Mitralјezi sistema Sent Etijen M-1907 T kalibra 8 mm. u naoružanju Srpske vojske na Solunskom frontu
Još tokom reoganizacije na Krfu u proleće 1916 godine, od francuskih jedinica stacioniranih na ovom Grčkom ostrvu, pozajmlјeno je nekoliko mitralјeza sistema “Sveti Stevan” odnosno Sent Etijen (Saint Etienne) M-1907 kalibra 8 mm. kako bi se lјudstvo što pre upoznalo sa novim oruđem. Kratka obuka izvršena je na Krfu a po dolasku na Halkidik i pre prijema celokupnog materijala iz Francuske, svakoj armiji je stavlјeno privremeno na raspolaganje u cilјu obuke, po jedno mitralјesko odelenje sa poslugom. Sa mitralјezima su izvršena predhodna bojna i glavna bojna gađanja. Izvršene su i probe da se kod poslužilaca ranac zameni sa dve torbice i bombama. Međutim, ove probe nisu bile zadovolјavajuće pa je prihvaćeno da poslužioci imaju spremu kao i francuska mitralјeska odelenja. Tako se njihovo naoružanje sastojalo od artilјerijskih karabina (musketona) sistema Bertije M-1892 sa bajonetom i pištolјa Rubi M-1915.
Staranje Vrhovne komande o što bolјoj uvežbanosti posluge u mitralјeskim odelenjima vidi se i iz naredbe od 14. jula 1916 godine, gde se zahteva da svaki pešadijski puk odvoji izvestan broj lјudi koje će poslati na obuku u mitralјeska odelenja. Ovi vojnici bi služili redovno u svojim četama, a bili bi rezerva za popunu gubitaka u mitralјeskim odelenjima. U istoj naredbi se insistira i na obuci u prevođenju mitralјeza iz marševskog u borbeni položaj i obrnuto, kao i gađanju različitim vrstama rafalne palјbe na nivou odelenja. Naročito pažnja se poklanjala i obuci u organizaciji zaklona, kako bi poslužioci bili što bolјe zaštićeni. Sve ovo je bilo neophodno, jer su francuski mitralјezi M-1907 T bili kompleksne konstrukcije i zahtevali su dobro obučenu poslugu.
Do 14. jula srpska vojska je primila 144 voda mitralјeza Sent Etijen M-1907 T, prema francuskim izvorima do 1. oktobra 1916 godine predato je ukupno 334 mitralјeza. Posle završene reorganizacije pešadijski puk srpske vojske imao je 3 batalјona (batalјon manje nego u Srbiji). Svaki batalјon imao je po 4 čete i mitralјesko odelenje. Formacijski sastav batalјonskog mitralјeskog odelenja iznosio je 2 voda po 3 mitralјeza, što je iznosilo 6 mitralјeza na batalјon, odnosno 18 na puk. Usled velikih gubitak u borbama vođenim tokom 1916 godine, početkom 1917. usledila je i druga reorganizacija srpske vojske. Rasformirani su četvrti pukovi po divizijama, a lјudstvo rapoređeno po pukovima drugih divizija. Na taj način formirana su i pukovska mitralјeska odelenja koja su imala 8 ili 9 oruđa. Sada je pešadijski puk bio naoružan sa ukupno 26 ili 27 mitralјeza. Doduše, nisu svi pukovi odmah dobili potreban broj mitralјeza u pukovskim odelenjenjima. Ovo se vidi i iz memoranduma koji je izaslanik Vrhovnog komandanta srpske vojske general Petar Pešić predao u Londonu oktobra 1917 godine, Kralјu Velike Britanije Džordžu V, gde se u uporednom pregledu jačine neprijatelјske i savezničke vojske navodi cifra od svega 314 mitralјeza kojima je raspolagala srpska vojska.
Povećanje vatrene moći trebalo je da kompenzuje strahovite gubitke od predhodne godine, ali i nedostatak novih lјudi koji bi popunili jedinice. Broj mitralјeza je početkom 1918 godine uvećan za više od 50%, naređenjem Vrhovne komande (O. br. 19746) od 6. decembra 1917 godine, predviđeno je 10 mitralјeza u svakom pukovskom mitralјeskom odelenju, odnosno ukupno još 180 komada. Sem mitralјeza Sent Etijen M-1907 T , dobijen je i jedan broj mitralјeza sistema Hočkis M-1914, koji je u to vreme u sve većem procentu korišten u francuskoj vojsci. Ovaj proizvod privatne industrije bio je pouzdaniji i jednostavniji za upotrebu. Ukupno se pri proboju Solunskog fronta raspolagalo sa 562 mitralјeza, računajući i one u rezervi.
Srpska vojska je tokom 1917 godine dobila još jedno novo automatsko oružje koje joj je povećalo vatrenu moć– puškomitralјez.
Svaka pešadijska četa je u februaru 1917 godine dobila po 8 a konjički eskadron po 4 puškomitralјeza sistema Šoša M-1915 kalibra 8 mm. Ovo je bilo u skladu sa formacijom francuske vojske. Dobijeno je 1772 puškomitralјeza, a do kraja rata taj broj se popeo na 1962 komada. Svaka pešadijska divizija imala je po 290 puškomitralјeza. Organizovana je i obuka u rukovanju ovim oružjem.
Po naređenju Vrhovne komande, na kurs namenjen obuci u taktičkoj upotrebi puškomitralјeza, održavan u logoru Zejtinlik početkom 1917 godine, upućen je iz svake armije po jedan viši oficir a iz svakog puka po jedan niži oficir, dok je iz svakog batalјona upućen po jedan podoficir.
Povećanjem automatskog naoružanja u jedinicama, prestalo je da važi staro pravilo da mitralјeze treba čuvati za “rešavajuće momente borbe” Mitralјezi su od sada dejstvovali uvek i sa svakog mesta.
Francuske mitralјeze srpski vojnici su upotreblјavali isto tako dobro i efikasno kao i srpske Maksime. Više je primera sa Solunskog fronta koji svedoče u prilog tome.
Mitralјeska odelenja su se naročito istakla pri napadu na Kajmakčalan 17. septembra 1916 godine, koji je počeo u 4 časa izjutra. Pešadiji je naređeno da u 11 časova krene u napad na bugarske položaje udalјene oko 200 metara. Tada je dve trećine mitralјeza ušlo u strelјački stroj da bi podržalo pešadijski napad. Dok je mitralјesko odelenje od 6 mitralјeza 17 pešadijskog puka, sa položajem jugozapadno od vrha Kajmakčalana, anfiladnom vatrom neutralisalo sve mrtve uglove koji nisu mogli biti tučeni sa fronta. Palјba iz mitralјeza bila je toliko efikasna da je na tom odseku borba trajala svega 2 časa.
Mitralјezi su takođe bili vrlo efikasni i pri zauzimanju kote 1212 , koju su napadali 2, 13 i 14 pešadiski puk, 4 i 5 oktobra 1916 godine.
Izvanredna upotreba mitralјeza od strane 14 puka bila je i prilikom proboja Solunskog fronta. Tom prilikom je ovaj puk razbio dva bugarska i jedan nemački puk, koji su napustili položaje i u panici pobegli preko Vardara.
Mitralјez Sent Etijen (St. Etienne) M-1907 T bio je standardani mitralјez francuske vojske u I svetskom ratu. Nastao je dalјim razvojom mitralјeza sistema Pito M-1905 (Mitrailleuses de Puteaux) sa kojim je delio sanduk sa mehanizmom za okidanje. Naime, za razliku od ostalih nacija, Francuzi su se odlučili za takozvani sistem “pozajmice barutnih gasova” Vrlo uspele mitralјeze ovoga sistema, već je proizvodila pariska firma Hočkis, na osnovu patenta jednog austrougarskog podanika. Budući da je već nabavila jednu manju količinu oruđa Hočkis M-1900 za svoju mornaricu, francuska vojska se odlučila za sopstveni razvoj sličnog sistema koji bi se proizvodio u državnim fabrikama.
Suočeni sa patentnim pravima, konstruktori iz arsenala u Pitou krenuli su jednim dosta radikalnim putem koji je završio ćorsokakom. Konstruisali su mitralјez neobičnog rada automatike, koji je koristio sistem pozajmice barutnih gasova na ustima cevi. Pokretan gasovima koji su napuštali cev posle zrna, klip ovog oruđa kretao se u napred, otvarajući zatvarač preko nazublјene poluge i doboša. Sistem je zaista bio originalan, ali se loše pokazao u praksi. Posle malog broja napravlјenih primeraka, proizvodnja je obustavlјena, a dalјe usavršavanje mitralјeza je preuzeo arsenal u Sent Etijenu.
Korištenjem konvencionalnog sistema pozajmice barutnih gasova, koji su dejstvovali na klip kroz otvor na cevi, stručnjaci iz St. Etijena stvorili su mitralјez M-1907. Kao i predhodnik, novi model je imao takođe vazdušno hlađenje cevi koje je pomagao hladnjak izrađen od aluminijumove bronze. Teška cev od vrlo kvalitetnog čelika, mogla je da izdrži i do 2000 metaka neprekidne palјbe bez potrebe za menjanjem. Ovo su do tada mogle samo cevi hlađene vodom. Pošto je oruđe dejstvovalo iz otvorenog zatvarača, bila je isklјučena i mogućnost samo-opalenja.
Kompletan mehanizam za bravlјenje, okidanje i način punjenja preuzeti su sa starijeg modela iz Pitoa, to je uslovilo i da klip umesto u nazad, ide u napred pod dejstvom barutnih gasova. Inače i punjenje municijom kod oba modela, bilo je inspirisano Hočkisovom konstrukcijom i obavlјalo se pomoću metalnih okvira, odnosno takozvanih “krutih redenika” kapaciteta 25 metaka. Još jedna neobična karakteristika bio je i selektor palјbe koji je omogućavao rafalnu palјbu u režimu od 8 do 500 metaka u minuti ! Za mitralјez je bio i predviđen praktičan štit od čelika deblјine 8 mm.
Sent Etijen M-1907 bio je sofiscitirano oruđe, elegantnog dizajna, ali kao takav, komplikovan i skup za proizvodnju a zahtevao je i vrlo uvežbanu poslugu. Veliki broj delova dovodio je i do povećane mogućnosti zastoja. Međutim, konstrukcijom je omogućen vrlo lak pristup mehanizmu i obučeno lјudstvo je bilo u stanju da svaki zastoj vrlo brzo otkloni. Sem toga, pokret klipa u napred anulirao je trzanje u nazad prilikom opalenja matka, što je uz odličnu balistiku zrna, omogućavalo miran automatski rad i veliku preciznost. Odlično oruđe u idealnim uslovima. Na žalost rovovi zapadnog fronta su bili daleko od idealnog.
Međutim, izgleda da srpski vojnici nisu imali problema sa M-1907 T kao njihove francuske kolege na zapadnom frontu. Najviše zahvalјujući karakteru visokog planinskog zemlјišta, gde je preovladavalo kamenito tlo.
M-1907 proizvođen je u arsenalima Sent Etijen (MAS) i Šaterlo (MAC). Do početka rata napravlјeno je blizu 5000 primeraka, dok je 200 bilo u izradi. Pošto se ubrzo uvidelo da 8 oruđa na pešadijski puk nije dovolјno, pristupilo se ubrzanoj fabrikaciji. U januaru 1915. ova dva arsenala proizvodila su 181 mitralјez mesečno, da bi se u decembru ta količina popela na čak 815 proizvedenih mitralјeza M-1907 za mesec dana. Vrhunac proizvodnje bio je dostignut sa 1900 mitralјeza mesečno u novembru i decembru 1916, posle toga ona je održavana na 44 oruđa dnevno. Da bi zadnje ratne godine, od aprila meseca, redukovana na 100 mitralјeza mesečno.
Arsenal St. Etijen proizveo je od početka proizvodnje pa do kraja rata preko 30.000 komada, dok je u arsenalu u Šaterlou napravlјeno ukupno 11.105 mitralјeza M-1907 (T). Ukupno u ratu je napravlјeno u obe fabrike 37.360 primeraka.
Početkom 1916 godine, izvršene su određene modifikacije koje je diktiralo praktično borbeno iskustvo. Tako je uveden veći regulator gasova sa kojim je bilo lakše manipulisati, kao i mogućnost korišćenja uobičajenog platnenog redenika sa 300 metaka. Najočiglednija je bila izmena prednjeg i zadnjeg nišana. Uveden je prednji nišan sa mušicom na spiralnoj opruzi, koja je bila u vezi sa jednom metalnom polugom, koja se protezala duž bronzanog hladnjaka. Ova konstrukcija automatski je menjala visinu mušice u zavisnosti od zagrejanosti cevi. Zadnji nišan je dobio preklapač sa dobošem, kojim je vrlo precizno postavlјana potrebna dalјina dejstva. Na ovaj način modifikovan mitralјez dobio je oznaku “T” (Transformé). Na novi standard su modifikovani i gotovo svi ranije proizvedeni mitralјezi.
Modifikacije je pretpelo i tronožo postolјe. Prvobitan model M-1907 S, zamenjen je nešto lakšim modelom M-1915 “Omnibus” (univerzalno) na koji se mogao postaviti i mitralјez sistema Hotčkis M-1900 i M-1914.
Sam Mitralјez M-1907 T imao je težinu od 23.80 kg. dok je postolјe M-1907 S imalo masu od 32.70 kg. a postolјe tipa “Omnibus” 26.50 kg.
Transport mitralјeza i opreme vršio se pomoću tovarnih konja ili dvokolica.