Gubitnici u trci s Kalašnikovom
Pojava M. T. Kaklašnikova i njegovi, za mnoge profesionalce, iznenađujući rezultati nisu omeli ostale sovjetske konstruktore da nastave trku za boljim rešenjima. Naprotiv, utakmica je dobila na značaju i dinamici. Protiv usvajanja i uvođenja novih, inovativnih oružja uvek je, pa i tada, bilo mnogo faktora. Među njima su prednjačili glavni ”potrošači” – Oružane snage SSSR. Pragmatični Rusi (Sovjeti) uvek su težili što jednostanijem trupnom sredstvu iz dobro poznatih razloga. Ali, pri tom su ohrabrivali brojne konstruktorske biroe da ne prestanu s inovacijama. Nedavno smo pisali o sovjetskom getlingu koji je tipičan primer za tako nešto.
Konstruktora niko nije ometao u želji da dokaže svoju ideju, bez obzira na to što je u tokom upotrebe već bilo uhodano drugo oružje. Tako je bilo i sa konstruktorom G.A. Korobovom iza koga je stajao prestižni biro, koncern CKIB SOO Tula (Центральное конструкторско-исследовательское бюро спортивного и охотничьего оружия – Centralni konstruktorsko-istraživački biro sportskog i lovačkog oružja). Serija njegovih pokušaja nosila je opšti indeks TKB – Тульское Конструкторское Бюро (Tulski konstruktorski biro). Korobov je želeo da napravi bolji, lakši, precizniji (i jevtiniji) obrazac nego što je to bio AK-47. U čemu je od svih ovih zahteva uspeo, videćemo u tekstu koji sledi.
Korobov se opredelio, na iznenađenje saradnika, za konfiguraciju bulpap (bulpup) tražeći tamo prednosti kojima bi pobedio klasičnu konstrukciju koja je bila neprikosnovena. Otkud ovo interesantno i neobično ime, usvojeno u celom svetu? Džon Ferguson smatra da je izraz bulpup nastao po analogiji s puškama buldog puppies (kolokvijalno nazvanim bulpup). Za puške u Engleskoj u kasnom devetnaestom veku to je trebalo da bude opisni naziv za nešto što je ”kratko, zdepasto, ružno, ali još uvek agresivno i snažno”.
Prvobitni opis (ali i deo naziva za revolvere koje su koristili biciklisti za odbranu od pasa -velodog i buldog) nestao je iz upotrebe, ali je izraz ostao u oružarskoj industriji. Kao što je poznato, reč je o konfiguraciji koja podrazumeva da okvir s municijom bude iza obarače i zatvarača, dok je mehanizam smešten u kundak i u liniji je s licem korisnika. Na taj način oružje jeste kraće i lakše, uz istu dužinu cevi kao kod klasičnog rasporeda. Takav raspored omogućava veću preciznost, ali i manji domet, što često nije od presudnog značaja. Takva oružja ne viđaju se često, a pri tom ne zadivljuju lepotom. Zaista – retkost je videti klasičnu lepotu na ovim modelima, makar o tome sudile navike i predrasude.
Godine 1946. raspisan je konkurs za novo streljačko oružje sovjetskih oružanih snaga. Ono je trebalo da zameni PPŠ-41 i PPS-43. Prijavili su se Degtarjev, Sudajev, Kuzmiščev, Korovin, Simonov, grupa Tokarejev, Bulkin i Prilucki, Špagin i Korobov. Sudajev je prerano, u 33. godini preminuo. Obrazac Korobova bio je zaveden kao TKB-408. Prema mišljenju komisije, posle rigoroznih ispitivanja, ovaj automat je odbačen. Razlozi su bili: nepreciznost i mala žilavost konstrukcije, što je prouzrokovalo zastoj posle samo 5.000 ispaljenih metaka. Pobednik je poznat i postao je junak mnogih filmova, između ostalog i biografskog filma o svom konstruktoru – AK-47. To nije bio prvi bulpap nastao u sovjetskim biroima. Pre njega, slično rešenje korišćeno je u prototipovima od kojih je najpoznatiji obrazac jurišne puške Korovina, koji je rad na njemu počeo još tokom rata.
Bez obzira što se to obično smatra prvim automatom te vrste u svetu, i on je imao svoj uzor u čehoslovačkoj (tada protektorat Češke i Moravske) protivtenkovskoj pušci Panzerbüchse MSS-41, kalibra 7,92 mm.
TKB 408
Automatika TKB zasnivala se na pozajmici barutnih gasova, a cev se bravila nagibom zatvarača. Gasni klip sa povratnom oprugom nalazio se iznad cevi. Otvor za izbacivanje čaura bio je s desne strane i na njemu se nalazio poklopac koji je trebalo da zaštiti mehanizam od prljavštine, kao kod ”mazalice”, američkog automata M3 u kalibru 0.45 inča. Ručica zatvarača je na desnoj strani, malo iznad ose cevi. Sanduk je izrađen od štampanog (presovanog) čelika, a kundak i obloga cevi bili su od drveta. Kočnica se nalazila unutar štitnika, ispred obarače.
Za automat su bili korišćeni posebni kutijasti magacini koji su imali specijalnu pljosnatu ”kukicu” koja je ostvarivala krutu vezu s pištoljskim rukohvatom. Čemu je to služilo i kako se održavalo na manipulisanje oružjem, iz dostupnih izveštaja komisije se ne vidi. Pretpostavimo da je to trebalo da zaštiti magacin od drmusanja i zastoja, a kako su takvi magacini stavljani u RAP i koliko je ta kukica ometala skladno pakovanje i da li je tražila i potpuno nov RAP ostaje da istražimo.
TKB 517
Korobov nije odustajao, kao ni mnogi pre njega. Novi automat nastao je iz procesa razvitka serije TKB 454-43. Ovaj put Korobov je napravio kompromis sa samim sobom i krenuo je od klasične konfiguracije. Obrazac je stigao na poligon 1947. godine. Automatika mu se zasnivala na slobodnom hodu zatvarača. U sledećim varijantama (TKB 454-5, TKB 454-6 i TKB 454-7A) Korobov je pokušao sa automatikom zasnovanom na poluslobodnom hodu zatvarača jer se prvobitni model brzo i mnogo zasićivao barutnim gasovima. Ispitivanja TKB-454 u toku 1952. godine naglasila su neke prednosti u odnosu na AK-47: bolju preciznost (oko 1,3 do 1,9 puta za neiskusnog strelca), dvaput manju cenu u proizvodnji i masu manju za pola kilograma.
Sledeće godine Glavna artiljerijska uprava (zadužena za sva ispitivanja i izbor oružja i oruđa) objavljuje taktičko-tehničke uslove i organizuje istraživačko-konstruktorske radove radi stvaranja novog, unificiranog kompleta (porodice) streljačkog naoružanja za sovjetsku armiju. Prva faza bila je da se osmisle automat i ručni puškomitraljez. U toku rada Korobov konstruiše TKB-517 na osnovi TKB-454. Tokom januara i februara 1957. godine sprovedeni su testovi tokom kojih su se uporedo ispitivali TKB-517 i AKM (automat Kalašnikova modernizovani). Opet je obrazac Korobova imao prednost u preciznosti, a oba automata su vraćeni na doradu. I ovaj put je delo Korobova bilo odbačeno usled nepraktičnosti, pogotovo što je AK bio usvojen u proizvodnji i proveren u trupi, što je znatno olakšavalo uvođenje AKM u naoružanje.
Konstrukcija je zasnovana na automatici poluslobodnog hoda zatvarača. U trenutku opaljenja zatvarač počinje da se kreće sporije, za razliku od nosača zatvarača. U trenutku kada pritisak padne na bezbedan nivo, mehanizam se odbravljuje sabijajući povratnu oprugu i ponavlja ciklus. Okidač je imao interesantno dizajniran mehanizam za okidanje USM (Уда́рно-спусково́й механи́зм) – da se može laganim povlačenjem odabrati jedinačni ili rafalni režim vatre. Koliko je strelcu potrebno vežbe da bi postigao rutinu u kontroli paljbe, možemo samo pretpostavljati. Dosetka je zapažena i nišanu koji se može podešavati na ”uvo” – pri pomeranju gajke čuo se ”klik” koji je signalizirao i u mraku za koliko podeljaka je pomerena gajka. Puškomitraljeska verzija imala je dužu cev, drugačiji kundak i veći kapacitet magacina.
TKB-022
Ni ta epizoda nije zaustavila Korobova u daljem traganju. Sada više nije bilo reč o tome da se pobedi Kalašnikov, već da se obezbedi mesto u budućnosti inovatorima i smelim rešenjima. Na taj način Korobov je sizifovski prihvatio misiju da bude žrtva na tom putu. Vratio se na bulpap i krenuo je s novom varijantom koju je obeležio kao TKB-022. I kod tog pokušaja on je napravio tri varijante jednostavno ih obeležavajući brojevima 1, 2 i 3. Rad na ovom obrascu tekao je tokom 1961. godine, koristeći pištoljsku šemu. Mesto magacina, plasiranog na sam kraj kundaka, zauzeo je pištoljski ruhohvat. Automatika se zasnivala na pozajmici barutnih gasova, a bravljenje je vršeno rotacijom zatvarača.
022pm2 022pm1
Tokom testova postignuti su obećavajući rezultati: iz prve varijante bez zastoja ispaljeno je 13.350 metaka, a iz treće 3.036, dok je preciznost parirala AKM. Druga i treća varijanta (TKB-PM i P) razrađene su tokom sledeće, 1962. godine. Novost je to što je plastika dominirala u konstrukciji ovog obrasca. Ovaj model nije uopšte bio inferioran u odnosu na AKM. Naprotiv – bio je čak triput bolji od AKM kada je reč o dejstvu iz slobodnih i nestabilnih položaja. Da bi se obezbedilo bezbedno i konforno dejstvo za levoruke i dešnjake, otvor za izbacivanje čaura nalazio se u blizini usta cevi. Nova verzija takođe je imala mogućnost montiranja bacača granata i mina. Kočnica i regulator paljbe nalazio se na levoj strani iznad rukohvata. Varijanta TKB-022PM5 broj 1 u kalibru 5,6 x 39 mm je iz ležećeg stava, gađajući iz ruke na 100 metara, nadmašila AKM.
Šta je bila opšta osobina svih ovih pokušaja? Konstruktor je bio tvrdoglav u pozitivnom smislu reči, ne ulazeći u kompromise koji su očekivani i traženi od strane naručioca. Konzervativizam u vojnim vrhovima, ali i težište prioriteta (rakete, sateliti, atomske podmornice, tenkovi – sve su to bili zahtevni potrošači državnog novca) opredelio je sudbinu njegovih pronalazaka, kao i uhodanost industrije na poznatim modelima.
Šta se najviše zameralo Korobovu? Plastično kućište jeste značajno smanjilo težinu, ali nije dalo čvrstinu (u to vreme tehnologija plastičnih materijala i njihova veza s metalom bila je u povoju). Težište oružja bilo je znatno pomereno unazad što bi kod neiskusnih strelaca dovodilo do nekontrolisanog dejstva. U svetu je takođe bilo više pokušaja da se nametne bulpap konfiguracija. Dragunov SVU, FN F2000, FN P90, IMI Tavor, OC-14 Groza, STEYR AUG, ŠKB, Fort, Kel Tec…Možda je najbolje prošao STEYR AUG koga licencno proizvodi i Australija kao EF88 Austeyr s brojnim varijantama, od kojih su neke rađene i za američko komercijalno tržište (zabranjene 1989. godine).
Zaključimo: U SSSR bilo je više pokušaja bulpapa i svi su odbacivani, odnosno dočekivani s nevericom. Prvi razlog je bio tehničke prirode – to su ”nežna” oružja s nestabilnom automatikom koja traži perfekciju i konstrukcije i strelca. Drugi razlog je psihološke prirode: vojni vrh se uvek skeptički odnosi prema originalnim i neočekivanim rešenjima. Uvek su imali spremno pitanje: ”A ukoliko ne bismo imali AK, kakav bi bio naš automat?”. Ostaje da se divimo
