Rusi šalju teške tenkove na front u Ukrajinu: Ne T-14, već preteča, sovjetski tenk IS-8 „Josif Staljin“

Rusko Ministarstvo odbrane planira da pošalje teške tenkove na front u Ukrajini.

Međutim, nije reč o čuvenom T-14, koji je nedavno opozvan iz službe, već o njihovom pretku, sovjetskom tenku IS-8 „Josef Staljin”, kasnije preimenovanom u T-10.

„Ruska vojska uklanja sa konzervacije i šalje na front sovjetske tenkove „Josef Staljin“, razvijene kasnih 1940-ih.“, napisao je ukrajinski novinar Denis Kazanski na Tviteru.

Video koji je predstavio ukrajinski propagandista prikazuje tenk IS-8 (T-10), koji je proizveden od 1954. do 1966. godine.

Prema dostupnim podacima, tenk T-10 je projektovan između 1949. i 1953. godine i proizveden od 1954. do 1966. godine. Kasniji razvoj je dao nekoliko modifikacija tenka, od kojih je najmasovnija bila T-10M. Proizvedeno je oko 2.500 komada.

Sa masom od 52 tone, T-10 je teži od T-62 i T-55, koji su oko 40 tona. Takođe, njegov projektil je veći, kalibar topa je 122 mm, što je blizu kalibra 125 mm modela T-90, ali i starijeg T-72.

IS-8 je sovjetski teški tenk 9. nivoa. IS-8 je odmak od svog “roditelja”, IS-3, jer umesto da bude praktični jurišni tenk, IS-8 je “mekši”, ali brži teški tenk, uporediv sa IS.

IS-8 je sovjetski teški tenk 9. nivoa. IS-8 je odmak od svog “oca”, IS-3, jer umesto da bude praktični jurišni tenk, IS-8 je “mekši”, ali brži teški tenk. Upravljiv je više kao “super srednji” nego težak.

Prednji oklop je neznatno deblji u odnosu na IS-3, ali je daleko manje efikasan u prednjem delu zbog pogoršanih uglova i povećane visine tenka, dok su bočni i zadnji oklop smanjeni.

U kupolu je veoma teško probiti kao i središte prednjeg trupa, koje je sposobno da odbije direktne udarce prednjeg dela. Međutim udarci sa drugih modela nivoa 9 često prolaze pravo.

Top, međutim, ima dovoljnu jačinu prodora da se lako bori protiv drugih teških tenkova nivoa 9 i 10, i pravi veliku štetu sa bržim punjenjem svog BL-9 IS-3. Korišćenjem brzine IS-8 da bi se izbeglo oštećenje, ovaj tenk može biti izuzetno opasan protivnik.

S druge strane, teški tenkovi se generalno smatraju potpuno zastarelim zbog relativno niske pokretljivosti po sadašnjim merilima ali zato pruža povećane sposobnosti proboja oklopa od strane modernog protivtenkovskog oružja.

Procenjuje se da je nakon završetka Drugog svetskog rata napravljeno oko 6.000 sovjetskih teških tenkova, od kojih su 1.439 bili T-10. Međutim, neki ruski izvori procenjuju ukupan broj sovjetskih teških tenkova na preko 8.000.

S obzirom na ove brojke, i uzimajući u obzir da je moderna protivtenkovska municija mnogo skuplja od klasičnih projektila, prisustvo teških sovjetskih tenkova na ukrajinskom frontu moglo bi da stvori određene probleme u snabdevanju ukrajinske vojske zapadnom protivtenkovskom municijom.

Ukoliko se ispostave istinitim tvrdnje ovog novinara, prisustvo na frontu nekih tenkova koji su 1996. godine potpuno uklonjeni iz rezervnog sastava ruske vojske, pošto su odavno trebali da budu pretopljeni, ukazuje da Ruska Federacija igrala iskusnu igru, te ipak nije ispoštovala ugovore o smanjenju konvencionalnih snaga u Evropi.

Sa druge strane, sada NATO i njihovi partneri moraju da troše nove značajne sume novca na proizvodnju protivtenkovske municije visokih performansi koja rešava problem koji je trebalo rešiti pre 20 godina, sa mnogo manje novca.

T-10 je služio sa Sovjetskim Savezom, ali se nije znalo da je isporučen državama Varšavskog pakta, iako su sovjetski teški tenkovi stacionirani u tim zemljama možda bili između ostalih i ovi.

T-10M su bili „u nesrećnoj poziciji“ što su dve fabrike istovremeno proizvodile (Kirov kao objekat 272 i Čeljabinsk kao objekat 734) „sa nekompatibilnim delovima“. Kirovljeva verzija je standardizovana tek 1962. godine.

Poznato je da je T-10 izvezen u Egipat i Siriju. Korišćen je u borbi tokom rata Jom Kipur, gde je obično pružao vatrenu podršku dugog dometa tenkovima T-55/T-62, sa niskim procentom uspešnosti. Mnoge šasije ovih tenkova su pretvorene u raketna vozila.