AUTOMAT ŠKB – Bugarski prodor na međunarodno tržište oružja

Danas je bugarska vojna industrija na međunarodnom tržištu jedan od velikih konkurenata ne samo našoj namenskoj industriji nego i ruskoj. Prvenstveno mislimo na fabriku Arsenal, koja uglavnom proizvodi streljačko oružje.

Kako je došlo do ove situacije?

Bugarski oružni zavod – Artiljerijski arsenal (danas Arsenal JSCo, 100 Rozova Dolina, 6100 Kazanlak) je osnovan 1878 godine Ukazom ruskog kneza Aleksandra Dondukova (Александр Михайлович Дондуков-Корсаков, 1820-1893) u mestu Ruse. Za direktora zavoda je 28. februara 1884 postavljen prvi Bugarin – Simeon Nikolov Vankov. Uredbom br. 10 iz 1891, Artiljerijski arsenal je preseljen u Sofiju. Dekretom cara Borisa, Arsenal je 1924, iz strateških razloga, izmešten u Kazanlak i nazvan Državnom vojnom fabrikom. Nakon Drugog svetskog rata, rešenjima od 1 aprila 1947 i 30 decembra 1948, fabrika je dobila numeričku oznaku ‘’10’’ i inkorporirana u državni holding Metalhim. Dekretom Ministarskog saveta od 10 avgusta 1964, zavod ponovo menja naziv u IPP Fridrih Engels. Nakon raspada Varšavskog bloka, 20 decembra 1991, firma je transformisana i registrovana kao Sole Owner Joint Stock Company.

 U vreme blokovske podeljenosti o ovom gigantu se vrlo malo znalo. Javnosti je jedino bila poznata bugarska licencna verzija AK-47. Tek od 1991. godine „Arsenal” pokreće komercijalnu proizvodnju kopije pištolja Makarov 9mmM PM51. Ovo oružje je sa prilično uspeha prodavano u SAD. Tokom 1996. „Arsenal” je na američko tržište plasirao i sportsku verziju 7,62×39 mm AK-47. U SAD se prvo pojavila relativno loša „sportska (poluautomatska) verzija” SA-93. Nakon nje, sledile su redizajnirane poluautomatske varijante SLR-95 (sa kundakom i rukohvatom od polimera) i SLR-96 (sa kundakom i rukohvatom od drveta). Oba rešenja su imala delove od glodanog čelika (kao ustupak američkom ukusu), štajerove cevi i petometne „citel“ okvire. Međutim, novi propisi američkog BATF, inicirani Klintonovom administracijom, ugrozili su veliki eksportni posao. Nikolaj Ibušev, direktor „Arsenala” pomalo naivno je insistirao kod predsednika bugarske Republike da se prilikom susreta sa Bilom Klintonom zauzme za ublažavanje rigoroznih ograničenja.

U to vreme, „Arsenal” se nalazio u fazi privatizacije i transformacije. Više od 30 odsto kapaciteta bilo je uposleno na proizvodnji kompjuterski (numerički) kontrolisanih mašinskih delova. U delu fabrike koji je ostao veran programu proizvodnje oružja, 50 odsto kapaciteta je radilo za potrebe domaće armije a 50 procenata za komercijalno tržište.

Jedan od vodećih „Arsenalovih” inženjera, bivši pilot-lovac Geortij Bakalov (Георгий Делчев Бакалов), 27 septembra 1997. godine je dobio odobrenje za patent nove bugarske verzije jurišnog karabina AK-47 – ŠKB (Штурмовой карабин Бакалова, ЩКБ). Za isto rešenje je 5 marta 1998 izdat i međunarodni patent, WO/1998/009130.

Ovo oružje se u mnogim detaljima, a prvenstveno u ergonomiji, razlikovalo od ruskog originala. ŠKB se bazirao na savremenoj „bullpup” konfiguraciji. Bakalov je zadržao klasičan zatvarač Kalašnikova, ali je znatno uprostio nosač zatvarača i princip pozajmice barutnih gasova. Sa nosača zatvarača je odbačen klip a gornji deo nosača je produžen u vidu cilindra. Cilindar je dopirao do gasne komore, koja je, otvorom prečnika 2 mm, bila povezana sa kanalom cevi.

Barutni gasovi iz cevi prodirali su u gasnu komoru, širili se u cilindru nosača zatvarača i potiskivali ga unazad. Sve ostale operacije bile su identične kao i kod klasičnog Kalašnikova. Ovo rešenje na neki način predstavljalo obrnutu ideju Eugena Stonera, primenjenu na M-16; kod američkog oružja gasovi su prodirali u komoru nosača iza zatvarača dok se Bakalov opredelio za prodor gasova u nosač ispred zatvarača. Oružje je uglavnom izrađivano od presovanih limova i polimera (kundak, rukohvat, prednja obloga cevi), sem radnih delova koji su bili od punog čelika. Cev se proizvodila od iževskog čelika (u to vreme i naša ‘’Zastava’’ je isti čelik koristila tokom proizvodnje AP M70) i iznutra je bila tvrdo hromirana. ŠKB se punio okvirom kapaciteta 30 metaka, izrađenim od crnog poliamida ojačanog fiberglasom. Uvodnik se nalazio iza ručice sa obaračom, tako da je obarača sa sklopom mehanizma za okidanje bila povezana posebnom polugom. 

ŠKB
ŠKB Bakalov

Stručnjaci ruskog „Ižmašzavoda“ su u to vreme stavili niz primedbi na rešenje Bakalova. Jedna od najozbiljnijih zamerki odnosila se upravo na pozajmicu barutnih gasova. Naime, otvor za pozajmicu gasova iz kanala cevi bio je lociran u zoni maksimalnih pritisaka, u kojoj se barut još uvek nalazio u fazi sagorevanja. Ovakav položaj otvora uticao je na nagli pad pritiska i ubrzanja projektila a time i na njegovu početnu brzinu. Kako je u ovoj zoni barut još uvek bio u fazi sagorevanja, dolazilo je do isticanja velike količine ispod gornjeg poklopca, što je ometalo vizuru i negativno uticalo na automatski cikpus.

Skrivač plamena na ustima cevi redukovao je bljesak ali, zbog „bullpup” konfiguracije, prasak je bio isuviše blizu strelčevog uha, što je uticalo na njegovu koncentraciju. Oružje nije imalo selektor vatre; izbor poluautomatskog (jedinačnog) i automatskog (rafalnog) dejstva postizao se na obarači (povlačenjem obarače do polovine hoda ŠKB delovao je jedinačno a pritiskom do kraja – rafalno). Doduše, Bakalov je sa leve strane sanduka predvideo regulator koji je omogućavao prebacivanje na poluautomatsku vatru. Upotreba ovog regulatora bila je predviđena samo tokom obuke vojnika i njegovog navikavanja na silu okidanja na obarači. Rusi su smatrali da je ovakav izbor vatre nesiguran jer se moglo desiti da vojnik u stresu nekontrolisano stisne obaraču i za 30 sekundi isprazni ceo okvir.

Konačno, stručnjaci „Ižmašzavoda“ imali su i primedbu na čitavu „bullpup” koncepciju. Kod ovakvog oružja dim i prasak isuviše su blizu očima odnosno ušima strelca a čahure, koje su se kod ŠKB izbacivale u desnu stranu, ugrožavale su lice (pogotovo levorukih) vojnika. Glava strelca bila je izložena neprijateljskoj vatri više nego kod oružja sa klasičnom konfiguracijom kundaka. Rusi su ispitali uticaj ovakve ergonomije na odskočni ugao. U slučaju da se potkov kundaka oslanja isuviše visoko u zgibu ramena (kao što je bio slučaj kod ŠKB), dolazilo je do suprotnog efekta; umesto deklinacije (odskoka pri pucnju), cev je imals efekat inklinacije („pada“), što je nepovoljnije sa stanovišta spoljne balistike. Navedene primedbe ipak je trebalo prihvatiti sa rezervom jer su poticale od pristrasnih stručnjaka („Arsenal” je u novoj političkoj konstalaciji postao konkurent „Ižmašzavodu”). Sem toga, setimo se da je na „bullpup” principu Valerij Nikolajevič Teleš u Tuli još 1991. razvio kompleks 9 mm OC-14 „GROZA” a iste godine pojavila se i jurišna puška tulskog KBP – 7,62 mm A-91-M. Konačno, kineski „NORINCO” zapadnom tržištu uveliko je prodavao svoju verziju „bullpup’’ kalašnikova – Norinco Type 86S.

Norinco 86S
ŠKB TT:
Kalibar, mm7.62х39
7.62х51, 5.56х45
Dužina, mm740
Dužina cevi, mm450
Masa bez okvira, kg3.5
Магазин, кол. патронов30
Početna brzina zrna m/s750 (za 7.62х39 )
Nišanska daljina, m500
Kadenca, metaka/min 600 – 900

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.