Nameštajke pre odluke – Bereta M9

Konkurs za izbor službenog pištolja koji bi potisnuo Kolt pratili su neobični događaji

Krajem 1978. godine američko vazduhoplovstvo je u duhu JSSAP programa odlučilo da raspiše konkurs za pištolj kapibra 9 mm i tako raskine tradicionapnu vezu sa koltom 45 M1911. Tokom 1979. vazduhoplovstvu su na testiranje podneti domaći Colt SSP i Smith & Wesson M459, belgijski Fabrique Nationale DA, FA i HP, španski Star M28, nemački H&K R95 i VP70 i italijanska Beretta 92. Karlo Bereta (1908-1984) je od 1970. do 1975. godine razvio potpuno novu koncepciju pištolja M92 (u USA usvojen kao M9) sa dvostrukom akcijom, kapacitetom od 15 metaka i bravljenjem na principu valtera R-38.

Tokom 1976. „Beretino” oružje je testirala italijanska policija. Karabinijeri su se naredne godine opredelili za beretu 92S (M92 na kojoj je kočnica premeštena sa rama na navlaku). Na konkurs američkog vazduhoplovstva Italijani su prijavili pištolj 92S-1, kod koga je dugme utvrđivača okvira bilo premešteno sa dna u koren rukohvata Vazdušne snage su 1980. godine najvišu ocenu dale „Beretinom” oružju. Tada je na scenu stupila kopnena vojska, dezavuišući rezultate upravo završenog konkursa. Armija je tvrdila da je „Bereta” favorizovana i da je prilikom ispitivanja otpornosti na nečistoću korišćena pogrešna vrsta – blata! Zavedeno kritikama api i zbog povređene nacionapne sujete. Ministarstvo odbrane je 19. februara 1982. naložilo pokretanje novog izbora pištolja.

Armija je odmah započela svoja ispitivanja da bi ih već u maju - stornirala.

Iritiran aferama i odugovlačenjem, Kongres je 1983. naložio nove testove za izbor pištolja pod radnom oznakom HM9. Na konkursu su učestvovali S&W 459A, nemački SIG-Sauer R226, N&K R7M8 i R7M13 i Walther R88. austrijski Steyr GB, belgijski FN ADA i – Beretta 92SBF (verzija sa Bruniton zaštitom, tvrdo hromiranom cevi i poboljšanom ergonomijom rukohvata i branika obarača). Konačno. 15. januara 1985. najviše poena je dobila (opet) bereta. Istina, isti broj bodova dobio je i „SIG-Zauerov” R226, ali je „Bereta” bila konkurentnija zbog niže cene (175 dolara po komadu). Ministarstvo odbrane je sa Ugom Đusapijem, tada komercijalnim (danas generalnim) direktorom „Berete”, sklopilo petogodišnji ugovor o isporuci 315.930 pištolja M9 u vrednosti od 50 miliona dolara (110 milijardi lira). Predviđeno je da „Bereta” u roku od tri godine proizvodnu liniju postavi u SAD a do tada da oružje isporučuje iz Italije. Ugo je iz Atlante radosnu vest odmah saopštio stricu i tadašnjem „glavnom gazdi” Đuzepeu (1906-1993), a američki ministar odbrane Kacnap Vajnberger je telefonom čestitao pobedu italijanskom kolegi Đovaniju Spadoliniju.

Međutim, to nije bio kraj priče. Uporni direktor „Smit i Vesona”,Tom Melvin (koji će 1991. „pasti” upravo zbog opredeljenja jedne nacionalne institucije za evropsko oružje – uvođenja SIG-Sauera R-226 u FBI umesto S&VV 1076) pokušao je da sudskim putem stornira ugovor. Kada mu to nije uspelo, u sprezi sa „Rugerom” je u senatu pokrenuo kampanju da se nakon isticanja ugovora ne obnavlja narucbina inostranog oružja. Što je najgore, mornarički SEAL (skraćeno od Sea-Air-Land – specijalne jedinice osposobljene za dejstva na moru, u vazduhu i nakopnu; zbog igre reči. poznate su i kao „foke”) imao je nekoliko incidenata sa pištoljem M9; navlaka je pucala i njen zadnji deo uletao je u lice strelca!

Specijalci su sa crnim humorom izjavljivapi da „niko ne postaje član SEAL tima dok ne proguta itapijanski čelik”. U suštini, ovaj incident se desio sa samo 13 pištolja. Iz 10 je namerno pucano sve dok nije došlo do loma. dva su polomljena na mornaričkom treningu januara i jula 1988, a jedan je havarisan na armijskom testu februara iste godine. Prvo se pretpostavilo da je do loma dolazilo usled pregrevanja materijala jer je iz oružja ispaljivano više od 30.000 hitaca. Međutim, stručna ekspertiza je pokazapa da je SEAL koristio nestandardnu municiju sa pritiscima od 4826 bara i da je, možda, prikrivao razlog nesreća. Naime, „foke” su se još 20. januara 1986. samoinicijativno opredelile za „SIG-Zauerov” R-226, što je trebalo opravdati „nepouzdanošću” oficijelnog M9.

Da bi raščistio sa dilemom oko kvaliteta i oslobodio se pritiska domaćih proizvođača, senat je početkom 1989. raspisao novi konkurs za službeni pištolj (HM10). U konkurenciji su se pojavili „Rugerov” R85, „Smit i Vesonov” M.459 i „Beretin” M9 sa hvatačem navlake u zadnjem položaju, što je trebalo da predupredi nesreće. Ovi testovi konačno su potvrdili superiornost berete pa je 22. maja 1989. za 9,9 miliona dolara naručeno još 57.000 pištolja 92F (M9).

Branko Bogdanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.