnim bombama. Usledilo je zatim i fizičko uništavanje pojedinih trafo-polja i delova elektroenergetskog sistema. O tim danima mraka, ali ne samo o tome, govori ovaj tekst. 

Gašenje struje planirano je kao ekonomski i psihološki udar na stanovništvo. Ali i zbog vojnih razloga: da bi se posle raspada elektroenergetskog sistema vizuelnim, laserskim i termovizijskim osmatranjem iz špijunskih bespšlotnih letelica „ otkrila ” vojna sedišta. Kad je i to propalo, agresor se vratio razornim  bombama i bacio ih na Obrenovac.

OBRENOVAC 22. MAJA 1999.
OBRENOVAC 22. MAJA 1999.

NATO agresor je 2, 8, 13, 14. i 21. maja dejstvovao na „razvodnim odelјenjima i termoelektranama u Obrenovcu, Kostolcu, Novom Sadu, Nišu i Bajinoj Bašti, kao i po postrojenjima elektroprivrede u Lajkovcu, Resniku, Leštanu i Bežanijskoj kosi – „supertajnim“ oružjem, tzv. „bombama za zamračivanje” (Blackout Bomb). Prvi udar je zabeležen 2. maja; „stelt” jurišnici F-117A osmog skvadrona („Crne ovce”) 49. borbenog vinga su iznad pet vodećih strujnih čvorišta Srbije lansirali nepoznatu vrstu oružja. Za samo nekoliko minuta, oko tri četvrtine teritorije naše zemlјe našlo se u mraku.

Na konferenciji za novinare održanoj 3. maja u Vašingtonu, Kenet Bejkon je izjavio da „…ne želi da razgovara o oružju (kojim je izvršen udar), njegovom tipu ili mestu gde je razvijeno (i iz kog aviona je upotreblјeno)”. Ova konferencija je „otkrila” i obaveštenost, mentalitet i pristrasnost dela zapadne štampe. Jedan od novinara se interesovao „zašto je udar izvršen tek 40 dana (agresije) a ne ranije, što bi (odmah) onemogućilo protivvazdušnu odbranu (VJ), rad komandi i kontrolu vazdušnog prostora? (!)”.

Polazeći od „naivne” pretpostavke da naša odbrana isklјučivo „radi na struju” i da zamire čim se „utikač izvuče iz zida”, predstavnik „sedme sile” je potpuno ignorisao socijalne i ekonomske posledice po civilno stanovništvo! Bejkon je odgovorio – (još) jednom od laži: „Lideri članica NATO su (tek) na samitu (24. aprila u Vašingtonu) zahtevali širenje liste cilјeva, nakon čega je elektroenergetski sistem unet u spisak meta”. Strategijski planer načelnika združenog štaba alijanse za Evropu, general Čak Vald, sutradan se „ogradio” da je za određivanje cilјeva direktno odgovoran „Vrhovni komandant alijanse za Evropu” (Saceur), general Vesli Klark.

Da Bejkon ne govori istinu ukazuju „psihološke pripreme” koje je agresor počeo da vrši znatno pre vašingtonskog „samita”. „Komanda Solos”, zadužena za psihološki rat, iz „herkulesa” EC- 130E/RR 193. vinga za specijalne operacije razbacivala je propagandne letke (br. 04-B-03-L004) sa zloslutnom najavom da „neće biti struje”. Sem toga, portparoli alijanse su od sedmog aprila nagoveštavali da američko vazduhoplovstvo priprema udare „specijalnim sredstvima”.

OSTACI TELA BOMBE
OSTACI TELA BOMBE

Bez obzira na Bejkonovu konspirativnost, „tajna” je postepeno počela da izlazi na videlo. „Ej-Bi-Si- njuz” su već 5. maja objavile da je dejstvovano iz F-117A, a dva dana kasnije su se na čuvenom (inače odlično i zdušno eksploatisanom) „Venikovom sajtu” (Rus-imigrant u SAD) pojavile fotografije (snimio Miloš Lazarević u zoni termoelektrane Obrenovac) i rekonstrukcija principa delovanja „bombi za zamračivanje”, paučinastih oblaka i spuštaju na visokonaponske kablove, transformatore i drugu opremu. Nakon pada na kablove, grafit, kao odličan provodnik, izaziva kratke spojeve; usled naglog opterećenja, vlakna praktično isparavaju a jonizovani vazduh nastavlјa da sprovodi elektrone. Tako se stvaraju električni lukovi sa svim pratećim manifestacijama: temperaturama iznad 4000 stepeni i snažnim bleskovima beličaste svetlosti (što su tokom kobnih noći mnogi uočili). Na ovaj način može doći ne samo do raspada elektroenergetskog sistema, nego visoka temperatura može izazvati požare i eksploziju.

BLU-114/B spada u kategoriju „meke” (soft), „neletalne” (non-lethal) municije i verovatno je razvijen u „Združenom uredu za razvoj i testiranje municije“ (baza Eglin) uz „Tekstronovo” oružje sa senzorskim upalјačima. Međutim, čitava lepeza ovih novih sredstava trebalo je da uđe u operativnu upotrebu tek fiskalne 2004. godine. Amerikance je na preuranjenu i izuzetno skupu primenu „bombi za zamračivanje” verovatno nagnao dosadašnji neuspeh vazdušnih udara.

Naime, „zamračivanje” je izvedeno ne samo zbog ekonomskih i psiholoških, nego (ipak) i vojnih razloga. Avioni lansiraju taktičke sejače potkalibarne municije TMD (Tactical Munitions Dispenser) SUU-66/B. Sejači se na određenoj visini otvaraju i rasipaju 200 „potkalibarnih” punjenja BLU-114/B. Zahvalјujući jednoj vrsti padobrana, ovi aluminijumski cilindri nastavlјaju usporen, vertikalni pad. Na određenoj visini, u „potkalibarnoj municiji“ detonira tempirano (vremenski upalјač) eksplozivno punjenje, izbija donji poklopac i rasipa osnovno punjenje – male kalemove (1020 mm) sa samo nekoliko mikrona tankim karbonskim (grafitnim) vlaknima. Vlakna se rasipaju u vidu i vojnih razloga; nakon raspada elektroenergetskog sistema agresor je pokušao da vizuelnim, laserskim i termovizijskim osmatranjem iz špijunskih (U-2) i bespilotnih (Predator RQ-1A) letelica „otkrije” vojna sedišta koja raspolažu pomoćnim izvorima (agregatima). Zahvalјujući neverovatnoj vitalnosti i snalažlјivosti radnika EPS koji u najkraćem roku revitalizuju čitav sistem, kao i vrhunskoj kamuflaži vojnih objekata, operacija „zamračivanja” je promašila cilјeve. Najbolјi dokaz za to je da su agresori 23. maja odustali od isklјučive primene sofisticiranih, „mekih”, i u 4:00 časa su na glavno razvodno potrojenje i trafostanicu TE „Obrenovac” dejstvovali klasičnim, razornim bombama.

PRIPADNICE KRALJEVSKE MORNARICE LANSIRAJU BALONE
PRIPADNICE KRALJEVSKE MORNARICE LANSIRAJU BALONE

Iz uvida u konstrukciju i efekte „grafitnih” bombi BLU-114/B, možemo zaklјučiti da one i nisu neka „novina”. Amerikanci su još u početnoj fazi operacije „Pustinjska oluja” izbacili iz upotrebe 85 odsto elektroenergetskog potencijala Iraka. Ovo je izvedeno starijom, „grublјom” verzijom „municije za zamračivanje“ – „tomahavkom” BGM-109D sa bojevom glavom napunjenom kar- bonskim vlaknima („Kit-2”).

Nisu samo Irak i Jugoslavija bili na meti ovih  sredstava. U Afganistanu je 2003. godine  bačeno nekoliko CBU-94. Tada su vlakna grafitnih bombi oštetila transformatore i elektranu u Kabulu, izazivajući kratke spojeve prilikom pokušaja napajanja iz  mreže.

SUVENIR IZ KOSTOLCA
SUVENIR IZ KOSTOLCA

Južna Koreja je, suprotno usvojenim rezolucijama, najavila planove za izradu grafitnih bombi koje bi upotrebila protiv Severne Koreje, u slučaju novog rata. Oružje je razvila južnokorejska Agencija za razvoj odbrane kao jedan od elemenata programa preventivnog lanaca napada. Izvršioci ovih planova odabrani su 2020. godine, a predviđa se da oružje bude operativno do 2024. godine.

Norveška vlada je prva započela radove na koncenciji zabrane kasetne municije u februaru 2007.

godine. Taj tekst je usaglašen i usvojen u Dablinu, maja 2008. godine i poznat je kao Dablinski sporazum. Potpisan je od strane 95 država u Oslu, decembra iste godine, a ratifikovan je prvog avgusta 2010. godine na skupštini Ujedinjenih nacija. Tako je postao međunarodno važeći pravni dokument.  Konvenciju je potpisalo 116 država, a 90 ju je ratifikovalo, sa tendencijom porasta država koje se priključuju zabrani upotrebe kasetnih bombi, među koje spadaju i ove neletalne, grafitne.

Međutim, ni ovaj metod borbe nije nov! Operacija Outward dokazuje da su uglavnom svi načelni principi nanošenja štete protivniku već razmatrani i samo u zavisnosti od mašte i tehnoloških mogućnosti dolazili ili dolaze na red za upotrebu.

O čemu je reč? Operacija Autvord (Outward, u slobodnom prevodu – spoljašnost) predstavlja britanski plan iz vremena  Drugog svetskog rata. Ideja je bila da se napadne Nemačka balonima u slobodnom letu. Jevtini, jednostavni baloni, punjeni vodonikom, vukli su ili nosili čeličnu žicu da bi oštetili visokonaponske dalekovode. To bi se postiglo (i postizalo se) izazivanjem kratkog spoja. Isti takvi baloni (usled nošenja zapaljivih smeša i uređaja), mogli su da izazivaju nekontrolisane požare na poljima, šumama, visovima, objektima – gde god padnu i čega se dohvate.

UMETNIČKA IMPRESIJA DEJSTVA BALONA SA ŽICOM
UMETNIČKA IMPRESIJA DEJSTVA BALONA SA ŽICOM

Ukupno je lansirano 99.142balona! Polovina je nosila zapaljive smeše, a polovina je imala sa sobom čelične, visokoprovodljive žice. U poređenju sa sličnim, japanskim rešenjem koje se bavilo samo izazivanjem požara, britanski baloni su bili grube izrade i svojstava. To je razumljivo jer su morali da pređu mnogo manju razdaljinu (Japanci su imali ambiciju da razne vrste sredstava, uključujući čak i biološka oružja dobace do SAD) pa su leteli na manjoj visini. Plafon leta je bio oko 4.900 metara, za razliku od japanskih koji su išli i do 12.000 metara. Regulisanje visine bilo je primitivno – jednostavan mehanizam sa visinometrom ispuštao je balast ili gas iz balona. To ujedno znači da su ti baloni bili izuzetno jevtini za masovnu proizvodnju. Koštali su samo 35 šilinga (danas ekvivalent od 98 funti). Iako je bilo teško proceniti usled manjka informacija, imali su značajan uticaj na ekonomiju Nemačke, svakako daleko ispod troškova proizvodnje tih dosadnih, a nepredvidljivih balona.

Zahvaljujući špijunskoj mreži i neopreznosti inače oprezne novinarske mreže Nemačke, Britanci su ipak saznavali za neke od efekata. Vrlo brzo se saznalo da su piloti Luftvafe veoma ozbiljno shvatili ovu pretnju i počeli su da obaraju balone. To jeste bio težak posao jer baloni nisu imali nikakav odraz, a kamuflažna boja ih je noću činila praktično nevidljivima. Trošak obaranja takvog balona (angažovanje aviona, goriva, municije) bio je nesrazmerno veliki i – opasan za same avione, ukoliko se sudare s njima. Iz mnoštva informacija iz različitih novina moglo se videti da su baloni izazivali prekid dovoda električne energije, šumske požare, itd. U prikupljanju izveštaja Britanci su koristili novinske izveštaje iz Danske, Francuske i drugih okupiranih zemalja.  Posle rata, u nemačkim izveštajima koji su pali u ruke saveznika, konstatovano je da su ovi baloni Nemcima naneli značajnu štetu elektrodistributerskoj mreži. Šteta je procenjena približno na tadašnjih milion i po funti, što je ekvivalent današnjoj vrednosti od 56 miliona funti!  

Britanci pretpostavljaju da je šteta bila još veća, jer nisu imali podatke za rusku zonu napada, a ni svi izveštaji posle 1943. godine nisu bili previše pouzdani. Nemci su najpre pedantno snimali te prekide u napajanju, a onda su, zbog masovnosti napada, prestali sa takvom vrstom beleženja štete. Morali su da koriste lovce, protivvazušnu odbranu, ali su ponekad primenjivali i najnepopularniju meru: isključivanje visokonaponskih mreža, što je već samo po sebi bilo šteta, jer se za kratko vreme elektrane nisu mogle osloboditi viška napravljene struje.

Najpoznatije lansirno mesto bilo je u blizini Oldstairs Bay u blizini Dovera. Jedan od najvećih uspeha koje je ova lansirana stanica ostvarila bio je udar balona sa žicom u dalekovod od 110 kw u blizini Lajpciga. Tom prilikom uništen je elektrokomandni centar u elektrani Bohlen, jer je kratak spoj izazvao naglo gomilanje energije i neminovni požar. Dešavalo se da i neutralne zemlje pretrpe štetu. Tako se dogodilo u noći između 19. i 20. januara 1944. godine da su se dva voza u Laholmu (Švedska) sudarila jer je jedan balon uništio vodove osvetljenja i signalizacije duž pruge. Jednom prilikom se dogodilo da suprotni vetrovi vrate balone, pa je jedan takav izbacio ceo grad Ipsvič iz elektroenergetskog sistema.

Ostavite Vaš Komentar: