Fotos-grafein: crtanje svetlosti. Tako glasi složenica ove poznate imenice – fotografija. Kod nas se u starijim rečnicima može naći imenica svetlopis. Prvi put se ovaj naziv pojavljuje 1833. godine kada je Francuz Herkil Florans otkrio ”slikanje pomoću svetlosti”.
Sticaj okolnosti je da se za njegov izum saznalo tek vek i po kasnije, 1977. godine. Svetsku slavu kao prvi fotograf stekao njegov zemljak Nisefor Nieps (Joseph Nicéphore Niépce), koji je, usavršavajući litografiju (štamparsku tehniku pomoću kamenih ploča), stigao do toga da sliku, dobijenu u mračnoj komori (camera opscura) izazove na limu prekrivenom slojem asfaltnog laka.
Za nešto više od veka i po stigli smo do ”suve” tehnologije, kada svaki mobilni telefon može da napravi ”svetlopis” nekoliko hiljada puta precizniji, jevtiniji i kvalitetniji nego što su to bili njegovi davni uzori.
Vojska je gotovo smesta shvatila značaj fotografije, ne samo kao sredstva za izviđačke snimke iz balona, već i za medijski rat koji je možda tada imao drugi naziv, ali mu je namena ostala ista do danas:
- Predstaviti strahote rata.
- Demonizovati neprijatelja.
- Opravdati svoje učešće u ratu.
- Uveličati svoje ratne napore.
Nijedan od ovih zadataka nije izgubio na aktuelnosti, ali su mogućnosti mobilnog telefona (u kome su sada objedinjeni radio-uređaj, foto-aparat i kompjuter) ponudile neisrcpan izvor kobinacija u predstavljanju realne situacije, ali u manipulisanju, montiranju i direktnom laganju. Satelitske veze i mogućnost slanja preko mreža kao što su ”Viber” ili WhatsApp” stvorile su od fotografije moćno sredstvo; mobilni telefon je postao oružje, a ratnici su sve više u obavezi da budu i ratni reporteri. Tome se priključuju go-pro kamere, obavezni deo opreme.
Može se reći da je fotografija, od skupe, ”mokre” i složene tehnike za koju je bilo potrebno obimno znanje, stigla do nivoa kada je dostupna svima i svuda, brišući granice i menjajući pojam vojne tajne, konspirativnosti i skrivanja. Grafički programi za prepravku i podešavanje fotografija su za kratko vreme od visokoprofesionalnih programa, kakav je ”Adobe Photoshop”, stigli do jevtinih aplikacija na mobilnim telefonima, pa i neobučen pojedinac može s lakoćom dobiti željen rezultat.
Prvi ratni fotografi, koji su najčešće bili i reporteri (novinari – izveštači), ali i ratnici, zbog nerazvijene tehnike nisu mogli praviti fotografije visoke ekspozicije (juriš, pokret, eksploziju). Portret se radio tako što je model morao da sedi nepomično nekoliko minuta, privezan uz stub koji se ne bi video.
Neki istoričari smatraju da je Džon Mekoš (John McCosh), hirurg u bengalskoj vojsci, bio prvi ratni fotograf za čije ime se zna. On je napravio seriju fotografija (portreta) iz perioda Drugog rata Engleza i Sika (1848-1849).
Fotograf mađarsko-rumunskog porekla Šacmary Pap Karolji (Szathmáry Pap Károly) snimao je 1853/54. godine portrete oficira i prizore ratišta tokom Krimskog rata. On je lično ponudio oko 200 albuma sa slikama Napoleonu Trećem i kraljici Viktoriji.
Među pionire ratne fotografije spada i Stefano Leki (Stefano Lechi), Italijan koji je najpre snimao arheološka nalazišta bitaka iz perioda Rimske republike koristeći tehnologiju ”kalotip” (Calotype – kalotipija, ili talbotipija: proces visoke teksture izazvan na papiru obloženom srebro-jodidom; preteča fotopapira).
Među najpoznatije pionire ratne fotografije spada svakako Rodžer Fenton koji se proslavio snimajući po bojištima Krimskog rata (1853-1856). On je stvarno veliko ime istorije fotografije. Rođen u bogatoj bankarskoj porodici, svoj hobi i pasiju, a zatim profesiju, mogao je da razvija bez ograničenja. Poznato je da je napravio seriju fotografija Moskve, Petersburga i Kijeva, ali je svakako najpoznatiji kao zvanično prvi ratni reporter, čije su fotografije ušle u antologije ratne fotografije.
Drugi svetski rat bio je neiscrpno polje za vešte i hrabre reportere. Nagli razvoj i minijaturizacija foto-aparata (formati ”lajka”, boks-dvookih kamera 6×9 i 6×6) omogućili su fotografima da bez velikog izlaganja riziku borbe snime izvanredne fotografije. Vešti fotogafi mogli su da snimaju i s dva aparata istovremeno.
Veliki, kutijasti ”plan aparati”, sa nogarima i crnim platnenim štitnikom od svetlosti, ostali su u studijima. Objektivi su prvi bili razvijeni jer je optička industrija bila osvojena još u srednjem veku, pa su fotografi mogli da biraju od širokougaonih, preko normalnih, do teleobjektiva.
Međutim, daleko važniji bio je mehanizam aktiviranja svetla (ekspozicija i blenda). Sa ekspozicijom od 1.500 dela sekunde s lakoćom se mogla snimiti i granata u letu. Blenda se otvarala pomoću osetljivih mehanizama zavesice ili prstena (kompursni otvor). Na taj način izbačen je iz upotrebe demaskirajući ”blic” kome na ratištu svakako nije bilo mesta.
Ogroman napredak predstavljali su izumi Ilforda i Istman-Kodaka u oblasti filmske trake umesto plan – filma (film koji je bio u obliku pojedinačnih parčića fotoosetljive plastike određenog formata). Filmska traka mogla se ”ušnirati” u aparat. Imala je ograničenje (30-32 snimka po filmu), ali to je nešto s čim su se fotografi uspešno nosili do pre dvadesetak godina.
Čovek koji je stekao slavu koristeći portabl foto-aparate, ali i svoj refleks, oštro oko i brze prste, iskoristio je i situaciju: Španski građanski rat bio je neverovatno ”fotogeničan” jer je nudio mnogo detalja na ratištu – tenkove, avione, snajpere, miniranja, masovna bombardovanja, patnju ratnika i građana.
Reč je naravno, o Robertu Kapi (Robert Capa – Endre Ernő Friedmann, mađarski foto-reporter) koji je snimao i Drugi kinesko-japanski rat, ”Dan D”, pad Pariza i konflikte pedesetih, sve do smrti od protivpešadijske mine u Indokini 1954. godine. Suđeno mu je bilo da završi na ratištu. Njegova krilatica je bila ”Ako ti slike nisu dovoljno dobre, onda nisi dovoljno blizu”.
Zabeleženo je da je on jedini ratni fotograf koji je direktno učestvovao u iskrcavanju na plažu ”Omaha” kada je snimao očajni, preplašeni stroj koji se probijao kroz kišu metaka. Tragičnom greškom laboranata u časopisu ”Lajf” od 106 fotografija koje su razvijene, uspelo je samo njih devet, stoga je njihova vrednost još veća. Samo jedanaest je kasnije uspešno rekonstruisano.
Kao i svakom velikom umetniku osporavani su mu kvaliteti i dometi, pa je možda najbolja ratna fotografija svih vremena (”Smrt vojnika u Španskom građanskom ratu”) decenijama bila pod sumnjom analitičara da je ”režirana”. Posebno se analizirao detalj oko dela lobanje koji se odvaja od glave. Međutim, digitalnom tehnikom skeniranja autentičnost je dokazana.
I za jednu od najpoznatijih fotografija Drugog sv. rata koju je načinio Džo Rosental, ”Podizanje zastave na Ivo Džimi” (The Raising the Flag on Iwo Jima) tvrdilo se da je režirana i da je snimana nekoliko puta.
Istina je da je fotograf u poslednjem trenutku primetio da mu kamera ne stoji dobro na zemlji (nije imao stativ) i podigao ju je da bi snimio ”iz ruke”. Dobio je fotografiju koja je te godine nagrađena Pulicerovom nagradom, da bi kasnije poznati vajar Feliks de Veldon napravio prema njoj spomenik marincima na nacionalnom groblju Arlington. Ruzvelt je ovu fotografiju iskoristio kao grafički motiv za veliki ratni zajam koji je uspešno sproveden.
Novinari, odnosno fotoreporteri zaštićeni su međunarodnim konvencijama. Na ratištu moraju biti vidno obeleženi i nenaoružani! Međutim, mnogo njih strada i prijateljskom vatrom, nehotičnim pogocima ili u eksplozijama, saobraćajnim nesrećama, kao taoci, itd. U toku rata u Iraku 36 fotografa i kamermana poginulo je ili ubijeno između 2003. i 2009. godine.
Kakva je budućnost ratne fotogafije? Jednom je naš veliki pesnik Branko Miljković rekao: ”Poeziju će svi pisati”. Sada već svi snimaju fotografije na kojima raspon kvaliteta ide od banalnih do najviših vrhova umetnosti. Od nekoliko stotina fotografija jedna ili dve će uspeti, to više ne zavisi od filma, već od memorijske kartice. Naravno, ovo se ne odnosi na školovane i nadarene umetničke. Stičemo utisak da ništa više neće biti nezabeleženo na ratištu i da će svaki vojnik biti reporter.
