Američki vojnici odlaze iz Nemačke?

Već pred kraj Drugog svetskog rata počele su da se osećaju tenzije između zapadnih saveznika i SSSR. Iako su u Jalti potpisali poznate sporazume, još tokom kapitulacije i okupacije Nemačke na videlo je počelo da izbija nezadovoljstvo sferama uticaja. U tada već očito politički konfrontiranom svetu, Francuska i Velika Britanija su 4 marta 1947 u Denkerku potpisale sporazum o savezu i uzajamnoj pomoći u slučaju eventualnog napada Nemačke (Treaty of Dunkirk,  Treaty of Alliance and Mutual Assistance). Sporazum je stupio na snagu 8 septembra a, ako se uzme u obzir stanje tada okupirane i rasparčane Nemačke, jasno je da je savez, u suštini, bio uperen protiv SSSR.

Sporazum o stvaranju NATO 14 aprila 1949 i nemački tekst formiranja Varšavskog pakta, 9 maj 1955

Dve godine kasnije, 4 aprila 1949, na bazi ovog dokumenta, priključenjem SAD, zemalja Beneluksa (Zapadne Unije), Kanade, Portugalije, Italije, Norveške, Danske i Islanda, nastao je Severnoatlantski savez (North Atlantic Treaty Organization, NATO). Organizacija je predstavlјala sistem kolektivne odbrane koja imala za cilj i “podsticanje stabilnosti i unapređenje blagostanja u severnoatlantskom regionu“. Neposredno nakon nastanka NATO, 23 maja 1949, na prostorima zapadne okupacione zone Nemačke zvanično je proklamovana Savezna Republika (Bundesrepublik Deutschland, BDR, kolokvijalno, Zapadna Nemačka) a već 7 oktobra, na teritoriji pod sovjetskim uticajem – Demokratska Republika Nemačka (Deutsche Demokratische Republik, DDR, Istočna Nemačka). Zbog svog geostrateškog položaja, teritorija BDR je pružala sve što je potrebno za stvaranje vojne infrastrukture snaga NATO; shodno tome, 9 maja 1955 Zapadna Nemačka je postala punopravni član NATO i njena glavna operativna baza u Evropi. Kao vojno-politički odgovor na sve intenzivniji Hladni rat, SSSR je sa srednje – i istočnoevropskim socilalističkim državama, 14 maja 1955, osnovao tzv. Varšavski pakt (Договор о дружбе, сотрудничестве и взаимнной помощи), u koji je istog dana ušla i DDR.

Nemački kancelar Konrad Adenauer, tvorac moderne Savezne Republike Nemačke

Nakon Hladnog rata koji je trajao skoro pola veka, u SSSR i zemljama istočnog bloka je došlo do korenitih političko-ekonomskih promena i raspada čitavog sistema ne samo Istočnog bloka nego i SSSR. Tokom ovog procesa, a u skladu sa trećim članom Ustava dotadašnje BRD, 3 oktobra 1990 godine je došlo i do ujedinjenja (Deutsche Wiedervereinigung) Istočne i Zapadne Nemačke. No, bez obzira na prekonponovani odnos snaga i nastanak praktično unipolarnog svetskog sistema, NATO je opstao kao organizacija i nastavio svoje širenje uključivanjem zemalja bivšeg Istočnog bloka. Opravdanje za dalju egzistenciju vojnog saveza brzo je pronađeno u terorizmu, i – Rusiji.

Vreme podeljenosti, 1955: sučeljeni američki i sovjetski tenkovi u Nemačkoj

Pred samit u Velsu, septembra 2014, generalni sekretar NATO, Anders Fogh Rasmussen, izjavio je da će se “konferencija odvijati u duhu izazova promenjenog sveta, sa višestrukm krizama na nekoliko frontova. Tada je Rusija već otvoreno intervenisala u Ukrajini, na jugu je rasla nestabilnost a u svetu je narastao ekstremizam i lokalni sukobi. Tako NATO ima odgovornost da štiti stanovništvo i teritorije svojih članica, upavlja krizama, da partnerima pomaže na izgradnji stabilnosti i spremno reaguje na agresivno ponašanje Rusije“.

Ujedinjenje dve Nemačke, 3 oktobar 1990

No, za vodeću članicu NATO, SAD, od  posebne važnosti je bila ujedinjena i snažna Nemačka. U Evropskoj Uniji, nastaloj na temeljima ratom razorenog kontinenta, ova zemlja je prerasla u ekonomskog i ne samo ekonomskog lidera. Pri tome, u njoj je, još od formiranja NATO, bila smeštena glavnina američkih vojnih efektiva u Evropi. Navedimo samo veliku vazduhoplovnu bazu (US Air Force Base) u Ramstein-Miesenbach-u u kojoj je sedište štabova United States Air Forces in Europe – Air Forces Africa (USAFE-AFAFRICA) i NATO Allied Air Command (AIRCOM). One služe pre svega kao baze za akcije na Srednjem Istoku, u Avganistanu, Iraku i Africi. U Landštulu (Landstuhl) je veliki Regional Medical Center (LRMC), u Vizbadenu i Štutgartu garnizoni (USAG) i komandne centrale za akcije u Africi i Evropi, u Grafenveru (Grafenwöhr) je najveći vojni poligon NATO (Grafenwoehr Training Area). SAD su u bivšoj Zapadnoj Nemačkoj, pred kraj Hladnog rata 1990, imale više od 200.000 vojnika. Nakon ujedinjenja Nemačke, američke trupe znatno su smanjene. Danas na nemačkom tlu ima oko 35.000 američkih vojnika.

No, ove trupe nisu imale samo vojni, nego i regionalni ekonomski faktor. Pored vojnika, za oružane snage radi 17.000 američkih i 12.000 nemačkih civilnih radnika. S obzirom na to da su američke baze uglavnom u ruralnim oblastima, za lokalne političare njihovo prisustvo imalo je veliki ekonomski značaj. 

No otkako je u Beloj kući na vlasti Donald Tramp, odnosi Berlina i Vašingtona su krenuli nizbrdo.

Vazduhoplovna baza u Ramštajmu

Kao inicijalni uzrok neslaganja predstavljale su optužbe Donalda Trampa na račun Nemačke da Berlin ne izdvaja dovoljno finansijskih sredstava za sistem zajedničke odbrane. Naime, 2014 godine, pre dolaska Trampa na vlast, dogovoreno je da zemlje-članice NATO do 2024. svoje izdatke za odbranu podignu na najmanje 2% BDP. Postavljeni cilj bio je reakcija na rusku aneksiju Krima. NATO je, naime, doneo odluku da poveća svoje prisustvo na istočnom krilu i da osposobi snage koje su u stanju brzo da reaguju, što je zahtevalo kako veća novčana ulaganja tako i povećanje vojnog kontigenta. Do danas, taj cilj je dostiglo 8 članica a Nemačka će ga ostvariti najranije 2031 godine. Prema ovoj računici, izgledalo bi da su Trampovi prekori uspravni. No, SAD za vojsku izdvajaju 3,42 % BDP, od čega je samo polovina (1,7% BDP) namenjena NATO troškovima u užem smislu. Naime, u okviru Alijanse svaka država snosi troškove svojih vojnika stacioniranih van zemlje. U cilju relaksacije međusavezničkih odnosa, sve  države-članice NATO su se složile oko promene ključa za doprinos. Prema novom sistemu, udeo SAD u zajedničkim troškovima će od 2021. sa 22,1% pasti na 16,35%  a udeo Nemačke će sa 14,8% skočiti 16,35%. Nemačko Ministarstvo odbrane je iznelo tvrdnju da je ulaganje za NATO 2019 godine bilo 1,39% BDP a da će u 2020 biti 1,42%, što je još uvek ispod zacrtanih 2 odsto.

Severni tok 2 – kamen spoticanja i razlog za kažnjavanje Nemačke?

No, stvar je daleko složenija od ionako komplikovanog sistema finansiranja NATO. Bivši ambasador SAD u ovoj zemlji, Ričard Grenel, u novembru 2018 je, zbog nemačke rasprave o nuklearnom naoružanju, Berlin optužio da želi da potkopa nuklearnu doktrinu NATO. Grenel je Nemačku često kritikovao zbog saradnje sa kineskom kompanijom Huawei na području 5G tehnologije, stava Berlina u sukobu Zapada s Iranom ali, najviše kritika na račun nemačke vlade uputio je zbog navodne „zavisnosti“ od Moskve odnosno gasovoda Severni tok 2.  Lično Tramp je tvrdio da je nemački trgovinski suficit previsok, a izdaci za odbranu isuviše niski. Prema njegovim rečima, Nemačka izdvaja milijarde kako bi od Rusije kupovala gas i naftu, a želi da bude zaštićena od te iste Rusije: “A mi (SAD) smo budale koje sve to plaćaju“. Konačan udarac usledio je 15 juna, kada je vlada u Berlinu obaveštena da će SAD povući 9500 svojih vojnika iz Nemačke i, najverovatnije, stacionirati ih u Poljskoj. Drugi NATO-saveznici zvanično nisu bili obavešteni o ovoj odluci. Postavlja se pitanje da li je ovo samo Trampov predizborni potez ili nastavak njegove politike “America first“. Bivši šef diplomatije SAD, Henry Alfred Kissinger, jednom prilikom je izjavio da je “nekadašnja BRD bila zemlja bez spoljne politike“. No, danas ima sve više izgleda da i ujedinjena Nemačka sprovodi politiku “Deutschland zuerst!“ i, koliko je to ostvarljivo, “EU first“. Ne treba zaboraviti da ovaj evropski ekonomski gigant živi od izvoza i da je njegovoj industriji potrebna isplativa energetska sigurnost. Zato nemačka privreda i vlada podržavaju izgradnju gasovoda. Vlada u Berlinu takođe pokušava da odagna sumnje u taj projekat – posebno kritike koji stižu iz Poljske i Ukrajine – i sve to da uklopi u svoju politiku. A ona se ogleda u verbalnoj podršci očuvanju Alijanse i disciplinovanom pridržavanju sankcijama uvedenim Rusiji. Osim toga, sa nemačkog stanovišta, famozni gasovod Severni tok 2 nikako ne mora da znači odustajanje od energetske diversifikacije. Ukoliko bi se u bilo kom trenutku ispostavilo da je prekomorski transport američkog gasa iz škriljaca jeftiniji (u ekonomskom i političkom smislu), pragmatični Nemci se uvek mogu preorijentisati na isplativiji emergent.

Američki vojnici odlaze iz Nemačke?

Bez obzira na ovaj stav, Tramp tvrdi da Nemačka svojim izvoznim suficitom i kupovinom ruskog gasa već decenijama vara SAD. Očigledno je da bi Berlin, ovim povlačenjem vojnika, trebalo da bude prisiljen da promeni svoju trgovinsku politiku prema SAD. No, većina analiitičara se slaže da bi ovim potezom više bio ’’kažnjen’’ čitav sistem NATO strategije; trupe stacionirane u Nemačkoj nisu tu da bi branile samu Nemačku nego sve zapadne saveznike. Drugo je pitanje i kako bi Rusija reagovala na premeštanje snaga uz njene granice, u Poljsku, u kojoj vlada vekovni strah od eventualnih ekspanzionističkih planova Moskve.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: