Britanci su dugo bili sinonim za kvalitetno oružje kojim se „sustizala” divljač. Ali, ni naši majstori nisu bili nevešti, posebno za kalibar 12,16 i 20
Savremene ostragpuneće lovačke puške prvi put su oficijelno promovisane na Svetskoj izložbi u Londonu, 1851. godine. U Kristalnoj palati u Hajd parku poznati pariski oružar Kazimir Lefoše izložio je pušku na sjedinjeni metak koja se otvarala prelamanjem cevi, pomoću poluge smeštene sa donje strane usadnika. Nova municija i zatvarač smešten u „baskili” predstavljali su senzaciju ravnu onoj koju je izazvao Koltov i Adamsov revolver prezentovan na istoj međunarodnoj manifestaciji. Bio je to pravi izazov za niz poznatih konstruktora. Čuveni Džejms Pardi je 1867. na tržište plasirao svoj zatvarač sa dve brave i polugom na donjoj strani „baskile”. Šest godina kasnije, sin V. Grinera, inače ogorčenog protivnika ostraguša, konstruisao je trostruku ili krstastu bravu; Grinerov sistem je, sem donjih kvadratnih šipova, imao i gornji, cilindrični, koji je zalazio u otvor na šini cevi.
Novi zatvarači lovcima još uvek nisu obezbeđivali dovoljnu brzinu vatre po nesrećnim životinjama. Strelac je pre svakog hica oroza morao zapeti palcem, pri čemu se gubilo dragoceno vreme i koncentracija. Tako se rodila ideja o unutrašnjem, automatskom, tzv. „hamerles” mehanizmu, kod koga bi se „skriveni” orozi napinjali istovremeno sa prelamanjem cevi. Najpoznatije „hamerles” rešenje, i danas aktuelno, predstavlja konstrukcija „Anson i Dili” iz 1875. godine.
Dugo vremena primat u kvalitetu lovačkih pušaka (uz adekvatne cene) nosili su Britanci. Njihovo oružje izrađivano je ručno, od prvoklasnih materijala, uglavnom po meri i ukusu mušterija. Kupci su poticali iz belosvetskog džet-seta, računajući tu i mnoštvo krunisanih glava. Primera radi, 18. maja 1922. godine u Londonu, u firmi „Džejms Pardi i sinovi“, boravio je Ilija Popović, zadužen da u ime jugoslovenskog dvora ugovori isporuku 74 lovačke puške. Istovremeno, u Jugoslaviji je izvrsno lovačko oružje, u najboljoj tradiciji borovljanskih puškara, izrađivala „Užička fabrika oružja i municije” Jakova Pošingera. Užičke dvocevke u kalibrima 12, 16 i 20, sa bravama tipa „Griner” i „hamerles” sistemom „Anson i Dili”, vredele su i do 3800 (tadašnjih) dinara.
Britancima su jedine ozbiljne konkurente u plasmanu skupih i kvalitetnih pušaka predstavljani Italijani. Posebna jagma vladala je za proizvodima Fabrija, Bernardelija, Famarsa, Pjotija, Rizinija, Zanotija i, naravno, Berete.
Perkusiono oružje, kao preteča savremenih lovačkih pušaka, ukrašavano je motivima preuzetim iz ranijih epoha i sistema (sa kremenjača). Cevi su često bile damascirane i oplemenjene ornamentima skinutim sa štampanih predložaka poznatih umetnika, izvedenim u bareljefu, često obogaćenom umecima od plemenitih metala. Vremenom, mašta oružara posebno se razigrala na mehanizmima. Na njima su se sretali fantastični motivi, koji su kulminirali na samom orozu. Ovaj deo često je poprimao oblike zmajeva, ovozemaljskih zveri pa i vitezova iz vremena gotike. Istovremeno, tokom 19. veka došlo je do reinkarnacije nekih starih stilova (pseudogotika, na primer).
Na žalost, industrijalizacija u proizvodnji oružja, u drugoj polovini 19. veka, naglo je presekla uzlaznu liniju razvoja tehnike ukrašavanja. Luksuzne puške i dalje su ukrašavane, ali, to se svelo na motive izvedene mašinskim ili hemijskim putem. Ranije plod vrhunske primenjene umetnosti, ukrašavanje oružja sve više se svodilo na prostu reprodukciju starih uzoraka. Tako su na puškama počele da se javljaju blede kopije nemačke i italijanske renesanse i francuske pozne gotike. Štaviše, u odsustvu svake mere i ukusa, na oružju su se pojavili i petparački motivi preuzeti sa – razglednica i fotogafija!
Kao krajnjni rezultat industrijskog načina proizvodnje usledila je tipizacija ukrasnih motiva. Da bi se udovoljilo mogućnostima mašina, kao lajtmotiv su korišćene različite vrste vitica, koje su jednolikim, simetričnim ponavljanjem bile grupisane u jedan ornament. Ovi ornamenti tipizirani su kako po poreklu tako i po proizvođaču. Primera radi, među najkarakterističnije spada tzv. engleska gravura, odnosno, motivi a’la „Pardi” ili „Holand Holand”.
Istina, neki proizvođači još uvek drže graverske ateljee sa malim grupicama majstora koji se bave ručnom gravurom. Međutim, za takav luksuz treba izdvojiti pozamašne sume novca.