Blickrig – strategija drskih

Munjeviti rat (Blitzkrieg) po definiciji je koncept strategije vođenja brzih napadnih dejstava, s ciljem da se u kratkom roku porazi neprijatelj, dok on još nije uspeo da mobiliše dodatne snage, privuče pojačanja ili zaustavi udarni klin.

Reč je o veoma složenoj i, pre svega, na realnim osnovama detaljno isplaniranoj operaciji koja mora da uzme u obzir sve moguće reakcije protivnika (jači otpor nego što je pretpostavljano, napadi s bokova, odsecanje udarnih klinova, prikrivene sposobnost, ali i terenske uslove, meteorologiju, itd).

Ni sam munjeviti rat nije linearan i jednoslojan. I kod njega ima različitih načina primene napadnih dejstava.

Bez obzira na to što se munjeviti rat vezuje za Nemce, oni nisu jedini koji su ga primenjivali. Štaviše, moglo bi se reći da su ovoj strategiji Nemci samo ”pozajmili” ime, a da se suština može naći i u antičko doba. Oduvek su vojskovođe težile tome da iznenadnom, brzom i neodoljivom ofanzivom slome protivnički otpor.

Dolazimo do interesantnog saznanja: termin blikckrig u Vermahtu nije korišćen, ali ni u Luftvafe, ni u Krigmarine! Pažljivi istraživači zapazili su da se ovaj termin prvi put pojavljuje septembra 1939. godine u članku londonskog ”Tajmsa”.

Poznati američki istraživač istorije Vermahta Robert Čitino (Robert M. Citino) o tome piše: ”Munjeviti rat nije operativni plan, pa čak ni taktički sistem. Takav pojam, kako ga obično predstavljaju, u literaturi ne postoji. Nemačke vojskovođe nikada nisu koristili termin blickrig u bilo kom obliku i smislu.

Termin je jednostavno označavao brzu i odlučujuću pobedu. Između dva svetska rata Nemci nisu došli ni do čega novog u taktici; nov je bio samo instrument taktike. A upravo primena tehničkih sredstava, novih oružja u oklopnim jedinicama, avijaciji i radio-vezama, presudno su uticale na dobro poznatu taktiku čije pravo ime je – manevarski rat.” Na početku Drugog sv. rata ovaj termin (munjeviti rat) imao je pre svega propagandni karakter. Posle rata široko je korišćen, čak je ušao i u naučnu literaturu kako bi se što bolje protumačila strategija Nemačke u oba svetska rata (!) a takođe i operativno-strateške veštine i znanja. 

Kako je na terenu izgledao munjeviti rat? Bez obzira što se taj termin najviše koristi za opis događaja s početka Drugog sv. rata ova operacija, u obliku kakvom je poznajemo, počela je da se razrađuje i primenjuje još tokom burnih sukoba iz druge polovine XIX veka. Helmut Moltke Stariji (Helmuth Karl Bernhard Graf von Moltke) je taj kome treba stvarno pripisati autorstvo ove ideje. Ko je taj čovek?

Pruski i nemački vojskovođa, general-feldmaršal Pruske i Ruske imperije, načelnik štaba Prusije. Pored Bizmarka i Roona (Albrecht Theodor Emil Graf von Roon), najveće ime nemačke vojne misli, neopravdano skrajnut u široj javnosti. Prilikom pobedonosnih operacija protiv Danske, Austrije i Francuske u svojim rukopisima i radovima Moltke je koristio termine ” kratki rat” i ”brzi rat”. Planiranjem i praktičnom pripremom generalštab je počeo da se bavi početkom 1890. godine kada su se pojavili problemi angažovanja Nemačke na dva fronta. Vođeni tim iskustvima na početku Prvog svetskog rata na Zapadnom frontu Nemci su odlučili da primene stečena znanja. Saglasno planu fon Šlifena koji je aktuelizovan (Alfred Graf von Schlieffen- Schlieffen-Plan), nemačka armada je trebalo da nastupi duž široke izbočine sa severnog dela nemačko-francuske granice, nanese razarajući munjeviti strateški udar Francuskoj i za jedan i po, do dva meseca da završi rat slomom i kapitulacijom Francuske. Potom bi svoje snage okrenula prema Istočnom frontu. Međutim, nisu samo Nemci bili ti koji su se pitali u ovoj situaciji. Za njih nenadani otpor Francuske i Belgije deklasirao je taj plan. Propasti plana doprinelo je odsustvo tenkova i nesavršenost avijacije tog doba, ali i očekujući napad Ruske imperije u Istočnoj Pruskoj. Sve to je doprinelo da se nemačka vojska kreće nedovoljno brzo radi realizacije munjevitog rata, pa su sile Antante mogle da prikupe snage i u Prvoj bici na Marni, septembra 1914. godine zaustave Nemce. Kao rezultat toga, Nemci su dobilli ono što su najmanje želeli: pozicioni rat u kome je pobednik bio izvestan, jer je logističko-strateška osnovica Antante bila za njih, praktično, beskrajna i nedodirljiva. Posle neuspeha munjevitog rata bilo je pitanje vremena kada će se nemački resursi potrošiti.

Prve uspešne munjevite operacije izveli su nemački vojni stratezi u Drugom svetskom ratu, prilikom napada na Poljsku. Majnštajn, Klajst, Guderijen, Rundštedt i drugi, dobili su ono što njihovi prethodnici nisu: tenkove, avijaciju i samohodnu artiljeriju s modelima posebno konstruisanim za ovakvu vrstu rata. Krajem septembra, bez obzira što su Poljaci imali pola miliona rezervista (koje nisu uspeli da aktiviraju!), kraj je bio na vidiku. Za samo 36 dana usledila je predaja Poljske. Međutim, Nemci, opijeni uspehom, nisu izveli prave zaključke. Poljska, razdeljena između Nemačke i SSSR nije bila protivnik koji je mogao da na delu ugrozi nemačke ideje. Šta se događalo na francuskom ratištu, u ratu koji su u početku, zbog mirovanja, Francuzi zvali ”Drôle de guerre”, odnosno ”Lažni rat”? Nemci su primenili, bez velikih izmena, plan don Šlifena! Sada su imali čime da to urade. Operacija u Francuskoj trajala je samo 44 dana, a da Francuzi nisu stigli da aktiviraju svoje ljudske i ekonomske potencijale, što je bilo jedan od osnovnih ciljeva munjevitog rata. 

Kako je munjeviti rat sprovođen na Istočnom frontu? Blickrig je omogućio Nemcima da razbiju sovjetske snage u pojasu od 100 do 300 kilometara od granice. Međutim, ogromna teritorija SSSR i ranije pripremljeni položaji u dubini države omogućili su RKKA da izvodi odbrambene manevre usporavajući munjeviti rat i otupljujući mu oštricu. Bez obzira na to što su Nemci pravili velike kotlove u kojima su zarobljavali masu sovjetskih vojnika, upravo oni su usporavali napredovanje, jer je za njihovo okruženje bilo potrebno izdvojiti neplanirane snage. Paradoksalno, ali tačno: vojnički uspeh blickriga bio je usporen, pa i anuliran kombinacijom rasipanja snaga, resursa, ali i sistematskog otpora Sovjeta.  

Deluje pomalo neočekivano, ali vojni istoričari su lako dokazali da su stratezi RKKA takođe primenili munjeviti rat, prilagođavajući ga sebi i unapređujući operativne i taktičke postupke. Na tako velikoj teritoriji nije bilo moguće sprovesti ”francuski model” munjevitog rata, pa je RKKA drugačije postupila. Žukov i kolege primenili su taktiku ”stepenovanog munjevitog rata”. Nju su nazvali imenom koje se u našoj literaturi retko pojavljuje – munjeviti ratovi na traci (конвейер блицкригов)! O čemu je reč?

Svaka napadna strateška operacija (bilo ih je 35, od moskovske do berlinske) sprovođena je maksimalno brzo, čak i munjevito, kombinacijom masovnih udara artiljerije, avijacije i prodorom moćnih tenkovskih ”klinova”.  Zatim bi usledila operativno-strateška pauza, za koje vreme je pripremana sledeća napadna strateška operacija i cikulus se neumitno ponavljao. Primer takvog ”blickriga na traci” je Istočno-pruska strateška napadna operacija (”Operacija Bagration”). Ona je bila toliko uspešna da Sovjeti nisu mogli da sustignu Nemce u njihovoj bežaniji, otvorivši, nepopravljivo, put do Berlina. Svoju reč rekla je i ogromna, nedodirljiva logističko-ekonomska osnovica. Već početkom 1943. godine sovjetska industrija je počela na front da šalje više materijala nego što su trupe gubile. Kod Nemaca je bilo upravo suprotno! Pozadina nije više mogla da nadoknađuje gubitke fronta. Tako se dogodilo da učenici nadmudre ”učitelje”. 

Napomenuli smo na početku teksta da ideja munjevitog rata nije nova. Nju su sprovodili Persijanci, Kinezi, Grci, Rimljani. Posle Prvog svetskog rata na scenu su stupili brojni teoretičari koji su, u tišini svojih naučnih kabineta, pokušavali da eksploatišu iskustva kojih je bilo u velikom broju. Zapadni teoretičari  Dž. F. C. Fuler (John Frederick Charles “Boney” Fuller, autor knjige ””The Reformation of War”)  i B.H. Lidel Hart (Sir Basil Henry Liddell Hart, autor više knjiga iz istorije Velikog rata) prednost su davali odvojenom dejstvu pojedinih delova vojske, s manjim zahtevima za koncentraciju trupa i bez velike saradnje. Oni su munjeviti rat videli kao zasebnu borbu vidova. Rajhsfer nije bio toliko naivan i razmišljao je dalekosežnije. Nemačka vojska, uzdanica svih režima, ali i nepoznanica za te iste režime, obrazovala je komitet u kome su se našli veterani, štapski ofiiri. Oni su pred sebe postavili 57 različitih strateških pitanja. Rezlutat razmatranja bio je tajni izveštaj koji je dostavljen kao nova doktrina jedinicama i on će se primenjivati tokom Drugog sv. rata. Strategija je bila ofanzivna i zasnivana je u osnovi na blickrigu, munjevitom ratu, sa kombinacijama raznih operativnih i taktičkih postupaka u zavisnosti od borbene situacije.

Međutim, još jedan teoretičar gledao je dalje od Britanaca, buduće veliko ime evropske i svetske politike. Francuski pukovnik Šarl de Gol bio je zagovornik sinhronizovanog rada oklopnih snaga i avijacije, pa ga učaureni, konzervativni armijski vrh nije previše voleo. Ispostavilo se da će Hajnc Guderijan biti taj koji će iskoristiti ideje Šarla de Gola.  

Kako danas izgleda munjeviti rat, ima li osnove za njega i kakva mu je budućnost? Osim na nivou lokalnih sukoba (gde je nemoguće izvući pravilnost), poslednji klasični blickrig bio je Šestojunski rat kada je Izrael deklasirao svoje neprijatelje, postigavši uspehe potpuno nesrazmerne odnosu snaga. Teoretičari smatraju da bi suština savremenog munjevitog rata mogla biti u autonomnim dejstvima velikih tenkovskih jedinica pri aktivnoj podršci avijacije koja treba da obezbedi prevlast u vazduhu. U suštini, teorija nije makla od Drugog svetskog rata jer pred savremeni blickrig stavlja iste zadatke kao i tada – brzi prodori, neutralisanje protivničke avijacije i PVO sredstava, okruživanje većih neprijateljskih snaga, udar na štabove, centre veze i logistike.

Šta smo od toga mogli da vidimo na prostoru istočne Ukrajine? Ratna dejstva koja su nazvana Specijalnom vojnom operacijom (pravni aspekt toga je posebna priča), u prva tri – četiri dana ličila su na munjeviti rat. Čak su i neki ukrajinski stratezi smatrali da će se sve završiti za desetak dana. Sada vidimo da su se sukobljene strane odavno ”ušančile”, borbe za naseljena mesta vode se u staljingradskom maniru, uništava se ogromna količina ratne tehnike, ginu ljudi…

Kao da gledamo Verden, ili neko slično ratište Zapadnog fronta u Prvom svetskom ratu. Neodgovorno bi bilo baviti se procenama dokle će to trajati, jer postoje formalno zacrtani ciljevi SVO. Stoga se nećemo baviti ni prognozama, najnezahvalnijom oblašću promišljanja. Ostaje činjenica da je danas, usled veoma razvijenih sredstava satelitskog izviđanja veoma teško sprovesti pripreme i izvesti blickrig, ali i s njim je kao sa svim stvarima iz ratne istorije: nikada ne recite nikad.