MISTERIOZNI BROWNING 9mm M1910 GAVRILA PRINCIPA

Tokom izrade Memoranduma koji je austro-ugarski poslanik u Beogradu, Gizl fon Gizlingen, 23 juna 1914. predao vršiocu dužnosti ministra-predesnika, dr. Lazaru Pačuu, Austrijancima je naveći problem predstavlјalo obezbeđenje inkriminišućeg materijala. Prvobitnu komisiju za izradu Memoranduma, koja je u Ministarstvu inostranih poslova sa radom započela 4 jula, činili su Aleksandar Hojoš, Aleksandar Musulin, Fridrih Vizner, Johan Forgač, Oto Vajl, Rihard Openhejmer fon Marnholm, Alfred Rapoport, Leon Bilinski i poslanik u Beogradu, Vladimir Gizl fon Gizlingen. Komisija, u Ministarstvu poznata pod nazivom ”ratna fabrika” (Kriegsfabrik), do 8 jula je izradila nacrt Memoranduma koji se zasnivao na tekstu pripremlјenom još 1908 godine, tokom Aneksione krize. U suštini, ovaj deo materijala odnosio se samo na anti-austrijsku propagandu i organizaciju ”Narodna odbrana”. No, do tog trenutka, istražni postupak vođen u Sarajevu nije obezbedio na jedan dokument koji bi dokazao umešanost oficijelne Srbije u sam atentat. Da bi po ubrzanom postupku pribavio relevantne i validne podatke, Berthold je odlučio da u Sarajevo pošalјe ”čoveka od poverenja”. Ministar se 9 jula odlučio za referenta Odelјenja za međunarodno pravo pri Ministarstvu inostranih dela, Fridriha fon Viznera (Friedrich Karl Georg von Wiesner, 1871-1951), koji je, u svojstvu rukovodioca ”Specijalne komisije za istraživanje odgovornosti i krivice Srbije za ubistvo Prestolonaslednika”, već 10 jula upućen u Bosnu i Hercegovinu. Vizner je u Sarajevo doputovao 11 jula i odmah je pristupio pregledu materijala prikuplјenog tokom dotadašnje istrage te razgovorima sa Poćorekom, šefom sudstva za Bosnu i Hercegovinu Stanislavom Hmelevskim (Stanislaus Chmielewski), istražnim sudijom Leom Pfeferom (Leo Pfeffer) i predsednikom Okružnog suda Ladislavom Ilnickim (Ladislaus Ilnicki-Sieniuszkiewicz), načelnikom policije Edmundom Gerde (drEdmund Gerde), načelnikom vojno-obaveštajne službe i zapovednikom pogranične straže. Na osnovu prikuplјenih podataka, Vizner je 13 jula uputio u Beč telegram u kome, između ostalog, izveštava Bertholda:”Saučesništvo Vlade Srbije u atentatu ili njegovoj pripremi i obezbeđivanju oružja, ničim nije dokazano čak ni na nivou sumnji…. Iz izjava optuženih jedino se može zaklјučiti da je atentat isplaniran u Beogradu u saradnji sa državnim činovnicima Ciganovićem i majorom Tankosićem, koji su obezbedili bombe, brauninge, municiju i cijanidNeosporno je dokazano da bombe potiču sa proizvodne linije Vojno-tehničkog zavoda u Kragujevcu ali, one su se mogle nabaviti i od bivših pripadnika komitskih jedinica. Iz izjava optuženih Principa, Čabrinovića i Grabeža, može se zaklјučiti da su oni, na nagovor Ciganovića, tajno prešli granicu sa oružjem uz pomoć oficira Granične trupe i Finansijske straže sektora Loznica i Šabac. Iako nije utvrđeno da su ovi organi bili upoznati sa misijom optuženih, oni su postupali po naređenju svojih pretpostavlјenih”.

Nadvojvoda Franz Ferdinand von Österreich-Este i grofica Sophie Chotek von Chotkowa
Nadvojvoda Franz Ferdinand von Österreich-Este i grofica Sophie Chotek von Chotkowa

Na osnovu ranije pripremlјenog materijala i bržlјivo odabranih delova iz Viznerovog izveštaja, 19 jula je sročena oficijelna nota, koju je Gizl uručio  dr Pačuu 23 jula u 18:00 časova.  U tri tačke Priloga, koji je bio sastavni deo note, za ručne bombe je precizirano ”da potiču iz skladišta oružja srpske vojske u Kragujevcu”, dok se ”pištolјi Brauning i municija” spominju samo uzgred; težište je, u suštini, stavlјeno na majora Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića, koji su neposredno bili povezani sa isporukom oružja atentatorima. 

Atentatori: Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinovič, Cvetko Popović, Danilo Ilić, Gavrilo Princip i Trifko Grabež
Atentatori: Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinovič, Cvetko Popović, Danilo Ilić, Gavrilo Princip i Trifko Grabež

No, sama nota nije predstavlјala izuzetak. Namerno ili slučajno, tokom krivičnog postupka (prethodnog, istražnog i glavnog, sudskog), poreklu oružja, posebno pištolјa, nije posvećena nikakva pažnja. Ovo je utoliko upadlјivije kada se zna da svaka istraga, a pogotovo istraga od političke važnosti, do detalјa posvećuje pažnju poreklu oružja kojim je izvršeno krivično delo jer se ono ubraja u klјučne dokaze u sudskom postupku. 

1. Pukovnik Dragutin Dimitrijevič ''Apis''; 2. kapetan Vojislav Tankosić; 3. Dragiša Stojadinović

Pukovnik Dragutin Dimitrijevič ”Apis”; 2. kapetan Vojislav Tankosić; 3. Dragiša Stojadinović

Prema poznatim prepisima stenograma sa procesa, koje je koristilo više autora,  sa priličnom preciznošću moguće je rekonstruisati način kako su Gavrilo Princip, Nedelјko Čabrinović i Trifko Grabež u Beogradu dobili oružje. Prema sopstvenim izjavama pred istražnim organima, od 2. odnosno 9 jula, Gavrilo Princip i Trifko Grabež su tokom prve polovine 1914. pokušali da za sopstvena sredstva nabave 4 pištolјa sistema Brauning kalibra 9 mm. No, s obzirom na njihovo materijalno stanje, cena oružja od 60 dinara bila je previsoka. Ovu izjavu, ipak, treba prihvatiti sa rezervom: Naredbom №.8135 Uprave Beograda od 3/16 marta 1913, ”puške, pištolјi, revolveri, mačevi, kame, noževi, bokseri i.t.d.” nisu se smeli nabaviti i nositi bez odobrenja Uprave Beograda. Od ove zakonske obaveze bila su izuzeta vojna i službena ovlašćena lica te lovci sa lovačkom kartom.  To, praktično, znači da bi Princip i Grabež, čak i da su imali dovolјno novca, prethodno morali da zatraže odobrenje a time uđu u evidenciju javne bezbednosti.

Pištolj Browning 9x17 mm M1910
Pištolj Browning 9×17 mm M1910

Zahvalјujući Đulagi Bukovcu i Đuri Šarcu, Princip, Čabrinović i Grabež su se povezali sa službenikom Srpskih državnih železnica, Milanom Ciganovićem. Ciganović je 11/24. maja Grabeža odveo kod kapetana Vojislava Tankosića, koji je obećao da će nabaviti oružje za obuku ali i za sam atentat. Ciganović je 14/27. maja, u kafani ”Žirov venac”, na trgu Zeleni venac br.16, Principu, Čabrinoviću i Grabežu predao tri kartonska pakovanja sa po 25 metaka 9h17 mm, 4 rezervna okvira sa po 6 metaka, četiri pištolјa  brauning M1910 kalibra 9 mm napunjenih sa po 7 metaka (6 u okviru, jedan u cevi), 6 ručnih bombi sistema Vasić M1904 i pakovanja sa cijankalijem. Tokom istražnog postupka, okrivlјeni su izjavili kako je nabavka novca za kupovinu oružja zavisila od ”jednog čoveka” koji je trenutno bio na putu. Ubrzo se ustanovilo da se radi o dr Radovanu Kazimiroviću, koji je nakon rata u više navrata negirao da je uopšte poznavao Vojislava Tankosića te da je bio umešan u nabavku novca za oružje.  Treba napomenuti da se radilo o novcu za kupovinu pištolјa i municije, pošto su se ručne bombe mogle nabaviti besplatno.

Čabrinović je tvrdio da je i sam Ciganović, kao bivši komita, ”imao čitavo stovarište”, odnosno,  da je raspolagao sa ”oko 80 ručnih bombi”.  Ovo je razumlјivo ako se zna da dobrovolјci-komite nisu poštovali naređenje Vrhovne komande po kome su bili dužni da, nakon ratova 1912-1913, vrate zadužene ručne bombe. Ovo je potvrdio i Vizner u svom izveštaju. Srpske civilne vlasti su sve do početka Prvog svetskog rata imale velike probleme zbog neovlašćenog čuvanja i neodgovorne upotrebe bombi od strane bivših komita. Pri tome, radilo se o starijem tipu bombi, M1904, punjenih crnim barutom, koje su umesto usporačke smeše imale Bikfordov štapin, tako da je vreme od aktiviranja do detonacije iznosilo od 10 do 13 sekundi. I sam Ciganović je izbegavao da atentatorima da ove bombe ”jer su bile slabe”.  No, prema uputstvima koje su Princip, Čabrinović i Grabež dobili (vreme usporenja 10-13 selundi), kao i učinak bombe koju je Čabrinović, 28 juna, bacio na vozilo Franca Ferdinanda, potvrđuje da im je Ciganović ipak predao 6 bombi starog tipa.

Charles Mathieu Doucet, vlasnik beogradske ''Belijske industrijske agencije’’ i reklama za pištolj brauning M1910 u dnevnom listu ''Politika'' (10 januar 1913.)
Charles Mathieu Doucet, vlasnik beogradske ”Belijske industrijske agencije’’ i reklama za pištolj brauning M1910 u dnevnom listu ”Politika” (10 januar 1913.)

Kasnije izjave Principa, Grabeža i Čabrinovića potvrđuju da je pištolјe kupio Ciganović novcem od unovčenog čeka, dobijenim od Tankosića (”na menicu”). 

Nakon atentata, policija je na licu mesta zaplenila pištolј Gavrila Principa. Pištolј Trifka Grabeža pronađen je 4 jula pod krovom polјskog toaleta u kafani Gavre Crnogorčevića (Potok-ulica kod Beledije); pištolј Vase Čubrilovića – 5 jula u grmlјu u parku kod vladine zgrade ”Musala” a pištolј Cvetka Popovića – 9 jula u podrumu srpskog prosvetnog društva ”Prosveta” u Ćumurija ulici. Pronađeno je i 5 preostalih ručnih bombi, od kojih su sve deaktivirane a dve uzdužno presečene radi ispitivanja. 

Ručna bomba sistema Vasić-VTZ M1904/12
Ručna bomba sistema Vasić-VTZ M1904/12

Smrt nadvojvode i supruge zvanično je konstatovao komandant Vojne bolnice Sarajevo, dr Hugo Arnstejn (Arnstein dr Hugo), što su od civilnih vlasti potvrdili Ferdinandov lični sekretar, hofmajster Karl fon Rumerskirh (Karl Wenzel Graf von Rumerskirsch, 1867-1947), viši tužilac Dvorskog saveta dr Helander (oberstaatsanwalt Hofrat dr Holländer), državni tužilac Franjo Švara (dr Franjo Svara) i istražni sudija  Pfefer. Obdukciju nad telima Franca Ferinanda i Sofije Hotek izvršili su u prostorijama Konaka, 15/28. juna uveče, viši štabni lekar dr Karl Volfgang (Wolfgang dr Carl) i dr Rihard Polak (Pollak dr Richard), uz asistenciju dr Konrada Bajera (Bayer dr Conrad), dr Hugo Arnstejna, dr Aurela Polako (Polacco dr Aurel) i lekara iz Nadvojvodine pratnje, dr Ferdinanda Fišera (Fischer dr Ferdinand). Prvo zrno usmrtilo je groficu Hotek; probilo je karoseriju automobila ispod složenog platnenog krova i kožno sedište isunjenom konjskom dlakom, prošlo kroz korset i desnu slabinu 4 sm iznad ilijačne kosti (os ilium), te razorilo trbušnu aortu (arteria gastrica dextra). Smrt je nastupila usled obilnog unutrašnjeg krvarenja (haemorrhagia interna). Tokom obdukcije, pronađeno je zrno bez ikakvih oštećenja. Drugi projektil je pogodio Nadvojvodu u vrat, 4 sm od brade (tuberculum mentale), 2 sm od grklјana (larynx) i santimetar iznad klјučne kosti (clavicula), probio okovratnik uniforme, presekao karotidu (sarotis communis dextra)  i zaustavio se u hrptenjači (servical vertebrae), u otvoru na poprečnom nastavku jednog od vratnih pršlјenova (foramen transversarium), tako da nije mogao biti izvađen. U Arhivu Bosne i Hercegovine sačuvana je ”Potvrda Zemalјske vlade od 1 maja 1915 godine o prijemu projektila izvađenih iz tela nadvojvode (?) i njegove supruge Sofije Hohenberg”. U suštini, nakon završenog procesa, u holu zgrade Zemalјske vlade (Musale) u Sarajevu izloženi su ”Dopel Feton” marke ”Gref i Štift” grofa Haraha, četiri pištolјa, 5 ručnih bombi (dve u preseku), 5 neispalјenih metaka iz Principovog brauninga, dve čahure ispalјenih metaka, zrno izvađeno iz tela Sofije Hotek, šrapneli Čabrinovićeve bombe i dve boce sa cijankalijem. Svi eksponati su fotografisani. Fotografija oružja je prvi put publikovana 1918 godine knjizi Der prozess gegen die attentäter von Sarajewo, nach dem amtlichen stenogramm der gerichtsverhandlung aktenmässig dargestellt von professor Pharos und einer Einleitung von Josef Kohler (Berlin, R. v. Decker). Nakon zatvaranja izložbe, Vojno-istorijskom muzeju u Beču (Heeresgeschichtlichen Museum, HGM) predata su kola, ordenje (deo odlikovanja danas se čuva u Vojno-istorijskom muzeju u Pragu), mundir generala III ranga, šešir i pantalone Franca Ferdinanda, kao i halјina Sofije Hotek. Posmrtne maske od gipsa (koje su, 29. juna 1914. izradili sarajevski umetnici Ludmila i Rudolf Vasić,  maramica i zrno izvađeno iz tela vojvotkinje, izloženi su u dvorcu Konopište. O pištolјima nema preciznih podataka; tri pištolјa je, navodno, takođe predato bečkom Vojno-istorijskom muzeju, dok je onaj Gavrila Principa zadržao isusovac Anton Puntigam (Anton Puntigam, 1859-1926).

Beograd, maj-juni 1914: 1. ''Belijska industrijska agencija'', Kondina br.7; 2. Kafana ''Zeleni venac'' na istoimenom trgu, br. 16; 3. Strelište ''Beogradske savezne streljačkeg družine''

Beograd, maj-juni 1914: 1. ”Belijska industrijska agencija”, Kondina br.7; 2. Kafana ”Zeleni venac” na istoimenom trgu, br. 16; 3. Strelište ”Beogradske savezne streljačkeg družine”

Trasa puta Principa, Grabeža i Čabrinovića od Beograda do Sarajeva

Trasa puta Principa, Grabeža i Čabrinovića od Beograda do Sarajeva

Sarajevo, 28. juni 1914. - raspored atentatora: 1. Muhamed Mehmedbašić; 2. Vaso Čubrilović; 3. Nedeljko Čabrinović; 4. Cvetko Popović; 5. Gavrilo Princip; 6. Trifko Grabež; a. 10,17 časova – Čabrinović baca ručnu bombu; b. 10,45 časova - Princip ispaljuje hice iz pištolja
Sarajevo, 28. juni 1914. – raspored atentatora: 1. Muhamed Mehmedbašić; 2. Vaso Čubrilović; 3. Nedeljko Čabrinović; 4. Cvetko Popović; 5. Gavrilo Princip; 6. Trifko Grabež; a. 10,17 časova – Čabrinović baca ručnu bombu; b. 10,45 časova – Princip ispaljuje hice iz pištolja

Iako je policija uredno zapisala serijske brojeve oružja, tokom čitavog procesa istražni organi ni jednog trenutka nisu pokušali da otkriju njihovo poreklo. Istraga se zadovolјila činjenicom da su pištolјe atentatorima obezbedili Tankosić i Ciganović, ne upuštajući se od koga, gde i kada su kuplјeni. O namernom ili slučajnom površnom pristupu ovom pitanju govori i sledeća epizoda: poštujući proceduru, Pfefer je na mesto na kome je Grabež sakrio svoje oružje uputio i dva stručnjaka – oficira Artilјerijskog slagališta sarajevskog garnizona (Artilleriezeugsdepo). Kada su pronašli ”browning revolver, posve nov”, ”eksperti” su se ”začudili, tim više što dotle još nisu vidjeli takvu vrstu revolvera”. 

Zaklјučak artilјerijskih oficira-stručnjaka za naoružanje utoliko je čudniji ako se zna da se u to vreme brauning M1910 nalazio u slobodnoj prodaji i reklamirao u većini dnevnih listova širom Evrope. Ovome u prilog ide činjenica da je Velјko Čabrinović, prema sopstvenoj izjavi datoj tokom istrage, 1 jula 1914, u Trstu posedovao ”jedan brauning 7 mm (treba 7,65 mm; nap. B.B.) koji je docnije prodao”. Čabrinović je, naime, marta 1913 godine prešao iz Sarajeva u Trst, gde je iznajmio stan u ulici sv. Marka br. 16 (via San Marco 16) i 3 aprila se zaposlio u štampariji lista ”Enost”, Đorđo Galati br.18 (Girgio Gallati 18, Trieste). Tehnički direktor štamparije lista, Miroslav Ambrožič (1885-1944) navodi kako je Čabrinoviću ”poklonio jedan revolver”. No, sam Čabrinović u pismu Borivoju Jeftiću od 31 avgusta 1913, tvrdi kako je u Trstu ”kupio brauning”. U svakom slučaju, Čabrinović je 20 septembra iste godine dobio četrnaestodnevni otkazni rok, tako da je 4 oktobra napustio Trst. Na putu ka Rijeci, u nedostatku finansijskih sredstava, bio je primoran da u Opatiji proda pištolј.  U svakom slučaju, u to vreme se u čuvenoj tršćanskoj radnji ”Angelini i Benardon” (Angelini & Benardon, Trieste) brauning 7,65 mm zaista mogao slobodno kupiti za 50 kruna. Konačno, austrijska štampa je već 29 juna izvestila da je Princip pucao iz pištolјa ”browning”. 

Franc Ferdinand na vojnim manevrima, 24. juni 1914
Franc Ferdinand na vojnim manevrima, 24. juni 1914

Prvi trag o poreklu pištolјa pronašli smo u zapisima osporavanog Dušana Karanovića Tvrdoreke. Tvrdoreka je u svojoj beležnici zapisao da je u radnju Šarla Dusea ”26 maja (13/26 maja 1914) oko 6 sati došao … Šarac (ispod toga precrtano Ciganović) sa pismom Tankosićevim u kome ovaj moli 4 Browninga kalibar 7,65 ali pošto g Duse nije imao taj kalibar on im je kazao da ima samo 9 mm. Oni su onda otišli, g Duse je onda otišao od kuće (Kondina br. 7) u kafanu. Kad se vratio oko ½9, kada su oni opet došli i kazali da je kazao Tankosić da dade kalibra 9 mm. On (Duse) je njima više puta davao oružje ali nikada nije pitao šta će im to pa tako ni ovog puta. (Šarac bio sa jednim visokim plavim koji je pet puta bio ranjen). On je njima kazao da dođu sutra pošto je već bilo kasno ali oni su insistirali da im da odmah pošto sutradan rano putuju. Kada je pročitao u novinama za atentat onda je tek doznao kakvu je ulogu neočekivano dobio”. No, još je indikativnija Tvrdorekina zabeleška (350/60) o samom oružju: ”9mm Model 1910 / Frabrique nationale d’Armes de Guerre Herstal Belgique Browning’s Patent / Depose”.  Ovo ukazuje da je Tvrdoreka tačno znao o kakvom oružju je reč i njegovi zapisi će se pokazati kao tačni.

Nadvojvoda i grofica u 10,47 kreću iz gradske većnice
Nadvojvoda i grofica u 10,47 kreću iz gradske većnice

Naime, Fil Daglis (Phil Douglis), direktor The Douglis Visual Workshops iz Arizone, SAD, 24 aprila 2003 godine u Vojno-istorijskom muzeju u Beču snimio je jedan od izloženih pištolјa koji su, navodno, pripadali atentatorima. Na levoj strani navlake čitlјiv je natpis ”FABRIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE HERSTAL BELGIQUE BROWNING’S PATENT      DEPOSE”, te žig kontrolora ”G” (Charlier Josef, koji je dužnost kontrolora obavlјao od 1928 do 1959 godine). Međutim, pištolјi brauning M1910 iz proizvodnje do 1914 godine imali su serifni natpis sa pridevom ”de” u verzalu. Od 1929 godine oznaka na oružju utiskivana je sans-serifnim pismom, u kurentu, uklјučujući i pridev ”DE”, bez naglašene pauze između ”PATENT” i ”DEPOSE”. To znači da su u muzeju bili izloženi lažni pištolјi, iz proizvodnje posle 1929 godine. S druge strane, Tvrdoreka je tačno zapisao pridev verzalom i naglasio veću pauzu između ”PATENT” i ”DEPOSE”, što znači da je opisao oružje koje odgovara vremenu atentata. Možemo pretpostaviti da je navedene podatke mogao dobiti samo od Šarla Dusea lično. Ovu tezu potvrdio je i Dragiša Stojadinović (1886 — 1968). Stojadinović tvrdi kako je ”Tankosić doneo (na strelište Beogradske strelјačke družine kod Smutekovca, više Vajfertove pivare, primedba BB) dva Brovning revolvera i priličan broj kutija sa municijom. Ove revolvere i municiju dao je kao poklon Belgijanac Šarl Duse, tadašnji nastavnik mačevanja u Vojnoj akademiji i predstavnik Fabrik Nasional u Liježu, čiji je fabrikat i revolver Brovning.” Stojadinović tvrdi kako je on obučavao Principa i Grabeža u gađanju, što se kosi sa izjavama okrivlјenih da su rukovanje i gađanje vežbali sa Ciganovićem i Milošem Mojićem.

Istorijska greška – u većini izvora se navodi da je na slici trenutak hapšenja Gavrila Principa. U suštini, kamera je zabeležila hapšenje Ferdinanda Bera, koji je pokušao da pomogne Principu.
Istorijska greška – u većini izvora se navodi da je na slici trenutak hapšenja Gavrila Principa. U suštini, kamera je zabeležila hapšenje Ferdinanda Bera, koji je pokušao da pomogne Principu.

Zahvalјujući trudu kustosa Zemalјskog muzeja u Sarajevu, gospodina Bajra Geca, 1985 godine brojevi pištolјa pronađeni su u ”Prepisima izvornog istražnog materijala protiv Gavrila Principa i drugih”: radilo se o oružju sistema Brauning, sa serijskim brojevima 19074, 19075, 19120 i 19126. Pri tome, pištolј pod brojem 19075 bio je oduzet od Gavrila Principa.  Do istih podataka, samo nekoliko godina ranije, došli su i priređivači izložbe posvećene životu Franca Ferdinanda i Sofije Hotek.

Double phaeton Gräf & Stift 28/32RS, registracioni broj A-III-118
Double phaeton Gräf & Stift 28/32RS, registracioni broj A-III-118
Prvo zrno probilo je karoseriju neposredno ispod složenog platnenog krova
Prvo zrno probilo je karoseriju neposredno ispod složenog platnenog krova

Pitanju porekla oružja, naime, posvetila se kneginja Anita von Hohenberg (Anita Fürstin von ­Hohenberg, 1958), naslednica zamka Artsteten (Artstetten) u kome su sahranjeni Franc Ferdinand i Sofija Hotek.. Kneginja je 1980 godine odlučila da u okviru zamka postavi izložbu ”Od Majerlinga do Sarajeva”, koja bi, 1982, prerasla u stalnu postavku. Deo postavke trebalo je da budu i kopije oružja upotreblјenog 28 juna 1914, pa je Anita angažovala princa Mišela de Linje (Michel Charles Eugène Marie Lamoral, Prince de Ligne, 1951), počasnog predsednika Belgijskog društva za antikvitete i dugogodišnjeg saradnika komericjalnog odelјenja ”Fabrik Nasional”, te dr Vladimira  Ajhenburga (Wladimir Aichenburg, 1958), jednog od najbolјih poznavalaca biografije Franca Ferdinanda. Mišel de Linje je iz Herstala dobio odgovor da su pištolјi sa serijskim brojevima 19074, 19075, 19120 i 19126 prodati 3 decembra 1913 godine trgovcu pod imenom Duse (Doucet).

Kako je u Belgiji trgovina oružjem ”Duse” (Marguerite Doucet) postojala samo u gradu Koksejde (Koksijde, Koninklike Baan 168), autor postavke, dr Vladimira Ajhenburg, na vitrini sa jednim pištolјem M1910 postavio je legendu: ”Browning 9mm model 1910, proizvod Fabrique nationale Herstal, Belgique. Ovakvim oružjem su ubijeni erchercog Franc Ferdinand i Sofija, grofica fon Hohenberg. Oružje sa serijskim brojevima 19074, 19075, 19120 i 19126 isporučeni su trgovini oružjem Duset u Koksejde, Belgija, odakle su prodati Srbiji”.  No, uvidom u opštinske i policijske registre, ustanovilo se da je ova radnja registrovana tek 1967 godine. Tako su se osnivači muzeja u Artstetenu ponovo obratili arhivi u Herstalu. Zahvalјujući trudu arhivista Jozefa Žerde (Joseph Geurde, 1934-2013), u registru za 16 april 1926 pronađena je zabeleška da je oružje prodavano radnji ”Duse-Beograd” (Doucet-Belgrade). Dalјim uvidom u registre, zaklјučeno je da je Duse iz Beograda oružje naručivao od 1913 do smrti, 29 jula 1929. Ovim je konačno potvrđeno da su pištolјi sarajevskih atentatora nabavlјeni još  20 novembra/3 decembra 1913, te da ih je Ciganović kupio ili dobio od Šarla Dusea, 13/26 maja 1914 godine. 

Mundir Franca Ferdinanda u kome je poginuo
Mundir Franca Ferdinanda u kome je poginuo

Šarl Matje Duse (Charles Mathieu Doucet,  1864-1929) rođen je u Avernas-le Bauduin u Belgiji. Tokom 1889 godinezavršio je Mačevalačku akademiju u Briselu kao prvi u rangu. Iste godine, na poziv turske vlade, odlazi u Istanbul, gde je angažovan kao učitelј borenja u Vojnoj akademiji. U Istanbulu se upoznao sa atašeom Kralјevine Srbije, generalštabnim pukovnikom Svetozarom Nešićem, koji mu je predložio da pređe u Beograd. Na lični poziv kralјa Aleksandra Obrenovića, Duse 1891. dolazi u Beograd gde je prvo primlјen kao kontraktualni a zatim redovni viši učitelј borenja na  Nižoj školi Vojne akademije. Ovu dužnost obavlјao je sve do penzionisanja, 1. maja 1923 godine. Tokom dugogodišnjeg rada na Akademiji, Duse je imao prilike da se dobro upozna kako sa Dragutinom Dimitrijevićem – Apisom, pitomcem 26 klase (1893-1896), tako i sa Vojislavom Tankosićem, pitomcem  32 klase (1899-1901). Duse je dao neprocenjiv doprinos razvoju sporta u Srbiji (prvenstveno mačevanja), a nakon prevrata 1903 angažovan je kao lični instruktor prinčeva Đorđa i Aleksandra Karađorđevića. No, skromna plata učitelјa na Akademiji primorala ga je da 1910 godine otvori privatno zastupništvo ”Fabrik Nasionala” pod nazivom ”Belgijska industrijska agencija”. Agencija je bila registrovana u Kondinoj br. 7, neposredno uz zgradu Duseovog tasta, poznatog trgovca Nikole Lukačeka (Bitolјska, kasnije Svetogorska 22). Duseova ambicija je bila da prvenstveno uvozi bicikle, motocikle i automobile ”Fabrik Nasionala”. No neposredno nakon izbijanja Prvog balkanskog rata, zbog potražnje oficira za ličnim oružjem, Duse je uvezao prvu količinu pištolјa FN-Brauning M1910 u kalibru 7,65mm. Prvi oglas o prodaji ovih pištolјa publikovan je u ”Politici” br. 3158 od 31. oktobra/13 novembra 1912; Duse se toliko žurio da nije imao strplјenja da sačeka originalnu fotografiju oružja nego je uz reklamu priložio sliku pištolјa brauning M1903 u kalibru 9mm. Već 6/19 novembra u ”Agenciju” je stigla fotografija originalnog pištolјa pa Duse sutradan, u ”Politici” br.3165 ,objavlјuje reklamu ”originalnog pištolјa Brovning 7,65 mm (sa slikom) u originalnoj veličini”. 

Pištolj koji je 16 juna 2004 otac Thomas Neulinger predao direktoru Bečkog vojno-istorijskog muzeja
Pištolj koji je 16 juna 2004 otac Thomas Neulinger predao direktoru Bečkog vojno-istorijskog muzeja

Mora se priznati da je Duse bio sposoban i dalekovid trgovac. Naime, Džon Mozes Brauning je ovaj tip oružja zaštitio u Belgiji 20 februara 1909; ”Fabrik Nasional” je serijsku proizvodnju pištolјa M.1910 u kalibru 7,65h17mm započeo u drugoj polovini 1912, a u kalibru 9h17 mm – krajem 1912 godine. Znači, Duse je predstavlјao jednog od prvih kupaca novog oružja.

Juna meseca  2004, povodom obeležavanja  devedesetogodišnjice atentata i početka Velikog rata, otac Tomas Nojlinger (Thomas Neulinger), arhivista sedišta jezuitskog reda u Beču (Gesellschaft Jesu. Societas Jesu), svečano je uručio direktoru bečkog Vojno-istorijskog muzeja, dr. Manfredu Rauhenstajneru (dr. Manfred Rauchensteiner),  tri pištolјa, od kojih je onaj sa brojem ”19074 pripadao Gavrilu Principu”, košulјu Franca Ferdinanda  i buket koji je ukrašavao pojas Sofije Hotek.

Otac Tomas Nojlinger, arhivista sedišta jezuitskog reda u Beču (Gesellschaft Jesu. Societas Jesu)

Otac Tomas Nojlinger, arhivista sedišta jezuitskog reda u Beču (Gesellschaft Jesu. Societas Jesu)

 Prema zvaničnoj verziji, isusovac Anton Puntigam, navodno veliki prijatelј prestolonasednikove porodice, pružio je Vojvodi i Vojvotkinji poslednje miropomazanje. Puntigam je sve vreme prisustvovao sudskom procesu i čak pokušavao da utiče na njegov tok, insistirajući da se podrobnije ispita učešće masona u atentatu. Nakon procesa, zvanični organi Bosne i Hercegovine ustupili su Puntigamu pištolјe i pojedine predmete vezane za bračni par. Puntigam je, navodno, gajio ambicije da osnuje muzej Franca Ferdinanda. Neshvatlјivo je da su u jednoj birokratskoj državi kakva je bila Austro-Ugarska, tako važni predmeti mogli biti ustuplјeni privatnom licu, a pogotovo za navedenu namenu, pošto su namenske postavke već postojale u Vojno-istorijskom muzeju i zamku Konopište.

Osim toga, u periodu između dva rata Puntigamu je pripisan značaj koji on svakako nije zaslužio. Sve do 1970 godine u stručnim krugovima se pretpotsavlјalo da se iza pseudonima ”Faros” krije Puntigam. No, Leo Ešli Nikol Mlađi (Leo Ashley Nicoll jr., 1931) je u Beču, 7. jula 1970, odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom  ”Anton Puntigam S.J. Leben und Wirken eines Jesuiten in Bosnien”, u kojoj je ukazao da se iza pseudonima ”Faros” krije isusovac Franc Hamerl (Franz Hammerl). Ovo je potvrdio i Ivan Mužić tokom istraživanja za svoju knjigu. Mužić je u  Arhivu Hrvatske provincije Družbe Isusove (Jordanovac 110, Zagreb), otkrio Hamerlovu autobiografiju  u kojoj ovaj sveštenik potvrđuje da je koristio pseudonim ”Faros”. 

Na izložbi organizovanoj 1914 godine nakon atentata, snimljena su 4 pištolja Browning M1910, jedan prazan okvir, 5 metaka, jedno zrno, nekoliko parčadi eksplodirane Čabrinovićeve bombe, tri ručne bombe M1904/12, dve ručne bombe u preseku i dve bočice sa eksplozivom deelaborisanih bombi; pištolji: 1. Gavrila Principa; 2. Cvetka Popovića; 3. Trifka Grabeža; a-b: parčad (geleri) Čabrinovićeve bombe; c: zrno koje je pogodilo nadvojvotkinju u desni bok; d: dve čahure iz Principovog pištolja; e. okvir Principovog pištolja sa 5 preostalih metaka (Princip je ispalio jedan metak iz ležišta u cevi a drugi iz okvira).
Na izložbi organizovanoj 1914 godine nakon atentata, snimljena su 4 pištolja Browning M1910, jedan prazan okvir, 5 metaka, jedno zrno, nekoliko parčadi eksplodirane Čabrinovićeve bombe, tri ručne bombe M1904/12, dve ručne bombe u preseku i dve bočice sa eksplozivom deelaborisanih bombi; pištolji: 1. Gavrila Principa; 2. Cvetka Popovića; 3. Trifka Grabeža; a-b: parčad (geleri) Čabrinovićeve bombe; c: zrno koje je pogodilo nadvojvotkinju u desni bok; d: dve čahure iz Principovog pištolja; e. okvir Principovog pištolja sa 5 preostalih metaka (Princip je ispalio jedan metak iz ležišta u cevi a drugi iz okvira).

Isto tako, prijatelјstvo Antona Puntigama s Francom Ferdinandom je preuveličano. Vatreni isusovac je kontakt sa Nadvojvodom uspostavio zahvalјujući tome što je ovaj bio pristalica dominantnog položaja katoličke crke i klerikalizma. Ferdinand je 17 aprila 1901  g.  prihvatio pokrovitelјstvo nad ”Katoličkim školskim savezom”  (Katholischen Schulverein),  izražavajući simpatije za klerikalne stavove Saveza i borbu protiv pokreta ”Dalјe od Rima” (Los-von-Rom-Bewegung). S druge strane, Puntigam je u Bosni vodio katoličko  đačko društvo ”Marijina kongregacija”. Puntigam je krajem 1909 godine prvo uspostavio kontakt sa vojvotkinjom Hohenberg; uputio joj je pismo sa molbom da podrži izgradnju novog doma za jezuitsku omladinu u Sarajevu. Do prvog susreta između Puntgama i Franca Ferdinanda došlo je u februaru 1913, kada je Nadvojvoda urgirao da ”Landesbank von Bosnien und der Herzegovina Sarajevo” odobri kredit za igradnju doma. No, iz izvornih dokumenata ne može se zaklјučiti da je Puntigam bio savetnik Franca Ferdinanda. Puntigam je na mesto atentata stigao kasno, tako da je teško poverovati da je on dao poslednje pomazanje Francu Ferdinandu i Sofiji Hotek, pogotovo što su se u Sarajevu u tom trenutku nalazili jezuiti daleko višeg ranga. Prema svim do sada poznatim izvorima, poslednje pomazanje (Absolution), bračnom paru je dao isusovski provincijal Bosne, poznati albanolog, pisac i pesnik, fra Lovro Mihačević (1856-1920), dok je molitvu za umiruće (Sterbegebete) pročitao kapelan Milan Črnek (Feldkurat Mylan Črnek). Posle balzamovanja tela nadvojvode i vojvotkinje, 16/29 juna u 18:00 časova (pred ispraćaj za Metković), svečanu misu za preminule (seierlich eingesegnet, Messe für die Verstorbenen) je održao dr Josip Stadler (Josef Stadler, 1843-1918), nadbiskup Vrhbosne. Šta više, lični ađutant i šef Nadvojvodine Bojne kancelarije, pukovnik Karl fon Barllorf (dr. jur. Karl Freiherr von Barldorff, 1865-1953) u svom izveštaju o atentatu upućenom sa lica mesta Francu Jozefu u Bad Išl, spominje isklјučivo nadbiskupa Štadlera.

Nakon ovog čina, svečana povorka sa telima Ferinanda i Sofije, uz pratnju 4 batalјona 84. puka ”Frajher fon Bolfas” (k.u.k. I.R. Freiherr von Bolfras Nr. 84) i predstavnika svih rodova i službi 15. Korpusa Mihela fon Apela (Michael Edler von Appel, 1856-1915) ispraćena su do železničke stanice i ukrcana na voz koji je u 19:10 časova krenuo za Metković. Voz je u Metković stigao 17 juna u 6:00 časova a kovčezi su ukrcani na parnu jahtu ”Dalmat” (k.u.k. Kriegsjacht S.M.S. Dalmat) i, u pratei jednog torpilјera i jahte guvernera Dalmacije, Marija Atemsa (Marius Anton Graf von Attems, 1862-1947),  prebačeni do ušća Neretve, na bojni brod ”Viribus Unitis”. Brod je digao sidro u 9:30 i zaplovio prema Trstu, odakle su tela, železnicom, prevezena u Beč.

Izložba Vojno-istorijskog muzeja u Beču 2010 godine: u vitrini su izložena tri brauninga M1910 i dve ručne bombe bez navedenih serijskih brojeva u legendi M1904/12.
Izložba Vojno-istorijskog muzeja u Beču 2010 godine: u vitrini su izložena tri brauninga M1910 i dve ručne bombe bez navedenih serijskih brojeva u legendi M1904/12.

U svakom slučaju, rat koji je izbio 28 jula, sprečio je Puntigama da realizuje svoju ideju o muzeju. Nakon rata, isusovac je, navodno, sačuvane predmete ponudio Ferdinandovim naslednicima ali oni nisu pokazali nikakvo interesovanje. Nakon Puntiganove smrti, 1926 godine, pištolјi su ostali zaboravlјeni u depou  sedišta jezuitskog reda u Beču, sve dok ih, čudnom igrom sudbine, baš na jubilarnu godišnjicu, nije otkrio Tomas Nojlinger. Otkriće je izazvalo svetsku medijsku senzaciju, pri čemu niko nije obratio pažnju da se Principu pripisuje oružje sa brojem različitim od onog navedenog u oficijelnoj arhivskoj građi.

Kada je autor 2006 godine posetio Vojno-istorijski muzej u Beču, pukovnik Oto Kramer (Amtsdirektor Oberst Regierungsrat Otto Krammer) je bio rezervisan kada je u pitanju autentičnost oružja dobijenog dve godine ranije. Konačan odgovor na seznazionalističke napise iz 2004 godine pružio je odmereni i oprezni kustos za oružje i tehniku pri bečkom Vojno-istorijskom muzeju, mag. inž. Tomas Ilming (Leiter Waffen & Technik, stv. Leiter der Abteilung „Sammlung & Ausstellung“, Ing. Mag. Thomas Ilming). Naime, tokom 2008 godine, povodom obeležavanja Velikog rata, bečki muzej je odlučio da eksponate vezane za atentat u Sarajevu – jedan od pištolјa i jednu ručnu bombu – izloži u Britanskom ratnom muzeju (British War Museum). Tomas Ilming je oprezno izjavio da se u zbirkama muzeja nalaze samo tri od četiri pištolјa atentatora, te da se pretpostavlјa da su iz jednog od njih ubijeni Franc Ferdinand i Sofija Hotek. No, kako nije izvršena forenzička analaiza, odnosno, poređenje zrna sačuvanog u Konopištu (zrno koje je usmrtilo Nadvojvodu ne postoji) sa novo ispalјenim zrnom na komparativnom mikroskopu, Ilming je odbio da daje dalјe izjave. Osim toga, napomenuto je da su pištolјi dobijeni od Jezuitskog ordena i da su u arhiv reda dospeli zahvalјujući ”jednom jezuitskom svešteniku koji je izvršio miropomazanje Ferdinanda i Sofije”. Konačno, bomba poslata u London nije poticala iz arsenala atentatora; Beč je bio u mogućnosti samo da pošalјe sličnu granatu M1904.

Ako se ponovo osvrnemo na poreklo pištolјa, indikativno je da su u Herstalu još od 1913 godine postojali zapisi kome su oni prodati. Postavlјa se pitanje zašto se austrougarski organi tokom istrage nisu obratili ”Fabrik Nasionalu”. Osim toga, znajući za trud koji su okupacione vlasti u Srbiji tokom oba svetska rata (1915-1918 i 1941-1944) uložile na izuzimanju arhivske građe vezane za atentat, nejasno je zašto ista procedura nije sprovedena i u Belgiji.

Branko Bogdanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.