Puška SAR-80 i puškomitraljez ULTIMAX 100

Pred izbijanje sukoba u Jugoslaviji, daleke 1990-1991 godine, u naoružanje bivše Teritorijalne Odbrane Republike Slovenije i jedinica specijalne namene MUP Hrvatske uvedene su puške SAR-80 i puškomitraljezi Ultimax 100. Puške SAR-80 široj javnosti su prvi put predstavljene na Tehničkom zboru TO Slovenije, održanom na Kočevksoj reci 17. decembra 1990. godine. U tada još uvek saveznoj državi, novo oružje kalibra 5,56 mm pobudilo je veliko medijsko interesovanje. Podsetimo se oružja koje je pre dve decenije predstavljalo pravu senzaciju. U isto vreme je bila i promocija malokalibarskog automata Gorenje MGV-176.

Razvoj SAR-80 bio je vezan za razvoj čuvenog Stonerovog oružja AR-15 (Armalite 15) M16. Naime, Eugene M. Stoner (1922-1997) je u periodu od 1959-1961. godine u Armalite Division of Fairchild Engine & Airplane Corporation radio na uprošćenoj verziji puške AR-15 (M16). Izvorni američki model bazirao sc na metalnim delovima od aluminijuma i specijalnih čelika, izrađivanih livenjem, kovanjem i rezanjem, gde su sve klizne (čelične) površine nitrirane na tvrdoću od preko 8 Hrc (tvrdoća po Rockwell-u). Sem toga, klizni sklopovi izrađivani su u uskim i strogim tolerancijama, što je (uz nezgodno rešenje gasne pozajmice) uslovljavalo stalno održavanje oružja i korišćenje čiste, suve i, naravno, originalne municije .223 (5,56 x 45 mm, M193 odnosno NATO SS-109). Kundak i usadnik izrađivani su. od DUPOND tetrafluorinpoliamida, sa spoljnom površinom polimerizovanom Teflonom S. Relativno pogodna za tropske borbene uslove (brzo dejstvo na kratkim distancama, mala težina i dužina), ova puška je izazvala interesovanje zemalja Dalekog istoka. No, složena, skupa i sofisticirana tehnologija izrade predstavljala je veliki problem za siromašne i zemlje u razvoju. Tako je Stoner pošao od ideje da izgradi pušku AR-16, uprošćenu verziju AR-15, baziranu na tehnologiji izrade štampanjem limova. Konačna verzija ovog oružja, AR-18, nije pobudila interesovanje u vojnim krugovima SAD (niti je naišla na veći odaziv na planiranim tržištima), pa je licenca za proizvodnju, 1967. godine, prodata (samo) japanskoj firmi Howa Machinery Company (Hōwa Kōgyō Kabushiki-gaisha, Kiyosu, Aichi). Sedam godina kasnije, Armalite je potpisao ugovor s britanskom firmom Sterling Armament Company, Dagenham, o proizvodnji komercijalne, poluautomatske verzije istog oružja, pod oznakom Sterling AR-180 (proizvodnja započeta 1975. godine). U isto vreme, glavni dizajner engleske firme, Frank Waters, razvio je sopstvenu pušku na bazi pozajmice gasova iz kanala cevi i bravljenja rotacijom zatvarača. Tako su se stekli svi uslovi za pojavu novog, jeftinog oružja, sa performansama sličnim koltovoj AR-16.

Na drugoj strani sveta, u Singapuru, vlada je 1967. godine potpomogla osnivanje Chartered Industries of Singapure (CIS, 249 Jalan Boon Lay, Singapore 2261, sada ST Engineering Land Systems Ltd, STELS, ST Kinetic). Fabrika je startovala sa proizvodnjom municije .223 i pušaka AR-15 (M16)  pod nazivom M16S1, a prema licenci dobijenoj od Colt’s Patent Fire Arms Mfg Co, Hartford, Connecticut, SAD. No, vrlo brzo se pokazalo da izrada ovih pušaka nije nimalo jednostavna i jeftina, pogotovo što je jedna od stavki licencnog ugovora obavezivala Singapurce da većinu vitalnih delova uvoze direktno iz SAD. Sem toga, i oružane snage su smatrale da je M16 isuviše osetljiva puška. Shodno ovim mišljenjima, vojska je fabrici preporučila da se usmeri na razvoj jednostavnije, robustnije i jeftinije puške koja bi ipak zadržala taktička svojstva američkog uzora. Sredinom sedamdesetih godina CIS je dizajniranje ovakve puške prepustio upravo britanskom Sterlingu. Već 1976. godine, tim Frenka Votersa završio je projekat oružja baziranog na elementima AR-18 i Votersovom rotacionom zatvaraču. Dve godine kasnije, testiranje prvih prototipova puške izvršeno je u Školi za pešadijsko naoružanje (School of Infantry Weapons) singapurskog Vojno-tehničkog instituta (Singapore Armed Forces Training Institute). Zadovoljni postignutim rezultatima, Singapurci su pušku, pod oznakom SAR-80 (Singapore Assault Rifle), uveli u svoje standardno naoružanje. Shodno tome, CIS je 1980. godine (na šta ukazuje i brojni sufiks uz slovnu oznaku modela) osvojio serijsku proizvodnju istog oružja. Svakako računajući na zahvalna tržišta Azije i Afrike, CIS je uskoro razvio i usavršene verzije jurišne puške 5,56 mm, SR-88 (verzija standardne puške, s preklapajućim kundakom i karabinska verzija). Pojavu singapurskog oružja pratila je intenzivna propagandna akcija.

Puška SAR-80 (u verzijama s fiksnim i preklopnim kundakom) radila je na principu pozajmice barutnih gasova iz kanala cevi. Gasni cilindar je bio plasiran iznad cevi, a na njemu je ugrađen manuelni regulator (u prvoj verziji sa 5, u konačnoj, sa mogućnošću postavljanja u tri položaja). Oružje se punilo standardnim američkim okvirom M16 (sa 20 ili 30 metaka), a moglo je dejstvovati jedinačnom ili rafalnom paljbom. Bravljenje cevi vršilo se aksijalno-rotacionim (22°30’) kretanjem zavrtača, pomoću 7 bradavica koje su zalazile u odgovarajuće žlebove. Separatno rešena udarna igla, potiskivana sopstvenom oprugom u zadnji položaj, garantovala je bezbednost od neželjenog opaljivanja oružja. Na ustima cevi bio montiran skrivač plamena koji je, navodno, vršio i funkciju tromblona (prema drugoj verziji, uz pušku se isporučivao američki lanser granata M203). Slično puškama AR-15 i AR-18, kod SAR-80 su cev, zatvarač i kundak bili postavljeni su u pravoj liniji, bez otklona; ovo je omogućavalo bolju kontrolu oružja pri automatskoj vatri (smanjenje odskoka cevi a time i vertikalne disperzije pogodaka). Inače, prazno oružje je težilo 3700 grama, imalo je ukupnu dužinu od 970 mm a dužina cevi je iznosila 459 mm (dužina nišanske linije je 541 mm). Kadenca puške SAR-80 bila je 600-800 metaka/min, početna brzina zrna (Vo) – 970 m/s a efektivni domet – oko 400 metara. Oružje se obično isporučivalo u kompletu sa lakim bipodom (koji se, po želji, mogao postaviti na cev), magacinama US M16 za 20 i 30 metaka, bajonetom sa kanijom, teleskopskim nišanom, uređajem za gađanje manevarskom municijom i priborom za čišćenje.

U proizvodnji se približno 45% delova ove puške izrađivalo livenjem i presovanjem a 40% nabavljalo komercijalnim putem. Uz jeftinu radnu snagu, ovo je svakako uticalo na tržišnu cenu – SAR-80 je bila jeftinija od oružja iste kategorije drugih proizvođača.

Rad na razvoju jurišne puške bio je idealna prilika da se proizvodni program CIS proširi i na puškomitraljeze koji bi koristili istu municiju 5,56 x 45 mm. Sem toga, Singapurci su očito želeli da prate i američki SAW (Squad Automatic Weapon) program. Znači, trebalo je stvoriti laki puškomitraljez kojim bi se moglo dejstvovati u svim uslovima i prilikama, a posebno u jurišu, kao podrška borbenom odeljenju.

Razvoj puškomitraljeza, pod vođstvom američkog konstruktora Leroy James Sullivan-a, trajao je od 1978. do 1981. godine. Po uzoru na američko, i ovo oružje je ponelo slovni sufiks SAW ali u značenju Selection Automatic Weapon. Princip rada (gasna pozajmica) i bravljenje na puškomitraljezu bili su preuzeti sa puške SAR-80. Jedna od bitnih razlika između ova dva oružja ogledala se u tome što je kod puške, u trenutku opaljenja, zatvarač bio u prednjem (zatvorenom), a kod puškomitraljeza, u zadnjem (otvorenom) položaju. Ova izmena je izvedena u želji da se izbegne prekomemo zagrevanje ležišta metka a time i eventualno samoopaljenje municije. Regulator vatre imao je dva položaja – Fire (vatra) i Safe (ukočen), što ukazuje da se iz oružja moglo dejstvovati samo rafalno.

Prva verzija puškomitraljeza, SAW Mark I, bila je opremljena lakim tipom brzo izmenljive cevi hlađene vazduhom. No, kada se u praksi pokazalo da ta izmena nije dovojno brza, CIS je projektovao eksperimentalni Mark II s „teškom”, fiksnom cevi, koja je mogla izdržati rafal od 500 metaka. Konačna verzija puškomitraljeza, Mark III, predstavlja kombinaciju prva dva modela; na njemu je ugrađen brzo izmenljivi tip „teške” cevi koja se menja nakon 500 hitaca.

Puškomitraljez SAW Mark III/IIIA bio je opremljen je nišanima podešljivim po pravcu i visini, s tim da je zadnji nišan gradiran na distance od 100 do 1000 metara (ranije verzije i do 1200 m). Mora se reći da je ovo bilo malo preambiciozno s obzirom na korišćenu municiju; no, na rastojanjima do 400-500 metara, singapurski puškomitraljez je predstavljao vrlo efikasno oružje.

Puškomitraljez Mark III/IIIA punio se kutijastim okvirima sa 20 ili 30 metaka M16 STANAG 4179, kao i plastičnim dobošastim magacinima kapaciteta 60 i 100 metaka. Obični borac poslednji tip magacina mogao je promeniti u hodu, u roku od 5 sekundi. Sem toga, dobošasti magacin bio je rešen tako da se mogao puniti bez ikakvih pomoćnih sredstava, prstima, metak po metak.

Mora se priznati da je SAW Mk. III/IIIA predstavljao dosta dobro rešenje. Iz njega se moglo dejstvovati u hodu, s kuka, kao i uz pomoć bipoda, kada je postvaljen na podlozi. Strelac je lako kontrolisao oružje; šta više, proizvođač je tvrdio da se njime može dejstvovati i samo jednom rukom (težina puškomitraljeza s punim okvirom iznosi 5,67 kilograma)! Sem toga, oružje je bilo relativno jednostavno i robustno, a raspolagalo je kadencom od 400-600 metaka/min (Vo = 970 m/s).

Singapurska industrija je poslednju verziju puškomitraljcza, sa dobošastima magacinom kapaciteta 100 metaka, plasirala na tržištu pod komercijalnom oznakom Ultimax 100. Njegovu promociju pratila je snažna propagandna kampanja koja je ukazivala da je ovo oružje posebno praktično za jedinice specijalne namene. Pri tome, Mk. III/IIIA je mogao koristiti kako municiju 5.56 mm M193 (sa cevima kod kojih je korak žlebova iznosio 305 mm), tako i SS109/M855 (cevi sa korakom žleba od 178 mm).

CIS je 2008 godine, specijalno za konkurs američkog Marinskog korpusa (USMC), razvio i Mark IV. Kako nisu prošli na konkursu (pobedio je Heckler & Koch sa HK 416), firma je pristupila proizvodnji puškomitraljeza Mk. V sa preklopnim kundakom, Picatinny šinom i mogućnošću hranjenja iz  okvira M16 STANAG 4179 kapaciteta 30 metaka ili Beta C-Mag dobošastog okvira kapaciteta 100 metaka – konstrukcija Leroy James Sullivan-a, proizvodnja Beta Company, Tucker, Georgia, SAD.

Tehničke karakteristike: